Poslednja liturgija u Svetoj Sofiji
1 min read
Piše: jerej Marko Jeftić
U danima u kojima do nas dolaze tužne vesti da će hram Svete Sofije (Božije Premudrosti – Hrista) u Carigradu izgubiti status muzeja i ponovo postati džamija, želimo da upoznamo našu javnost sa jednim događajem, koji je malo poznat ne samo u srpskoj već i u celokupnoj crkvenoj javnosti. Iako je uvreženo mišljenje da je poslednja Liturgija u Svetoj Sofiji služena na dan pada Grada 29. maja 1453. godine i da po predanju nikada nije završena, istorijski podaci govore drugačije. Hrabrom, savremenim rečnikom rečeno filmskom, akcijom jednog vojnog sveštenika i nekolicine grčkih oficira, hram Premudrosti Božije je bio mesto evharistijskog sabranja 19. januara 1919. godine. O značaju događaja i hrabrosti aktera svedoči i to da je tada Sveta Sofija bila korišćena kao mesto muslimanske molitve.
Glavni junak ove priče je arhimandrit Elefterios (ili Lefteris) Nufrakis (1872–1941) rodom iz malenog, planinskog sela Alonesa u opštini Retimno na ostrvu Krit. Neobjašnjivo je zašto ime oca Lefterisa nije ni fusnota u savremenoj istoriji Grčke. Zahvaljujući nekolicini novinskih članaka s kraja 20. i početka 21. veka, kao i dvema knjigama[1] njegovo ime postalo je poznato grčkoj javnosti, pa mu je nakon toga u rodnom mestu podignut spomenik i uređeno grobno mesto, koje je do tada bilo najblaže rečeno, vrlo skromno.
Arhimandrit Elefterios služio je kao vojni sveštenik u Drugoj grčkoj diviziji, sa kojom je učestvovao u Maloazijskoj kampanji i došao do kapija Ankare, pre nego što su doživeli strahovit poraz na reci Sakarji, koji je doprineo zaustavljanju grčkog prodiranja na tursku teritoriju i preokrenuo situaciju u grčko-turskom ratu (1919–1922) u korist Republike Turske. Međutim, događaj koji nas interesuje desio se na početku 1919. godine, kada su dve grčke divizije krenule u savezničku misiju u Ukrajini. Nakratko su se zaustavili u Konstantinopolju, gradu snova svih Grka, koji je bio pod upravom savezničkih snaga koje su odnele pobedu u Prvom svetskom ratu.
U osvit 19. januara grupa grčkih oficira koju su činili: pukovnik Francis, major Liaromatis, kapetan Stamatis i poručnik Nikolas, predvođeni neustrašivim kritskim sveštenikom, posmatrali su sa svog broda Grad i Svetu Sofiju. Ubrzani puls u njihovim srcima bio je jedini svedok tajnog dogovora koji su skovali prethodne noći. Plan koji je predložio otac Elefterios bio je otići u Svetu Sofiji i odslužiti Liturgiju. Ovaj nagao, neki bi rekli budalast, plan u prvom trenutku nije naišao na odobrenjenje prisutnih oficira. Znali su da je poduhvat gotovo nemoguć, Sveta Sofija je bila džamija, imala je stalnu stražu, a muslimani su bili slobodni da dolaze da se mole kad god su želeli i u svakom trenutku se moglo desiti da Hram bude ispunjen ljudima. Tu su bili i njihovi vojni nadređeni, koji bi bili protiv takvog čina, jer bi to bilo okarakterisano kao provokacija i izazvalo bi diplomatsku oluju među saveznicima. No, otac Lefteris je doneo odluku i bio je odlučan i istrajan da je sprovede u delo. Zamolio je Konstantina Liaromatisa da mu bude pojac, a ostali ako ne žele, neka ostanu na brodu. Major Liaromatis se saglasio, a potom su i ostali oficiri odlučili da krenu sa njima.
Brod koji je prevozio diviziju bio je usidren na otvorenom moru, u blizini luke, pa se grupa odvažnih muškaraca ukrcala na čamac kojim je upravljao Romios[2] po imenu Kozma. Lokalni čamdžija dovezao ih je do gradskog pristaništa i najkraćim putem kroz Grad sproveo do Svete Sofije. Vrata Velike Crkve, nekada najveće građevine hrišćanstva, bila su otvorena. Stražar ih je upitao na turskom jeziku šta žele, ali ga je ljutiti pogled pukovnika Francisa ostavio nemog i ukočenog. Grci su prekrstivši se sa velikom pobožnošću ušli u Svetu Sofiju. Otac Lefteris je potom veoma emotivno prošaputao 8. stih 5. psalma: “Ući ću u dom tvoj, pokloniću se sa strahom hramu tvome svetome.” Sveštenik se brzo, bez odugovlačenja, kretao pokušavajući da locira mesto na kojem se nalazio oltar. Pronašli su dva stola, postavivši jedan na sredinu umesto Časne trpeze i na njega položili antimins, koji su kao i druge bogoslužbene predmete poneli iz divizijske kapele. Drugi sto su stavili na mesto žrtvenika i na njega položili putir, diskos, zvezdicu, koplje, kašičicu, prekrivače, ubrus, prosforu i malu bocu vina. Dok su oficiri pripremali bogoslužbene knjige i kadionicu, otac Elefterios je usled okolnosti stavio na sebe samo epitrahilj i dao znak poručniku Nikolasu da upali sveće.
Prvi put nakon 466 godina u oltaru Svete Sofije sveštenik je stavši ispred antiminsa izgovorio reči: “Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova!”, a na to je major Liaromatis odgovorio sa: “Amin!”. Liturgija je posle bezmalo 5 vekova ponovo služena pod kupolom hrama Premudrosti Božije. Grupa Grka se prekrstila sa pobožnošću i nevericom da se nalaze na evharistijskom sabranju u Svetoj Sofiji stolećima nakon što je pala u ruke muslimana. Činjenica da su savršavali najvažnije bogosluženje na jednom od najsvetijih mesta pravoslavlja ispunjavala ih je ushićenošću. Sveta Liturgija je proticala normalno, sa svetom pobožnošću, po vekovnom bogoslužbenom poretku. Unutar Svete Sofije se ponovo čulo “Mir svima!”, “Gospodi pomiluj!” i “Jedinorodni Sine i Reči Božija”, koja je napisana od strane cara Justinijana, koji je naložio i nadgledao izgradnju, a potom prvi ušao u Svetu Sofiju pre osvećenja 27. decembra 537. godine. Nakon Malog vhoda otpevali su “Izabranoj Vojvotkinji”, a potom je Apostol pročitao pukovnik Francis. Otac Lefteris je pročitao praznično Jevanđelje. U oltaru je pomagao poručnik Nikolas, dok je dužnost pojca obavaljao major Liaromatis.
U međuvremenu, Turci su počeli da ulaze u Crkvu. Izgleda da jednostavno nisu mogli da shvate šta im se događa pred očima. Otac Elefterios nastavio je Liturgiju potpuno nesmetano. Neustrašivost i nepokolebljivost sveštenika ih je još više zbunjivala i oni su nastavili šokirano da posmatraju u tišini, još uvek nesposobni da shvate šta se zapravo događa u Crkvi. Nakon Jevanđelja došla je na red Heruvimska pesma, tokom koje je otac Lefteris obavio proskomidiju. Broj Turaka je počeo da se uvećava. Dok je vreme sporo proticalo, čitava scena je bila tenzična, ali i nezaboravno epska. Kada je završio proskomidiju pozvao je Nikolasa da uzme sveću i ide sa njim tokom Velikog vhoda. Mladi poručnik je krenuo sa upaljenom svećom, a sveštenik je zagrmeo: “Blagočestivi i hristoljubivi rod hrišćanski…!” U tim trenucima glas o tome šta se događa u Velikoj Crkvi Hristovoj se proneo Gradom kao požar i mnogi lokalni Grci su došli u Svetu Sofiju. Pratili su Liturgiju s oduševljenjem, ali što diskretnije “straha radi judejskog” (Jn 20, 19), tj. zbog prisutnih Turaka. Neki od njih nisu uspevali da zadrže suze, brišući ih pre nego što Turci vide i pre nego što od pojedinačnih kapi poteče reka radosnica, koju ne bi mogli zaustaviti.
Liturgija je, u međuvremenu, došla do najsvetijeg dela – anafore. Otac Nufrakis rekao je glasom punim emocija: “Tvoje od tvojih Tebi prinoseći zbog svega i za sve”. Oficiri su klekli, a mogao se čuti glas majora Liaromatisa kako peva: “Tebe pevamo, Tebe blagosiljamo, Tebi blagodarimo, Gospode, i molimo Ti se, Bože naš.” Ubrzo, beskrvna Hristova žrtva savršena je u Svetoj Sofiji nakon 466 dugih godina. Nakon “Dostojno jest”, “Oče naš” i svega ostalog po poretku otac Lefteris brzo je izgovorio molitvu pre Pričešća i nakon reči “Sa strahom Božijim i verom pristupite” svi oficiri su prišli da prime Krv i Telo Hristovo, dok je Liaromatis zapevao: “Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje…”. Dok je upotrebljavao ostatak Darova sveštenik je rekao Nikolasu: “Sakupi sve brzo i stavi u torbu”. Nakon molitve posle Pričešća i zaamvone molitve sveštenik je dao otpust. Sveta Liturgija u Svetoj Sofiji je bila odslužena. To je bio san desetina generacija pravoslavnih, a sada je postalo realnost.
Otac Nufrakis i četvorica oficira bili su spremni da napuste Hram i vrate se na brod. Sveta Sofija je, međutim, bila puna Turaka koji su shvativši šta se desilo postali besni i izrazito agresivni. Grci su bili u neposrednoj životnoj opasnosti. No, grupa pravoslavnih hrišćana nije ustuknula, stali su jedan uz drugog kao jedno telo i nastavili prema izlazu. Dok su Turci počeli da guraju Grke i da ih udaraju, jedan turski zvaničnik se iznenada pojavio u pratnji oružane straže. Izgovorio je reči koje su zapanjile sve prisutne: “Pustite ih da prođu”. Reči je izgovorio sa izrazitom mržnjom, ali trenutno nikako nije bilo u interesu njegove države da ubije ili uhapsi grčke oficire. Uostalom, dve grčke divizije bile su u to vreme u Carigradu, a Grad je u suštini bio u rukama pobednika u Prvom svetskom ratu. Čuvši ovo Turci su se povukli, a otac Elefterios i njegovi pratioci su napustili Svetu Sofiju i uputili se ka pristaništu gde ih je čekao Kozma sa njegovim čamcem. Međutim, kada su napustili hramovnu portu krupni Turčin je zamahnuo debelim štapom sa željom da pogodi oca Elefteriosa. Turčin je prepoznao sveštenika kao inspiratora i glavnog organizatora ovog, za njega i njegov narod, skandaloznog i ponižavajućeg događaja. Iako je otac Lefteris pokušao da izbegne udarac, štap ga je pogodio u rame. Bol je bio nepodnošljiv i on je pao na kolena. Ipak, sakupivši snagu, ustao je i nastavio da korača prema pristaništu. U međuvremenu, major Liaromatis i kapetan Stamatis uspeli su da razoružaju Turčina, koji je bio spreman da ponovo svom snagom udari i dokrajči sveštenika. Petorka je napokon stigla do obale i uskočila u Kozmin čamac, a onda su počeli da veslaju što su brže mogli. Ubrzo su se ukrcali na grčki ratni brod, sigurni, zdravi i sa pobedničkim osećajem u srcima.
Međutim, njihov odvažni čin na kraju je prouzrokovao neizbežni diplomatski incident. Saveznici su svi zajedno oštro osudili akciju i uložili protesnu notu grčkom premijeru Elefteriosu Venizelosu, koji je bio primoran da javno ukori oca Lefterisa. No, Venizelos je kasnije tajno kontaktirao hrabrog grčkog sveštenika i čestitao mu na neizmernoj hrabrosti i patriotizmu koji je pokazao. Otac Elefterios Nufrakis ispunio je veliku želju čitavog svog naroda i vaskolikog pravoslavnog sveta, čak i ako je to bilo samo nakratko.
Ovaj izuzetni sveštenik prošao je kroz sve ratove svoje zemlje, kao vojni sveštenik. Bio je ranjavan tokom Balkanskih, Prvog svetskog, a život je završio nakon zadobijanja promrzlina na frontu severnog Epira na početku Drugog svetskog rata. Nije iznenađujuće što je čovek sa takvom gorućom željom za slobodom svog naroda, ime – Pajsije – koje je dobio na krštenju, prilikom monašenja zamenio imenom Elefterios[3]. Kada je Musolinijeva Italija preko Albanije napala Grčku otac Elefterios, koji je bio na kraju 7 decenije života, javio se dobrovoljno da ide na front. Pošto je povučen iz prvih borbenih redova zbog pomenutih zdravstvenih problema, svu imovinu je zaveštao Opštoj bolnici u Retimnu i Udruženju slepih i slabovidih Grčke. Dušu je predao Gospodu na navečerje praznika Preobraženja Gospodnjeg 1941. godine. Neka bi njegov herojski čin iz januara 1919. god. bio još jedan podsetnik na važnost Svete Sofije u životu pravoslavnih hrišćana. U kontekstu odnosa hrišćanstva i islama nije zgoreg podsetiti se činjenice da je Velika Crkva Hristova podignuta i Bogu posvećena 537. god, a da je osnivač islama rođen 570. god.
Pročitajte JOŠ:
Sultan Mehmed II Osvajač koji je zauzeo Car grad 29. maja 1453 god. je postavio za Patrijarha Genadija (Sholarija) između ostalog je rekao da je Pravoslavlje Vera! a rimsko latinstvo politika, i naredio da se sazove sabor i da se obori ta unija, e sad vidite koliko je to strašno da muhamedanac sultan bio oruđe i bič u Ruci Božijoj za obaranje te bezbožne unije, i tima bezbožnim i nevaljalima koji su pogazili Sv. Pravoslavnu Veru, zato su i bili fizički pogaženi i odvedeni u ropstvo! Uzrok je izdaja Sv. Pravoslavne Vere, i njima tada, a i nama sada, zbog izaje Sv. Pravoslavne Vere, kazna je komunizam, socijalizam, demokratija . . . itd.
Zašto poslednja? Da li je moguće da ne znate da će Konstantinopolj biti jednog dana oslobođen i da će svi ovi rogovi popadati