Постао фотограф из жеље да свету покаже свој завичај на Косову и Метохији

Тескоба иза бодљикаве жице којом су опасане српске средине на Косову и Метохији, натерала је и Зденка Јанковића из околине Гњилана да одахне од таквог живота и потражи за себе мало слободе. Пут је водио у бели свет…

Знао је да може од свог живота да добије више и решен да до тога дође, обрео се у Швајцарској. Као дипломирани економиста пронашао је посао којим је више него задовољан иако је, како сам каже, на српском мало теже објаснити шта је то – Телематичар. Теорија каже да је то посао слања, примања и чувања информација путем телекомуникационих уређаја. За Зденка, то је посао који му је омогућио да оствари неке давно сањане снове.

КМ: Како сте почели да се бавите фотографијом, одакле занимање за то?

З. Јанковић: Први пут сам посетио Америку 2012., у сопственој режији, и по повратку прегледавајући фотографије које сам забележио камером мобилног телефона, схватио да би било време да купим своју прву дигиталну камеру јер фотографије мобилним телефоном једноставно нису биле довољно квалитетне. Што сам касније и учинио. И од тада на сваком путовању Никон је редовни пратилац. Лагано сам улазио у свет ДСЛР камера и што сам више упознавао своју камеру то сам више био сигуран да сам пронашао нови хоби. Волим компликоване ствари, а фото апарат то и јесте па зато ме и још увек „држи“ интересовање за фотографијом. Сваког дана научим нешто ново. Пуно улажем у своју едукацију, вежбам,читам гледам разне туторијале и пратим шта раде познати светски фотографи. Обожавам да путујем тако да сам спојио две своје љубави.

КМ: Како је живот изгледало док сте живели на Косову и Метохији?

З. Јанковић: Кад се данас осврнем на време док сам живео на Косову и Метохији могу да кажем да је то био веома срећан период мог живота. Упркос рату, ограниченој слободи кретања, честим рестрикцијама струје и свим оним осталим проблемима са којима се Срби и дан данас суочавају. Све је било другачије. Школе су биле пуне, села су била пуна људи. Људи који су н неки начин везани за Косово и Метохију би сваког лета за празнике долазили и села су стварно била жива. Било је некаквих догађаја… Кафићи и локали су били пуни, меморијални турнир у малом фудбалу који се одржава у помен Саши Јанковићу, убијеном резервисти српске полиције, је био најпопуларнији догађај у целом Поморављу. Било је толико велико интересовање да су се утакмице играле до касно у ноћ. Данас је све то напросто нестало.

КМ: Када сте напустили КиМ и одакле таква одлука?

З. Јанковић: Оженио сам се 2012. и доселио се у Швајцарску. Живот у овој земљи ми омогућава да добро зарадим и тај новац паметно инвестирам у путовања.

КМ: Обишли си готово читав свет. Како сте то успели?

З. Јанковић: Било ми је потребно мало времена у Швајцарској да сватим где би желео да инвестирам свој зарађени новац. Нисам маштао о бетонским лавовима ни о бесном ауту већ о неким другим стварима. Када сам први пут отпутовао за Америку, сватио сам да неке моје жеље није баш немогуће остварити. Обишао сам 10 савезних америчких држава и преко 100 различитих градова, десетине најлепших америчких националних паркова.

КМ: Косово и Метохија су тек део Вашг опуса. Обишли те и преко 70 других градова света, како после свега видите КиМ?

З. Јанковић: Након свега могу да кажем да гледање заласка Сунца са Главичице није ништа мање спектакуларан доживљај од тих светских дестинација. Као што кажу да тек кад нешто изгубиш онда сватиш шта си имао. Високи Дечани и Патријаршија су мешто што су нам наши преци оставили у аманет и нешто што се нигде у свету не може видети.

КМ: Како данас, у ситуацији у условима у којима се живи, видите КиМ и будућност, шта је потребно и добро учинити да би се то променило на боље?

З. Јанковић: Преосталим Србима на Косову уопште нису потребни Албанци. Сами смо себи довољни. Оно мало слоге што је остало уништише политичари из Београда. За време избора нико са никим не разговара. Све се претвори у један велики циркус, врбовања и лажних обећања.

КМ: Да ли планирате да кроз фотографију промовишете КиМ?

З. Јанковић: Искрено планирао сам, али сам некако изгубио то интересованње. Пар пута сам покушао у разговору са неким странцима да им покажем како то доле код нас изгледа. Како изгледа моје село, школа, кафић у који сам излазио. Пошто нисам имао фотке у телефону покушао сам да изгуглам ал ништа нисам налазио. Буквално сем пар неких кратких текстова о Доњој Будриги ништа се друго није могло наћи. И тако сам дошо на идеју да урадим неке фотографије села које би свима лако биле доступне на Фејсу или осталим мрежама. Закупио сам домен, направио сајт, отворио профил на Фејзбуку и идеја је била да на једном месту направимо једну лепу галерију где бисмо скупљали и старе фотографије из села. Требало је да неки људи који студирају историју скупе релевантне податке о историји села и да се то нађе на сајту. Међутим од тога није било ништа. Само обећања. Такође је била замисао да људи шаљу фотографије кад би се нешто занимљиво дешавало у селу али и од тога није било ништа. Тако да сам убрзо изгубио интерес и након годину дана угасио сајт. Постоји још увек профил „село Доња Будрига, Косовско Поморавље“ на Фејсу али искрено не сећам се кад сам последњи пут видео шта се тамо дешава. Људи једноставно немају интересовања чак ни да поделе кад се нешто ново објави на страници, а неки чак ту каче огласе за продају кућа и имања.

КМ: Да ли сте негде излагли до сада, да ли планирате и шта су уопште даљи планови?

З. Јанковић: Нисам још увек нигде излагао своје фотографије. Мада у сарадњи са једним познатим фотографом планирам изложбу у Београду. Ал све то о том потом. Слике са мојих профила (види Инстаграм и Фејсбук) су веома често репостоване по разним популарним профилима на нету па тако да неке фотографије имају и по неколико хиљада лајкова. Планови су да можда променим свој Никон систем за Канон или Сони? И да до краја године још једном отпутујем за Америку.

Разговарао: Иван Максимовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: