Potresna priča majke otetog Srbina sa Kosova: Kako ja da odem, a da sina Davora ne sahranim

Suđenje Tačiju i vođama OVK u Hagu baš je onakvo kakvo sam mislila da će biti – od toga nema ništa. Otmicu mog Davora neće ni razmatrati, vratili su mi papire. Albanci znaju gde su naši sahranjeni, ne mogu da nam kažu dok Kurti ne odobri, to su nam rekli. Sad sam već stara, kako da odem, da ga ne sahranim? Da znam da će moj sin biti pored mene.

Ovo kaže Gordana Ristić, majka Davora Ristića koji je otet dan nakon 28. rođendana, 22. juna 1999. godine na Kosovu i Metohiji.

Davor Ristić je iz Kosova Polja krenuo kolima za Prištinu da promeni deo na vozilu, voleo je automobile. Gordana je u tom trenutku bila u Prištini, išla da kupi namirnice, kojih već nije bilo, počinjao je haos.

„Kad sam se vratila, mog sina nema. Odmah sam pomislila da je nestao, jer sam u Prištini videla rulju. Bila je to masa Šiptara, katastrofalna, da se čovek uplaši kad to vidi. Kad sam došla kući, kad mi je snaha rekla da Davor nije stigao, odmah sam rekla – on je kidnapovan“.

Komšija video kako ga odvode

Gordana dodaje da je bilo poslepodne, da su sačekali još dva sata da se možda pojavi. Nije ga bilo. Predveče, krenuli su u potragu, porodica, prijatelji, komšije, svi su skočili.

„Komšija koji je stanovao u zgradi ispred naše kuće, radio je na aerodromu kao pilot, rekao mi je da ga je video u kolima prema Prištini kod fabrike amortizera, da je bio u kolima sa nekim nepoznatim čovekom. To je bilo čudno, jer on nije imao običaj da nekog poveze. To je bio kidnaper koji ga je odveo. Gde je odveden, u kom pravcu, niko ne zna“.

Sa komšijama i sinovljevim prijateljima jurila je tih dana, kaže, na sve strane. U stanici policije već su bili vojnici Kfora. Prijavila je nestanak. Dali su svima njegovu sliku. Sledećeg dana išli su u Međunarodni Crveni Krst u Prištini. Prijavila je nestanak sina gde god je mogla, probala i u kancelariji Helsinškog odbora za ljudska prava.

„Komšija Albanac je rekao, niko ti ne može pomoći, samo Nataša Kandić, ona nas je mnogo zadužila, ona može da ti pomogne da pronađeš Davora. Pokušala sam, stupila sam u kontakt telefonom, ali ni od toga ništa nije bilo. U njenu kancelariju nije moglo da se uđe, Šiptari nisu dali“.

Svaki dan išla je u Crveni Krst da pita ima li novosti, uzaludno. Kasnije, kada je postavljen Umnik, u potragu su se uključili inspektori njegove policije. Pokazali su interesovanje, dolazili su i kod njih kući.

„Rumun, čovek, inspektor Popaj, nikad ga neću zaboraviti, mnogo mi je pomogao. Hteo je da pomogne, išao je sa snahom u Orlane, gde god smo čuli da kidnapovane smeštaju, gde ih skupljaju na jedno mesto, u jednu zgradu u Matičane. Dala sam kola jednom momku da ide da vidi u Prizrenu, rekli su da ima spisak. Tačno je da je bilo spiska, sad čujemo na sastancima da su oni imali evidenciju koga su kidnapovali. Ali od mog sina ni glasa nije bilo“.

Albanci znaju gde su Srbi sahranjeni

Gordana nikad nije prestala da traži sina, u Udruženju je porodica kidnapovanih i nestalih sa Kosova i Metohije, koordinator je kancelarije u Nišu. Ima informaciju da su spiskovi otetih poslati u Hag na suđenje koje je u toku.
„Kadija te tuži, kadija ti sudi, ako je taj Sud pri vladi Kosova, od toga nema ništa. I pokazalo se da je tako, mi smo prijavili slučaj, ali već mi se vratio predmet, navodno, ne znaju u kom delu je otet. Sad je suđenje Tačiju za jedan deo teritorije Kosova i Metohije, a ne znaju gde je moj Davor nestao. Pa to niko ne zna! Možda u Prizren, možda je za Albaniju odveden, to niko ne zna“.

Informisana je da bi Beograd i Priština, to je poslednji dogovor iz Ohrida, uskoro trebalo da usvoje Deklaraciju o nestalima. Nije sigurna da će se to desiti, sve molbe da se međunarodne institucije, zemlje koje su preko Kfora slale vojnike na Kosovo i Metohiju i vlasti u Prištini smiluju i kažu gde joj je sin, ostale su bez odgovora.

„Albanci neće da kažu, ništa, ni jednu reč. Jesenas smo u Prištini imali zajednički sastanak, bio je njihov predsednik Komisije za nestala lica, novi, mlad dečko, Andin Hoti. Tražili smo da nam kaže lokacije gde su naši sahranjeni. Hoti je rekao da je pet država članica Kfora poslalo informacije. Rekao je, mi imamo od pet država, ali to ne smemo da iskoristimo, ne smemo da vam damo, dok naš predsednik ne odobri“.

Nadam se da je umro od metka

Ristićeva dodaje da u svom bolu nije sama, ima ćerku i dve unuke, ali i da „niko nikog ne može da zameni“, da se rane stalno dodatno povređuju, da će tako biti dok ne nađe sina.

Veliku ranu otvorio joj je film „Dosije Kosovo – Žuta kuća“. I govorila je u njemu, bila je i na premijeri. Jako je sve to uznemirilo, otvorilo nove ponore.

„Novinar me pita kako se osećam posle filma, kako mogu da se osećam, još gore nego ranije, jer sam videla kako su stradali. Kako je moje dete, da li je imalo sreće da ga metkom ubiju, nego da ga onako muče. Ne verujem, on je bio jako krupan momak, visok, mlad…“.

Nije samo predmet otmice Davora Ristića vraćen iz suda u Hagu, kancelariji u Nišu vraćeno je još šest, onoj u Beogradu dvadeset, sa istim obrazloženjem, ne znaju na kojoj je teritoriji nestalo lice kidnapovano.

Izvor: Sputnik