Svjedoči: Jovan Lakićević

Nema nikakve sumnje da Srbi, kao  malobrojan, ali Veliki Božji Narod, spadaju  u one narode kojima istorija nije bila „učiteljica života“! O tome posebno svjedoče istorijska zbivanja u minulom vijeku, kada je brojnost Srba na Balkanu, njihovom višemilenijskom boravištu – prepolovljena.

Srpski kvaziistoričari i danas licitiraju, recimo, koliko je  njihovih sunarodnika ostalo u Jasenovcu, najvećem podzemnom srpskom boravištu.  Nagađanja se besramno kreću od 730 hiljada,  do 2  hiljade, po  svjedočenju  ustaških, pardon, savremenih hrvatskih istoričara!

Niko se od mojih kolega, takozvanih istraživačkih novinara iz ozbiljnijih  glasila, nije sjetio da  o tome, recimo, priupita antropologa svjetskog glasa,  dr Srboljuba Živanovića (83 g.) koji se poslije  poluvjekovnog  prinudnog stranstvovanja, vratio u Beograd, u otadžbinu.  On je bio, šesdesetih godina, predsjednik državne Komisije za istraživanje zločina u Jasenovcu, u kojoj su predstavnici Hrvatske otkazali učešće, ali je sa još dvoje stručnjaka, forezničara , Slovenaca,  utvrdio da je , na 13 kvadradnih kilometara, od Jasenovca do Donje Gradine, pobijeno znatno više Srba od one zvanične, „državne“ brojke od 700 hiljada. Računajući i druga stratišta, ta se brojka kreće do  milion i 130 hiljada Srba, 80 hiljada Cigana (tada se nijesu zvali Romi) i 30 hiljada Jevreja!

Kada su ga „državni organi“ pokušavali da prisile da tu brojku svede na do tada oficijelnih 700 hiljada, Srboljub nije pristao. Ali je, pod smrtnom opasnošću morao  da napusti Jugoslaviju  u kojoj nije boravio  punih  pedeset godina! Danas  pominje samo brojku od 730 hiljada Srba (pobijenih u Jasenovcu) koju su  prihvatili, suočeni sa državnom prijetnjom,  slovenački članovi Komisije!

U spomenuti broj ne spadaju oni koji su Savom stizali i do Beograda, do Nebojšine kule, gdje se od  zadaha raspadnutih srpskih leševa nije moglo proći.

U neistražena srpska stratišta, u potonjem ratu, spada i ono u Kočevskom rogu,  povezano sa odstupanjem Jugoslovenske  vojske u otadžbini, iz Crne Gore i Hercegovine, pod komandom pukovnika Pavla Đurišića.  Ne zna se, recimo, koliko je boraca, pod unakrsnom vatrom ustaša i partizana, uz logističku podršku Njemaca,  ostalo na Lijevča Polju (dvije, ili četiri hiljade).  Nigdje se, takođe, ne kaže, da je uz crnogorske , na proboj , od njih oslobođene  otadžbine, išlo i nekoliko hercegovačkih brigada. Da je na Lijevča Polju poginuo i komanandant  Gatačke brigade, prelijepi , mlad i izuzetno hrabri vojskovođa, Milorad Popović!

Malo je napisano i o ulozi oberizdajnika, Sekule Drljevića, (čija se himna danas pjeva u Poglavnikovoj Crnoj Gori) kada je, na njegovu riječ, 150 crnogorskih i hercegovačkih oficira, predalo oružje ustašama, da bi potom bili,  ne strijeljani, nego spaljeni  u Jasenovcu (ili Donjoj Gradini), svjejedno, a da su Pavle Đurišić i Dražin ideolog i sjani književnik (rusofil, kao i Draža) Dragiša Vasić, pretesterisani šumskim testerama…

Oni koji su uspjeli, preko Zidanog mosta, da se domognu Austrije, vraćeni su od naših „prijatelja  i saveznika“ Engleza, Brozu, na strijeljanje i likvidaciju bez suda. Među njima je bio i moj ujak, potpukovnik Gavrilo, Gajo Radović. (Zbog njega će moj drugi ujak Ilija provesti gotovo čitav vojnički vijek u činu partizanskog potpukovnika, da bi tek uoči smrti dobio čin pukovnika!)

Ni danas se ne zna koliko su srpskih strijeljanih boraca, iz Crne Gore i Hercegovine, u Kočevskom rogu, u iskopane rovove, zatrpali  buldožeri (od 5 do 12 hiljada?)!  I to ide na dušu, nama, njihovim potomcima.

Među onima, koji su iz Austrije vraćeni Brozovim dželatima na poklanje, bio je i mitropolit crnogorsko -primorski, Joanikije Lipovac.

Čuo sam da ga je u Zagrebu saslušavao Peko Dapčenjvić, kome je Joanikije iz italijanskog logora u Albaniji, spasao majku, ali ništa više od toga. O njegovoj daljoj sudbini gotovo ništa nije bilo poznato.  Zahvaljujući svjedočenju  penzionisanog  majora OZNE, Radojice Raka Ivanovića, od prije 35 godina, koga je  nedavno objavilo „Srpsko Kolo“, saznali smo kakva je bila sudbina Joanikija Lipovca,  imenjaka  sadašnjeg  mitropolita  crnogorko -primorskog.

Svjedočenje

Radojica Raka Ivanović, penzionisani major  OZNE, svjedočio je  maja 1985. godine , u kancelariji mjesne zajednice Aerodrom (u Kragujevcu)  o stradanju i ubistvu Mitropolita  Joanikija Lipovca. I to kazivanje je, sve do ovih dana, prošlo potpuno nezapaženo.

„Jednog dana sam dobio naređenje da odem u Aranđelovac i javim se drugu (popu) Zečeviću,  koji je za mene imao specijalni zadatak… Kada sam stigao, rekao mi je: “Slušaj, druže, Rako, ti si naš povjerljiv  čovjek, iskusan i  moraćeš  da se pozabaviš  jednim zatvorenikom koji se nalazi ovdje u Aranđelovcu,  u vili Maler… To je izdajnički sveštenik iz Crne Gore i zove se Joanikije Lipovac,  mitropolit je.  Naši su ga uhvatili u Sloveniji i po nalogu druga Đilasa je ovdje.  Ti ćeš ga saslušati  i pokušaj da od njega sve izvučuš, jer on sve zna. Posebno obrati pažnju šta zna o Draži, o  Crnogorskom  nacionlnom komitetu, koliko je četničkih glavešina uspjelo da emigrira, jer bismo ih tako mogli otkriti i ako ih ne bi mogli  izvesti pred narodni sud, bar onda da ih likvidiramo. Čini mi se da je tvrd, ali će ga batine omekšati.“

Kada je drug Zečević izašao, naredio sam da mi dovedu gospodina Joanikija. Pred mene su doveli izmučenog čovjeka, lica podnadulog od batina, na bradi usirena krv, jedva je stajao. Naredio sam da donesu stolicu, da sjedne i zapitao ga – šta mu treba. Tihim glasom je rekao: „Ako može – malo vode“.

Izmučen, žedan i gladan

Naredio sam da donesu bokal i čašu i on je to popio na iskap. Pogledao me je izmučenim pogledom rekao: “Hvala, gospodine, Bog će ti vratiti!“

Zatražio sam njegov predmet i vidio rukom druga Đilasa ispisano sledeće: “Radi se o jednom  od  najvećih i najokorelih neprijatelja komunizma, saradniku italijanskih okupatora  i najbližem saradniku zlikovaca Đurišića,  Stanišića i Đukanovića. Organizovao je narod Crne Gore da se  povlači u inostranstvo.  Treba mu suditi narodni sud, a ako bude trebalo i po kratkom postupku…On može da uzburka javnost i inostranstvo. Obazrivo sa njim“.

Kada sam pročitao, zapitao sam ga: „Da li ste vi, svešteniče, baš ovo kako ovdje piše?“, Jeste li bunili narod protiv komunizma, pozivajući ga na borbu protiv partizana, na bratoubilačku borbu“?

Pogledao me je i tiho rekao: “Kako ja to činio, veliki Bog mi sudio!“

Naredio sam da mu donesu da jede i da se odmori, da ga niko ne smije tući i maltretirati dok ja sa njim radim.

Nedugo poslije toga, upao je jedan čovjek u kancelariju, kod mene, i rekao mi:
„Što ti ne ustaješ  da me pozdraviš, ja sam jedan od čelnika  ljudi OZNE za Srbiju, Vasilije, Čile Kovačević! Tako se ja ne dočekujem!“, pripovijeda Ivanović.

Odgovorio sam mu da ne znam ko je, da nosi kožni mantil i da mu ne vidim činove i da mu na čelu ne piše ko je, kaže Ivanović.

Batinanje do besvijesti

Oštro me je pogledao, dograbio telefon i pozvao Krcuna. Nešto mu je Krcun kazao, na šta se ovaj smirio i rekao: “Pa dobro, neka ti bude,  ja sam bio malo preoštar“.

Zapitao me je – šta je sa izdajničkim popom Joanikijem, na šta sam mu odgovorio da sam taj slučaj dobio tek juče i da ga još proučavam.

On mi je odgovorio: „Slušaj ti, Šumadinac,  sad ćeš da vidiš kako se to radi…“ Kad su doveli mučenog Vladiku, ovaj Čile se ustremio na njega. Počeo je da ga šutira, pesniči, bacio ga je na pod i otpočeo da ga gazi. Vladika nije jauka pustio, već je samo govorio: „Bože veliki, daj mi snage da sve ovo izdržim i priđem tvom carstvu bez grijeha!“.

Kako se Vladika onesvijestio, ja sam rekao Kovačeviću da nema svrhe da ga više tuče.. Ušao je Ješa, jedan od čuvara i još jedan od njih, uhvatili su Vladiku za ruke i noge i odnijeli ga u ćeliju. 

Kovačević je popio rakiju i  rekao: “Ovo je samo početak i upamtiće kako mi Crnogorci kažnjavampo izdajnike! Neće se on nanositi glave“, i otišao je.

Moj čuvar Ješa nastavio je da maltretira i tuče Vladiku Joanikija, pa sam ga ja poslao u premještaj, u Kragujevac, ne znajući da ću se tamo ponovo sa njim sresti. Gledao sam,  koliko sam mogao, da zaštititim Joanikija od mučenja, ali mi to nije uvijek polazilo za rukom. Jednom je došla i drugarica Spasenija Cana Babović, da obiđe tog izdajničkog popa i počela je da ga vuče za kosu i bradu, u čemu sam je prekinuo i rekao da je to što radi – sramota. Ona me je samo pogledala i otišla bez pozdrava.

I Đilas ga je isleđivao

Mislim da je to bilo 10. ili 11. juna,  Stigao je ponovo onaj Kovačević, a sa njim i drug Đilas. Zatražili su da im dovedem Joanikija i u razgovoru sa njim su ostali dva sata. Ja sam bio u drugoj kancelariji. Tukli su ga, psovali Boga, majku i ko zna šta sve ne. Kada su izašli iz kancelarije, Joanikije je ležao na podu, licem okrenut nadolje. Podigao sam ga, pozvao čuvare i poprskao vodom. Kada je došao sebi, umio se i ja sam naredio da ga odvedu da legne i da ga niko ne dira.  Dva naredna dana niko ga nije dirao. Trinaestog juna 1945. stigao je drug Ćeća (Stefanović) sa drugom Krcunom.  Dočekao sam ih i ispričao sve što se dešavalo sa Vladikom.

Krcun mi je rekao „Ma znaš, Rako, onaj Čile je svirep, on je, kako se priča, i oca ubio, a kako da ne radi ovako sa sveštenikom. Čuvaj ga se, jer je nezgodan. Već se na tebe žalio kako štitiš izdajnike, ali to mu nije kod mene prošlo. Budi obazriv i nemoj mu se stajati  na putu.“

Petnaestog juna, pošto se malo oporavio, Joanikije Lipovac mi je rekao da je bio  branilac srpskog naroda, da je štitio ljude od zla i da su za njega Božje zapovijesti – zakon.  Još mi je rekao: „Znam ja, moj kapetane, da živ odavde neću izaći i vidjeti moje najbliže, Crnu Goru – srpsku Spartu, zrno slobode. Tako je, valjda, zapisano i tako Bog zahtijeva. Tri dana kasnije,  oko 9 sati, pozvao me stražar i rekao: „Druže kapetane,  traži Vas onaj sveštenik“.

Prije toga, iz Beograda su stigli Vasilije Kovačević i Pavle Baljević. Nisu mi se javili, već su otišli do kafane. O njihovom dolasku su me obavijestili moji ljudi. Kada je Vladika Joanikije doveden kod mene, obratio mi se sledećim riječima: “Vidim da je došao onaj Kovačević iz Beograda, mislim da me čeka smrt, pa hoću nešto da te zamolim. Molim te da ovaj mali zavežljaj , kada bude moguće, pošalješ mojima u Crnu Goru, jer će mene danas ubiti… Znaj da mirno predajem svoju dušu Bogu i sinu Božjem, Isusu Hristu. Nikoga nijesam izdao, ruke okaljao, Bog mi je svjedok koliko sam ljudi spasio…“

I predade mi komadić krpice u kojoj je bio zamotan jedan prsten sa tri kamička koji su najvjerovatnije ispali prilikom mučenja Vladike.

Nedugo poslije toga, stigao je Kovačević i rekao mi: „Sad ćeš, načelniče, da me povedeš malo po okolini i do tvog Oplenca, pa da kasnije završimo ono što sam došao da uradim!“ Sjeli smo u džip, ja, on i još tri njegova čovjeka. I obišli Oplenac. Sve ga je interesovalo, a posebno đe je to Karađorđevo oružje i kakav je junak bio. Predveče smo se vratili u Aranđelovac. Njegovi pratioci su ušli i izveli Vladiku Joanikija.

Na moje pitanje – kuda će, Čile je osorno rekao: „Tu, u Bukovik, podno Bukulje, gdje će mu biti dobro. Ti gledaj svoja posla, jer se ovo tebe ne tiče!“

Poslije sat vremena džip je projurio. Otišli su prema Beogradu.

Ja sam odmah ujutro otišao do Bukovika i raspitao se kod mještana šta se te noći zbilo. Jedan stariji čovjek, mislim da se zvao Miša, rekao mi je da je tu od strane grupe ljudi doveden jedan čovjek s bradom, da je bilo još tri, ili četiri čovjeka, da su svi pobijeni, a da je u onog sa bradom pucano više puta i da su tu, na brzinu, zatrpani uz potok. Kažu da se onaj sa bradom krstio  i gledao u nebo, završava svoje svjedočenje  penzionisani major OZNE, Radojica Raka Ivanović.

A ja samo  prenosim njegovo kazivanje…

Pročitajte JOŠ:

Bojić: Cetinjski manastir se ne može dodjeljivati kao „grant“ nekoj NVO