Последња порука Богићева

Пише: Мишо Вујовић

„Е мој Богдане немаш ти појма што су Арнаути. Дивљи је то народ. Суров и немилосрдан животињским и кукавичјим адетима је себе опасао. Код Aрнаута су све саме међе, од зидова око кућа до унутрашњих међа међу породицом и спољних између фисова и племена“.

Ниђе у свијету не постоје племенски закони који у кору мозга људског упиру као код Арбанаса. Обичаји су им за образ и част исковани, али откуп за све постоји. И крв и живот и чедност ђевојачка. Све има цијену у новцу или крви. Оно што се у овим горама једино крвљу намиривало код Арбанаса је дукатима раскусуривано. Обешчашчивање је свако код њих намирљиво ако је интерес задовољавајући.

Још су ови наши некако припитомљени. Око Ђаковице и ови староседеоци да Бог поможе. Са њима се може живјети, како тако, али ови дивљаци из Ругове и с’ ону страну Проклетија, то је други народ. Суров, непредвидив и неприпитомљен. Ко дивље звери нападају у чопору и плијене. Скубу ко гладни пси зими на Чакору.

Да нијесмо јединствени и куражни ува нашега у Метохији не би остало. Оно мало Срба што смо затекли бјеше им се подчинило и попримило њихове адете. Такве Aрнауте су Фадиљ и Вели Дева накотили по Космету и мајка ће нам брзо закукати” тако је негде средином седамдесетих говорио Свето Богићев из Ђаковице, ратни друг мог ђеда Богдана кршна старина чији је отац Богић, после Кумановске битке са породицом доселио у Витомирицу, да би га служба касније одвела у Ђаковицу.

Богић је са браћом средином тринаесте стигао у плодну и богату Метохију. Петнаесте ће чељад бјежати преко Чакора у Васојевиће. Богић са мушким главама и српском војском у одступницу преко Албаније. Прегрмеће и арнаутке куршуме на домак Љеша и тифус на Крфу, бекством са острва Лазарет, оства смрти. Неговаће га и сузама из француске болнице у Ипсосу на солунски фронт испратити прелепа Софија. Била је то платонска љубав миловања погледима.

Страст је опорављени Богић обуздао, чувајући срећу ђевојачку. Софија је написала стихове о птици која јој носи вести да узалуд чека јер сигурно неће доћи.

На Груништу ће шеснаесте угруван бугарском гранатом на бајонет дочекати бугарског четовођу Митева. Вратиће се са чином капетана и четовође. спаљена огњишта из пепела ће градити по уједињењу. Склањаће поново нејач преко Чакора 1941 године, силом ће вртати имања од балиста четрдесет пете.
“ Носите ме у Комане да ми пси кости не преврћу”, оставио је аманет пред судњу уру синовима и унуцима јунак из четири рата Богић Радулов, носилац Обилићеве медаље, Албанске споменице и Карађорђеве звезде.

Богић се упокојио исте године када су Арнаути палили Пећку патријаршију.

“Ђецо ја уграбих добар комад живота. Више но што сам заслужио. Даде ми Бог куршуме у младости и мелема у старости. Све ми је фамилија ране извидала и душа ми је срећом испуњена, али ме немир и тјескобе спопадају ко злослут када плаху душу докопа”, говорио је пред судњу уру Богић Радулов, Команим из Метохије и Метохијац из Комана.

“Не зна се ко је гори, вајкао се, комунисти или Арнаути? Комунисти су ослијепили духом, арнаути мржњом. Прве води слепило друге нагон. Наше слепило у пораз њихова мржња у побједу. Државу ће поново бачити на колена и Метохија ће опустети од Срба. Бројаће се на прстима наше главе”, пророчански је пред одлазак стари ратник наслућивао голему невољу.

“Отимали су га, а ми смо га враћали. Са њим се будили и заспивали, ако сада заспемо никад се више нећемо пробудити”, рече слепи старац носећи сурог орла на рамену, који му је грактањем показивао пут.

Има ли пута у беспућу завејаног памћења у ком сметови нечовештва загрћу и оно мало путоказа који нас подсећају да смо некада постојали и као народ!?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: