Poštar uvijek zvoni dvaput

Piše: Darko Prelević

Arhetipska je dilema ima li zlo potencijal u ličnosti ili u okolnostima.

Film iz naslova ovog teksta, remek djelo Boba Rafelsona, se bavi ovim pitanjem.
Radnja filma se odvija za vrijeme velike depresije. Stariji muškarac oženjen je prelijepom mladom ženom (Džesika Lang) koja je sve, samo ne srećna u braku. Zajedno vode kafanu i benzinsku pumpu pored ceste. Korino nezadovoljstvo jednoličnim životom u toj vuko*ebini, svakodnevnom rutinom i starim mužem više je nego očigledno. Njeno bezvoljno životarenje se prekida kad nailazi lutalica Frenk Čembers (Džek Nikolson) kojeg zapošljavaju i cijela ova hibernirana pozornica počinje da se mijenja jer sve liči na to da je došao sam đavo.

Frenk postaje melem na ranu nezadovoljnoj Kori. Njih dvoje ubrzo počinju strastvenu vezu. (Džek Nikolson i Džesika Lang su bili toliko uvjerljivi u ljubavnim scenama, da se špekulisalo da ih nisu uopšte glumili).

Stari Grk, Korin muž postaje prepreka na njenom putu do sreće. U strahu da ne izgubi Frenka, odlučuje da učini sve ne bi li se riješila supruga i započela novi život. To uključuje i ubistvo… Da nije naišao Frenk, možda bi čitav život proživjela nezadovoljna ili bi, ko zna, naišao neki drugi Frenk…

Prije nekoliko, na sred Hotske, dračke ulice u koju mi se doselio još prađed poodavno, se odvijala scena kao u filmu Brajana de Palme. Komšija, star 20-ak godina se koprcao u ropcu koji je ličio na samrtni. Laiku bi to sve ličilo na napad epilepsije, a onda je znalački objašnjeno da je u pitanju „overdoz“.

Dračani nikad nisu bili mnogo „udreni za školom”. Glavna mantra dračkih majki je uglavnom bila: “Pušti bogoti, neka su samo zdravo, neće ostat’ bez ‘leba”. A tek očevi, oni nisu ni toliko marili.

Moj otac je najveći dio svog radnog vijeka proveo u Mašinskoj školi. Dao je svoj skroman doprinos da neki od tih momaka ispune cilj da kao kvalifikovani automehaničari, autolimari, mašinbravari ili mesari nađu posao i pristojno žive od svojih zanata.

A oni su većinom imali pojačan osjećaj časti. Pamtim očevu priču da kad je Asku, našem komšiji dao četvorku, on je, svjestan da je “preocijenjen”, naredni čas insistirao da odgovara. Znao je, naravno, za peticu.

Njegov rođeni brat Dino, samoinicijativno je sebi nametnuo obavezu da čuva grožđe u našem dvorištu od krađe, dok smo ljeti bili odsutni i čuvajući ga „popio“ dosta batina. Smatrao je da se time nije odužio za podršku koju je dobijao od mog oca dok se školovao, pa sam morao, dok god je bio živ, da izbjegavam ulicu u kojoj je imao mesaru, jer je uvijek kad me vidio, trčao za mnom sa zamotuljkom odabranog parčeta mesa.

Ruku na srce, Dračani nisu bili ni neki preveliki radnici. Uokvirili su sopstvenu, skromnu zonu komfora i naučili da žive tako, manje više zadovoljni sopstvenim životima.

Njihove omiljene zabave su bili ribolov, golubarstvo, borbe pataka i pasa…

Borbe pasa su ipak donosile najviše uzbuđenja, najduže se prepričavale i pamtile, a psi , bez obzira na ishode, bili voljeni i paženi od strane svojih vlasnika, kao da su članovi porodice. Tad još uvijek kod nas nije bilo hibridnih, za klanje i ubijanje pravljenih rasa. Bili su to uglavnom vučjaci, šarplaninci i pođekoja doga. Borbe su se završavale, bokserskim žargonom rečeno, tehničkim nokautima, bez krvavih ishoda, pa su i poraženi napuštali “bojno polje” bez velikog jeda i ljutnje.

Pala bi i poneka opklada, što jeste jeste, ali za sitne pare. Od jedne od dobijenih opklada je Ćiro možda prvi i jedini put u životu, priuštio sebi odlazak na ručak u kafanu. Psi su mu bili sav svijet, pa je prije ikakvog pozdrava, znao da mi radosno saopšti: “Nabavio sam novog, lijep je ka’ lutka iz Name“. Po dračkim standardima, lutke iz robne kuće Nama su bile etalon za ljepotu.

Vremenom je počela i „demografska“ slika Drača da se mijenja.

Dolazili su novi stanovnici, što podstanari, što ljudi koji su kupovali i pravili kuće i ostajali. Komšinica, čija je ličnost toliko kompleksna da ne bi u dva romana stala, novu situaciju je, sa sjetom u glasu, okvalifikovala: „Ja ovđe više nikoga ne poznajem“.

Hiperbola da baš nikoga ne poznaje je bila mjera njenog pritajenog nezadovoljstva. Za neupućenog bi to bila sasvim obična rečenica, ali to je površan utisak, nisu to baš tako jednostavne stvari. Drački jezik je specifičan i kompleksan, pa rečeno najčešće znači nešto sasvim drugo.

Čuveni prevodilac Kolja Mićević tvrdi da se svaka pjesma može prevesti na par hiljada načina. Pozivajući u pomoć kombinatoriku, odnosno matematičku analogiju, navedenu rečenicu bi znalac dračkog jezika mogao prevesti na stotinjak načina, od kojih bi najpribližniji bio: “*eba’ vam pas mater i ko vas dovede ovamo“. Bolesna radoznalost koja je bila glavno pogonsko gorivo malograđanštine drage komšinice, nju je prvu dovodila u domove pridošlih stanovnika.

I na Drač se doselio neki “Frenk Čembers”, kao paradigma novog vremena. Ovaj ne j… tuđe žene, niti ubija njihove muževe, on je diler.

Drački momci više nemaju svoje zanate, ribolov i „kuckove“, pa je u prazan sud lako usuti što god poželiš.

Upadanje u tuđe kuće u po bijela dana više nije incident, kao ni otimanje novčanika na ulici. Na prozore prizemnih kuća se sve češće stavljaju metalne rešetke.

Možda je sljedeća faza da se na semaforima čeka zeleni talas da bi se izbjeglo svako zadržavanje. Kao u Bronksu ili Majamiju…

Gledao sam mnogo puta ovaj film. Ostaje li ikome nejasno kakvo značenje ima naslov filma?