Snimanje serijala o srpskim herojima (VIDEO)
Serijal emisija STAZAMA HEROJA ima za cilj da, interaktivno, u današnje vreme, sa postojećih očuvanih lokacija vezanih za živote i herojstva velikana Srbije, promoviše kako životne priče najslavnijih vojskovođa, hajduka i ustanika, tako i pomalo zaboravljene istorijsko-turističke lokalitet u Srbiji, kako bi motivisali nove naraštaje da nakon odgledanog serijala, poklonički obiđu i sva stratišta srpske borbe za slobodu – navedeno je na internet-stranici posvećenoj prikupljanju sredstava za ovaj projekat.
Serijal od 12 epizoda realizovao bi se tokom prve polovine 2017. godine, a sa emitovanjem bi moglo da se počne već u septembru 2017. godine.
„U svim epizodama, osim materijala snimljenog upravo stazama heroja kojima se bavimo koristiće se i dokumentarni i dramski segmenti kako bi na najbolji način ilustrovali priču i poruku“, kaže se u saopštenju.
U prilogu ponude nalazi se i pilot epizoda serijala „STAZAMA HEROJA“, kao najjasniji primer ideje projekta, pod nazivom „Stevan Sinđelić – Trenutak za večnost“, koja može poslužiti kao primer stila obrade teme serijala. Pored Stevana Sinđelića, serijal će obraditi i sledeće:
Gavrilo Princip – iskra slobode
Kosovski zavet – vitezovi Kneza Lazara
Živojin Mišić – herojska komanda
Vasa Čarapić – Zmaj od Avale
Arčibald Rajs – čuvar istine
Piloti ’99. – krila heroja
Milunka Savić – srpska heroina
Tanasko Raić – junak od megdana
Mihajlo Pupin – heroj bez oružja
Vojvoda Vuk – dobrovoljno u slavu
Herojske priče – Tibor Cerna
VASA ČARAPIĆ
Rođen je 1770. godine u Belom Potoku pod Avalom. U austrijsko-turskom ratu je učestvovao kao dobrovoljac u frajkoru. Kao ugledni seoski domaćin, posle rata izabran je za kneza Gročanske nahije. U Narodnoj vojsci Stanka Arambašića bio je buljubaša. Kad su se vratile dahije, u Belom Potoku je, kao i u svim selima, podignut han. Handžija je bio umeren i pošten čovek i brzo se zbližio i pobratimio s mirnim i čestitim domaćinima Čarapićima.
Kad su dahije preduzele seču
knezova, odmah su uputili dželate da pogube Vasu i njegovog brata Marka. Marka su uhvatili i pogubili na nekoj svadbi, a Vasa se spasao bekstvom.
Kad je Marko sahranjen, Vasa ode kod svog pobratima,Turčina handžije, i dade mu do znanja da više ne može garantovati za njegovu bezbednost. Savetovao mu je da se skloni iz Belog Potoka, što je handžija, svestan da je to najbolje po njega, prihvatio. Vasa ga zatim otprati do puta ka Beogradu, odakle je već bio bezbedan, i tu se dva pobratima izljube i lepo rastanu. Čarapić se zatim odmetnuo u hajduke i u Avali, iz okolnih sela (Umčara, Pinosave, Velikog Sela i Kaluđerice), okupio četu proverenih i
odabranih narodnih prvaka.
Po izbijanju bune na dahije, pobunio je Gročansku nahiju. Kod Leštana je, iz zasede, razbio janičare Kučuk Alije koji su se vraćali iz Jagodine. Dobio je zvanje vojvode.
Posle sloma turske vlasti, okitio je prvo rascvetalo drvo, opalio iz pištolja i radosno uskliknuo: „E, čik sad Turo, Vasa steče krila!“
Uživao je puno poverenje Karađorđevo, s kojim se pobratimio i uvek se nalazio u njegovoj blizini. Bio je jedan od retkih koji je imao dozvolu da uđe Karađorđu u šator bez ikakve najave. Dok je glavnina ustaničke vojske ratovala na drugim frontovima, on je po Karađorđevoj zapovesti držao opsadu Beograda. Izvan Beogradske nahije jedino je učestvovao u oslobađanju Karanovca jula 1805. godine.
Čarapić je bolje od bilo kog vojvode poznavao Turke i njihov način ratovanja. Kako je napad na Beograd dugo odlagan, jer su pojedini ustanički prvaci smatrali da Srbi ne mogu zauzeti tako utvrđen grad, Karađorđe je na njegovo navaljivanje odobrio napad. Čarapić je komandovao jednom od četiri kolone (vojskom Gročanske nahije). Napadajući iz pravca Tašmajdana, ustanici su upadali u rupe iskopane ispred šanca kod Stambol-kapije. Kad su se u noći 12. decembra 1806. primakli osvetljenom šancu, usledila je Čarapićeva zapovest za juriš na kapiju: „Zamnom-te braćo!“ Turci su ga primetili i oborili na njega plotun iz pušaka. Zrno sindžirlije ga je pogodilo u krsta. Teško ranjen, i dalje je hrabrio vojnike: „Gle, izede me pas, zakon mu njegov! Ne bojte se!“
Vojnici su ga na puškama preneli pod Karađorđev šator na Tašmajdan gde je, dva sata kasnije, izdahnuo. Po sopstvenoj želji sahranjen je u manastiru Rakovici.