Prava meta Principovih vidovdanskih hitaca

Piše: Milomir Stepić

Kada su pre 110 godina, na Vidovdan 1914. godine, u Sarajevu odjeknuli pucnji i usmrtili Franca Ferdinanda i nenamerno njegovu ženu Sofiju, Austrougarska je to iskoristila kao povod za objavu rata Srbiji. Da nije bilo toga, kako tvrdi akademik Milorad Ekmečić, Beč je planirao da pokrene arbanašku pobunu krajem iste godine, isprovocira nužnu reakciju Srbije i to proglasi za casus belli.

Agonija „Bolesnika na… Dunavu“

Na nišanu pištolja Gavrila Principa nije se našao nadvojvoda lično, već personifikacija tuđinske vlasti. Novi porobljivač, austrougarski, koji je prethodnog, viševekovnog, osmanskog, zamenio prvo okupacijom 1878, pa aneksijom BiH 1908. godine, pokazaće se takođe represivnim. Dodatno, pod plaštom širenja rimokatoličke mitteleurop-ske kulture i modernizacije, biće znatno perfidniji od surove islamizacije.

Na meti će mu se odmah naći Srbi i srpski prostor – njihov identitet, populaciona veličina, prostorni razmeštaj i geografski položaj. Takođe, i srpski slobodarski duh, integrativni kapacitet i istorijsko-državotvorno nasleđe, koji su postajali „zarazni“. Sve to „Dunavska monarhija“ apostrofiraće kao opasnost ne samo za sopstvene geopolitičke ciljeve, već i za sam opstanak.

Jer, početkom 20. veka Austrougarska jeste bila na prvi pogled moćna, ali iznutra natrula i dugoročno neodrživa. Imala je impozantnu teritorijalnu i populacionu veličinu (676.616 kvadratnih kilometara i više od 51 milion stanovnika), ali i svojstva složene, labilne, društveno protivrečne, preterano birokratizovane, administrativno-teritorijalno disfunkcionalne, regionalno-ekonomski neravnomerno razvijene i etnički veoma heterogene države.

Dve „vladajuće nacije“ – Nemci i Mađari – nisu zajedno predstavljali ni relativnu većinu – činili su tek nepunih 43 procenta ukupnog stanovništva. Slovena, na ovaj ili onaj način obespravljenih, ukupno je bilo znatno više – gotovo 48 procenata. Među njima najviše Čeha, Poljaka i Rusina. Znatno učešće imali su i Hrvati i Slovaci. Broj Srba osetno je porastao posle aneksije BiH i iznosio je preko 2 miliona (4 procenta). Od ostalih naroda značajnu zastupljenost imali su Rumuni i mnogo manju Italijani.

Sistematski i surovo protiv srpskog „remetilačkog faktora“

Vladanje takvom državom bilo je veoma komplikovano. Naročito u uslovima jačanja nacionalnih pokreta na unutrašnjem planu i pijemontizma nezavisnih matičnih država u susedstvu, u prvom redu Srbije. Zato će Austrougarska pristupiti sveobuhvatnom suzbijanju Srbije i imperijalno razrađenom, istovremeno i brutalnom i suptilnom, ali planskom i sistematskom svođenju kvalitativnih i kvantitativnih svojstava srpskog činioca unutar svojih granica na „bezopasnu meru“.

U BiH, koja se – notorna je činjenica – u celini etno-istorijski smatrala srpskom zemljom, na sve načine gušila je srpsko nacionalno osećanje, a etno-inženjeringom gradila „zemaljski“, a fiktivni bosanski duh, te melting-pot-ovsko, a u stvari himerično bošnjaštvo (kalajevština), što se u velikoj meri pokušava i danas (neokalajevština). Kao državne službenike doseljavala je pripadnike drugih naroda i njihove porodice (naročito rimokatolike), te ih kao lojalne locirala u gradska naselja, administrativne i rudarske centre, saobraćajne čvorove i na najbolje, dolinsko zemljište, menjajući tako zatečenu etničku strukturu.

Favorizovala je lokalne rimokatolike oblikujući njihovo hrvatstvo. Takođe, sa promenljivim uspehom nastojala da usađuje ne-srpstvo kod muslimanskog stanovništva i antagonizuje ga spram pravoslavnog korpusa, zloupotrebljavajući taj „konvertitski sindrom“ shodno svojim interesima. Tako, na primer, odlučila je da geopolitički i geostrategijski osmišljeno naseljava muslimansku populaciju duž leve dolinske strane Drine kako bi narušila teritorijalnu kompaktnost i prekinuli kontinuitet Srba sa jedne i druge njene strane.

Time je političku granicu koja je delila srpske zemlje htela da vremenom učini i etno-verskom, pretvarajući je u još „tvrđu“. Da ne bi bilo nikakve dileme među Srbima, zato je kao demonstraciju sile organizovala provokativne manevre tog juna 1914, radi kojih je u Sarajevo doputovao Franc Ferdinand.

Istovremeno, K und K monarhija je time poručila da praktično ne odustaje od gotovo kolonijalnog tretmana Srba i Srbije shodno Tajnoj konvenciji donetoj na Vidovdan (!) još 1881. godine. U takvu potcenjivačku kolonijalnu poziciju porobljenog srpskog naroda pucao je Gavrilo Princip.

Simbolički, pucao je u ono na čemu Zapad i dan-danas toliko insistira – pucao je u granicu na Drini.

Pucnji u germanske geopolitičke ciljeve

Ipak, pokazaće se da su pripadnici „Mlade Bosne“, raspoređeni tog Vidovdana duž sarajevskih ulica i naoružani pištoljima i bombama, nesvesno markirali neuporedivo krupniji cilj. Oni su se namerili na ličnost koja je, u stvari, personifikovala germanske imperijalne i ekspanzionističke geopolitičke aspiracije. Time je njihov čin nadrastao lokalnu i regionalnu (balkansku) dimenziju i dobio evropske, odnosno svetske razmere. Zato će buknuti ne samo oružani sukob Srbije i Austrougarske, već Veliki rat, kasnije nazvan Prvim svetskim.

Naime, Austrougarska, a naročito „nabildovana“ Nemačka, težile su da izvrše reviziju političke mape Evrope i kolonijalne podele sveta kako bi dovele u pitanje (nad)moć tadašnjih već pozicioniranih velikih sila – Velike Britanije, Francuske i Rusije. Odnosno, htele su na užem planu da se oslobode skučenosti u središtu Evrope i na širem planu da menjaju svetski poredak.

Shodno tome, u germanskoj „podeli posla“ Austrougarska je imala zadatak da pacifikuje Balkan, bez izuzetka ga na miran ili nasilan način progermanski kodira i disciplinuje, kao i da sebi obezbedi pristup Egejskom moru i luci Solun.

Nemačka je od ranije postala svesna neostvarivosti i neophodnosti promene svoje talasokratske koncepcije „Ideje Hamburga“, budući da su njeni konkurenti Francuzi i naročito Britanci već bili neprikosnoveni na Atlantiku. Iz tog razloga ona se preorijentisala na telurokratsku „Ideju Bagdada“ („Ideju dijagonale“).

Drugim rečima, Nemačka se odlučila da prodre na jugoistok (DrangnachSüdosten), sve do Basre i Persijskog zaliva. Tako bi zapretila da presecanjem britanskog pomorskog „Velikog imperijalnog puta“ do Indije – tog „najsjajnijeg dijamanta u britanskoj kruni“ –  ugrozi tadašnju „Imperiju gde Sunce nikada ne zalazi“ i tako dovede u pitanje njenu evropsku dominaciju izgrađenu na kolonijalnim resursima. Tako postaje jasnija britanska propagandno-geopolitička funkcionalizacija Srbije, koja je u Londonu proglašena ni manje ni više nego za „čuvara kapije Istoka“.

Realno, duž geopolitičkog vektora od Severnog i Baltičkog mora do Indijskog okeana germanskom činiocu 1914. jedini nelojalan element bili su Srbi i jedina prepreka duž ključne balkanske moravsko-vardarske prohodnice malena Srbija od Save i Dunava na severu do Đevđelije na jugu. Stoga su proglašeni za remetilački faktor koji „mora da crkne“, kako je u to vreme navodila bečka propaganda.

U sve to, vođen Kosovskim zavetom i Vidovdanskom etikom, potegao je pištolj 15/28. juna 1914. mlađani Gavrilo, Srbin iz sela Obljaj kod Bosanskog Grahova.

Izvor: RT Balkan