Poznajem taj izraz lica…

Piše: Boris Mjačin

Glavna stvar u današnjim zbivanjima je – sačuvati hladnokrvnost. Ostati kul do kraja, kao zmija. Misliti, a ne padati u pacifističku histeriju ili ura-patriotizam. Radovaćemo se ili plakati kasnije, posle nekoliko godina, kad bude jasno šta smo postigli a šta žrtvovali. Evo jedne hladne političke analize.

Rusi su ušli u Ukrajinu da bi rešili glavni problem postsovjetskog prostora – očigledan raskol između prostog naroda i nacional-zapadnjačke elite koja je došla na vlast posle 1991. godine. Ovo je problem i same Rusije, gde prestonička inteligencija besni i bezočno laže, i besramno špekuliše na ruskoj istoriji i politici, samo da bi iskamčila svoje dolarske plate.

Ovo je empirijska činjenica. I nema u tome ničeg prirodno lošeg. Ljudi se snalaze, zarađuju, traže finansiranje za svoje ideje i projekte. To je normalno. Ali kad se to pretvori u besomučnu promociju liberalnog totalitarizma, pa još u paketu sa nacističkim idejama koje CIA privija na grudi još od 1945. godine, kad to preraste u direktno neprijateljstvo sa sopstvenim narodom – onda je to nacionalna izdaja, kolaboracionizam. Kijevska „elita“ je na tom putu izdaje stigla do ludačkog ćorsokaka.

Sinoć sam nekoliko sati namerno gledao zapadne kanale, i svuda jedno te isto: gordi ukrajinski narod bori se za svoju nezavisnost od strašne imperije. Razni porošenki i timošenki smejulje se u kameru, poziraju sa automatima iz kojih tokom reportaže ispada okvir. „Elita“ podražava pudlicu, maše repom i radosno plazi jezik. Imam pse u kući i odlično poznajem taj izraz lica, to jest njuške. Jedan od mojih pasa je baš takva ulizica, tačno tako voli da mi skoči na kolena i traži da ga počešem, i šta sve ne izvodi samo da bi dobio neki slatkiš. Apsolutno takva je fizionomija kod tih „porošenka“ na zapadnim kanalima. I ništa, osim prezrenja, ta oligarhija ne izaziva kod velikog ukrajinskog naroda.

Pritom, ne treba gajiti nikakve iluzije – ta „elita“ će se slepo držati vlasti do kraja. Ona će tako skakutati, i ludovati, i lagati, i zastrašivati, i provocirati, i zloupotrebljavati prosti narod – samo da bi se sačuvala. Za mnoge je to u principu vrlo isplativo: odglumiti ponešto, a onda sebe proglasiti mučenikom, borcem, izbeglicom – pa onda zbrisati na zapad, na korito. Uveren sam da će biti tako.

Takođe sam uveren da će i kod nas, u Rusiji, ova ukrajinska zbivanja dovesti do radikalnog zaokreta u odnosu na domaću „inteligenciju“ i „opoziciju“. I kod nas je takođe važno biti hladnokrvan i ne priređivati idiotske čistke. To će usahnuti samo po sebi, čim nestane finansijska podrška i kad, prezreni od svog naroda, borci za demokratiju konačno pobegnu na zapad. A to što ostane biće obični liberalizam, normalan u svakoj civilizovanoj zemlji.

Sačuvajte hladnu glavu. Ovo je stradalnička, iznuđena mera, po nečemu slična porodičnom konfliktu, kad pokušavaju da smire podivljalog alkoholičara. Nema razloga da se stidimo, ali ni da se naročito radujemo. Bilo je neophodno postupiti po savesti i razumu, i dati po njušci toj pijanoj oligarhijskoj diktaturi. Rusija je tako i postupila.

(Preveo Ž. Nikčević)