IN4S

IN4S portal

Potkazivač sebe pred Bogom i rab božiji….

Goran Petronijević

Piše: Goran Petronijević 

Kažu da je još od vremena Turaka, na ovim prostorima postojala disciplina DENUNCIRANJA okupatoru. Potkazivalo se iz straha, koristoljublja ili inata, ali se potkazivalo. Potkazivani su hajduci i jataci, komšije sa kojima se ne govori, a često i najbliži. Potkazivačka delatnost je često dobijala epidemijske razmere i primoravala okupatore da kleknu i zamole: “Nemojte više, ako boga znate! Ne možemo da postignemo!” Razočarani potkazivači su gunđali među sobom i denuncirali okupatore pred Bogom, da nisu više ni za šta i da zaslužujemo boljeg okupatora. I u tome su bili u pravu. Okupatori su smenjivali jedni druge, a novi su uvek bili efikasniji u korišćenju denuncijanata od onih prethodnih.

I tako smo dogurali do današnjih dana. Napredovalo se, nije da nije. Otvaraju se škole za potkazivanje iz kojih izlaze diplomirani potkazivači, koji se razmeštaju po svim strukturama, kako bi pokrili što širi prostor i kako bi svaki gradjanin imao ravnopravnu šansu da bude denunciran okupatoru. Kada se ovim potkazivačkim stručnjacima dodaju i oni poluškolovani kursisti, kojima zbog izraženog talenta škola nije trebala, slika se upotpunjuje.

Medjutim, ni sami potkazivači nisu jedinstveni, kako bi se očekivalo. I kod njih je došlo do vrednosnog raslojavanja. Rangiranje po specijalnostima i potkazivačkom kapacitetu je očigledno. Na dnu lestvice su oni tradicionalisti i dogmatičari potkazivačke nauke. „Da komšiji crkne krava“ je njihov domet. Iznad njih su oni koji se samopreporučuju za partnerstvo i saradnju sa okupatorom u svim oblastima ili potkazivači opšte prakse. Slede potkazivači vere, zatim nacije, a na vrhu potkazivačke piramide su potkazivači sopstvene države. Doduše okupirane, ali države. Oni to čine za dobro države, da bi makar i kakva takva što duže okupirana, opstala. Ova denuncijantska elita zna da okupator zna da ceni njihove zasluge za očuvanje države i okupacije. Sigurni su da će ih „preporučiti“ za funkcije, koje će im olakšati rad i povećati efikasnost. To im obezbedjuje da mogu da izadju iz anonimnosti i javno nas, ali za naše dobro, denunciraju okupatoru. To im donosi titule i ordenje, koje okupator dodeljuje za naročite zasluge u borbi za što efikasniju okupacionu demokratiju. Oni koji završe radni vek časnog potkazivača, dobijaju penziju. Njihova deca zaslužuju da se školuju na prestižnim potkazivačkim univerzitetima okupatora, bilo na drugim već demokratizovanim okupiranim teritorijama, bilo kod samog okupatora. I tako se rađaju nove i nove generacije lidera potkazivača. Savremene, moderne i globalistički nepokolebljive, vraćaju u njihove okupodemokratije, kako bi nam preneli svoja bogata iskustva iz svih oblasti svoje delatnosti. I tako, potkazivanje lagano postaje vrlina. Potkazivati svoga tudjinu je korisno i nadasve poželjno. I to mora da se zna ko je ko! Ko kosi, a ko vodu nosi. Kada te jednom uslikaju sa visokim predstavnicima okupodemokratije, postaješ nedodirljiv. Onda možeš do mile volje da denunciraš svoju državu, narod, veru i bližnje, po pravilu „ko može više može i manje“, a da ti ne zamere niže potkazivačke kaste da im uzimaš posao.

Kada se maršal Peten slikao sa Hitlerom ispod Trijumfalne kapije, zanemario je da će se njegova saradnja sa okupatorom istorijski pretvoriti u simbol kolaboracije i izdaje. Okupacije dolaze i prolaze, a kako se ko držao u njima, to ostaje zapisano u genima potomstava, svakog od nas.

 

Podjelite tekst putem:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

https://g.ezoic.net/privacy/in4s.net