Поводи: Сумрак ума

Пише: Емило Лабудовић

Небројено сам пута обећавао себи да више нећу, убјеђивао се да сам од свега чиме сам окружен пелцован вакцином према којој су ове антиковидне „мале маце“, да спадам у оне које више ни долазак ванземаљаца не би могао да изненади, па опет… Скоро  да ни дан не прође а да се у чашу жучи на коју смо осуђени не долије која кап мржњом затрована, не прође дневник а да се лавежом свезаних паса који стрепе од вучје ноћи не огласе курта и мурта са свих страна. Помислим да не може горе, кад оно и од најгорег има горе. Понадам се да дубље не може, а оно суноврат никако да се оконча тиме што ћемо, коначно, треснути на дно.    

Заваравам се да смо до краја исцрпјели арсенал будалаштина и апсурда, кад ето ти Ђељошаја и Ивезаја који се, ламентирајући над једном од ријетких смисленијих изјава актуелног премијера, позваше на право заштите СВОГ народа на Космету. А, ко зна, можда си и у праву јер откуд премијеру право да се ставља на страну народа којем не припада, и то уз нос онима којима се заклео да ће му њихова бити светија од ђедове и прађедове.

И тако, из шока у шок (збиља, сјећа ли се још ико оног Миљовог „Шока“  којим је по Србији згртао паре прије него је промијенио ћулаф), а све у нади да ћемо ускоро стићи у ту Недођију у коју смо се запутили и којој грабимо чврстим корацима. Али, уз ризик да изазовем неки још већи апсурд, мислим да је Монт Еверест нашег људског, моралног, политичког и свеколиког дна достигнут чињеницом да је за двије жене, министарке просвјете, науке, кулуре, спорта и здравља, затражена полицијска заштита!? Јесмо ли као некад витешки народ, звали се како год, спали на то да нам више ни жене нијесу светиња. А још у „Васојевићком законику“ из 1830. године, већ у другом члану је било записано „да мушка глава буде триста гроша, а женска триста један“!!! Резон како је ријеч о политичаркама такође „не пије воду“ јер бивало је кроз историју државног и политичког организовања жена на толико високим и важним функцијама са „главом у торби“ али нигдје и никад није забиљежено да су то биле министарке тако политички бенигних ресора какви су образоање, култура, спорт и здравство. Гдје смо се то запутили и гдје смо то као друштво стигли кад смо се срозали толико да више ни сестре, мајке и супруге нијесу заштићене од свеопштег политичког и националног лудила које се свакодневно само увећава?

А кад је већ о лудилу ријеч, здрав разум упозорава да свакодневна продукција мржње и најнижих порива којом је Црна Гора запљуснута пријети да прелије чашу. Да разуздане страсти које се потпаљују споља и изнутра, разним Чиргићима, Аџићима, Кораћима, Шћекићима, Серверима, Станковићкама, Николићима и осталом стокупљевином, очас могу да плану. А кад кућа гори, свеједно је у којој сте соби и собичку. Јер, ако ичему учи историја, учи томе да су сви који су зло призивали на крају су га и дочекали. Па, упамет се, ако већ нијесмо окаснили.