Pravoslavlje Despota Đurađa Smederevca

Smatrajući da je povoljan trenutak, latinski misionar i fratar Jovan Kapistran je zatražio da stari srpski vladar napusti pravoslavlje i „sa svim svojim narodom“ pređe u rimokatolicizam. Prema izveštaju koji je dobio Enea Silvio Pikolomini (1405–64), budući papa Pije Drugi (stolovao od 1458–64), pravoslavni srpski vladar je doslovce odgovorio ovako:

„Ja sam devedeset godina živeo u ovoj veri, koju su mi ulili u dušu moji preci, te sam kod svoga naroda, mada nesrećan, uvek smatran pametnim. Sada bi ti hteo da pomisle, kada bi videli da sam se promenio, da sam zbog starosti izlapeo, i da sam, kako prost narod kaže, podetinjio. Ja bih pre pristao da umrem, nego da izneverim veru svojih predaka“.

Autor: Dragan R. Mlađenović

Đurađ Vuković Branković (Priština, 1377 – Srebrenica pod Rudnikom, 1456), poznat i kao Đurađ Smederevac, bio je drugi sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke kneza Lazara. Đurađ je srpskom zemljom i narodom vladao od 1427. do svoje končine 1456. godine, u preteško vreme poslednjih trideset godina delimično slobodne srpske države.
Presto srpske zemlje nasledio je u 50-toj godini života od svog ujaka i vršnjaka Despota Stefana Lazarevića Visokog (Kruševac, 1377 – Crkvine kod Mladenovca, 1427), sina kneza Lazara (vladao od 1371-89) i kneginje Milice (+1405).
Đurđev otac, Vuk Branković (oko 1345–97) je bio najmlađi sin sevastokratora Branka Mladenovića, koji je u doba Dušana Silnog (kralj 1331—1346, car 1346—1355) upravljao Ohridom. Vuk je sa Marom, ćerkom kneza Lazara imao tri sina: Grgura, Đurđa i Lazara. Kao zet kneza Lazara, Vuk je sa njim blisko sarađivao i od malog porodičnog poseda oko Borča u Drenici na Kosovu stvorio prostranu oblast zvanu Zemlja Brankovića. Na svom vrhuncu Vukov feud je obuhvatao prostor između Skoplja, Kopaonika, Sjenice i gornjih tokova Tare i Morače, u kojoj su se nalazili gradovi Peć, Prizren, Vučitrn, Zvečan, Komarani, zatim rudnici Trepča i Brskovo, a prestonica je bila Priština.
Oblasni gospodar Vuk Branković je do kraja života bio veliki darodavac. Sa svojom braćom Grgurom i Radonjom (koji se zamonašio na Svetoj Gori i dobio ime Roman, a posle velike shime Gerasim), Vuk je neštedimice pomagao svetogorske manastire. Posle mučeničke pogibije sv. kneza Lazara na Kosovu (+1389), koji je bio ktitor Hilandara, Vuk je prvi od srpskih oblasnih gospodara postao pokrovitelj i novi ktitor najznačajnijeg srpskog manastira.[1]
Narodna pesma Vuku nepravedno dodeljuje „titulu“ izdajnika, verovatno zato što je preživeo Kosovsku bitku. Da nije bio izdajnik govori činjenica da je život okončao u turskom zatvoru 1397. godine.
Posle smrti gospodara Vuka pokroviteljstvo nad svetogorskim manastirima preuzeli su njegova udovica Mara i tri njihova sina Grgur, Đurađ i Lazar, vaspitani u duhu plemenitog zadužbinarstva i hrišćanske velikodušnosti. Đurđev stariji brat Grgur se zamonašio u Hilandaru uzevši stričevo monaško ime Gerasim. Nije mu se dalo da dugo poživi: preminuo je 1408. godine u Hilandaru, u 42. godini života.

Đurađ je od 1408. preuzimao upravu nad svojom oblašću. S majkom Marom i bratom Lazarom, poklonio je Sv. Pavlu selo Kuzmino na Sitnici, smatrajući ovaj svetogorski manastir porodičnom zadužbinom Brankovića. Odluku o daru Brankovići su doneli 11. jula 1410. U međuvremenu, Lazar je poginuo u turskim dinastičkim sukobima, pa je u povelji koju je Đurađ, sada kao jedini naslednik loze Brankovića izdao 15. novembra te godine, naglašeno da se poklon manastiru čini „za pomen Lazarev va utverždenije večno i nepokolebivo“.[2]
Od 1402. do 1427. Đurađ je bio najveći pokrovitelj Hilandara i Svetog Pavla, poklanjajući ovim manastirima metohe (posede) u svojoj oblasti.
Kada je posle smrti Stefana Lazarevića (19. jula 1427) Đurađ postao vladar Despotovine Srbije, poklanjao je manastirske posede i drugim svetogorskim bratstvima. Brzo su mu došli iguman Hariton i starac Matej iz Svetog Pantelejmona – Starog Rusika, u kome je Sveti Sava Srpski prvobitno boravio po dolasku na Svetu Goru. Đurađ im je, kao „gospodin Srbljem“, poveljom iz 1428/29. potvrdio posede kako je to bilo zapisano u hrisovulji (zlatopečatnoj povelji) Despota Stefana. U Povelji se naglašava da „ako s Božjom pomoću zemlja srpska“, čiji je jedan deo potpao pod Turke, opet dospe „u naše ruke“, manastir Rusik će ponovo dobiti svoja sela koja je držao pod Despotom Stefanom. Đurađ je, inače, Rusik nazivao „našim manastirom“.[3]
Iste, 1429. godine, došao je na Despotov dvor „duhovnik jeromonah gospodin David“ iz opustelog manastira Esfigmena. Ovaj „najčasniji među sveštenoinocima“ je zamolio srpskog Despota da bude ktitor Esfigmena. Despot Đurađ je „preporukom zapovesti“ spremno prihvatio molbu prepodobnog oca Davida. Despot je već te 1429. godine (ili 6938. po starom srpskom kalendaru) septembra 11. u patrijaršiji u Žiči izdao Esfigmensku povelju gde piše sledeće: „(…) prihvatili smo da od danas budemo ktitori višerečenog manastira, da se zove manastirom gospodstva našeg. Radi toga je i priložilo gospodstvo naše za opskrbu manastirsku, neka se daje svake godine od novobrdske carine po pedeset litara srebra“.[4]
Đurađ se ženio dva puta. Ime prve žene nije poznato, a druga je bila Irina (rođena Kantakuzin, grč. Ειρήνη Καντακουζηνή, u srpskim narodnim pesmama „prokleta Jerina“), praunuka vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina (1292–1383). Đurađ se oženio Irinom-Jerinom 26. decembra 1414. godine. Iz dva braka despot Đurađ je ukupno imao četiri sina i tri kćeri. Najstarija je bila Mara (1412-1487) iz prvog Đurđevog braka. Kao turski vazal, Despot je bio primoran da 1435. godine 23-godišnju Maru pošalje u harem i uda za sultana Murata II (tur. Murad, zvani Kodža – Veliki, 1404–51, vladao od 1421-51. godine). Jedini zahtev, ili tačnije molba tasta Đurđa upućena zetu Muratu, bila je da Maru ne primorava da menja veru praotaca.
Nepokolebivo utvrđenje u pravoslavnoj veri Despot Đurađ je pokazao 1439. godine. Naime, Turci su u to vreme osvojili čitavo Romejsko carstvo izuzev prestonice Carigrada, celu Bugarsku i veći deo Srbije. U očajanju romejski car Jovan VIII Paleolog (vladao od 1425-48) moli papu Evgenija IV (stolovao od 1431-47) da mu pošalje vojsku kako bi odbranio Carigrad od Turaka. Papa koristi situaciju da uceni pravoslavne hrišćane: tražio je da predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava potpišu tzv. Uniju sa Rimom, tj. priznaju prvenstvo papske vlasti nad čitavim hrišćanskim svetom.
Car Jovan VIII prihvata ucenu i već u novembru 1437. putuje na Zapad u pratnji brata Dimitrija, patrijarha Josifa i brojnih mitropolita, episkopa i igumana. U Ferari (u današnjoj Italiji) 9. aprila 1438. godine počinje saborsko savetovanje. Svi velikodostojnici pravoslavnih pomesnih crkava su došli na Unijatski sabor, izuzev srpskog patrijarha Nikona (stolovao od 1425 – posle 1435). Despot Đurađ je svom patrijarhu zapretio da će ga obesiti ukoliko ode na Unijatski sabor.
Ti pregovori su se otegli zbog antipapskog sabora u Bazelu, pa je Unijatski sabor preseljen u Firencu. Zato će u istoriji biti upamćen kao Firentinska unija.
Duge i naporne teološke rasprave i pregovori vođeni u Firentinskoj katedrali doveli su najzad do potpisivanja Unije, pa je tako sakupljen 31 potpis. Nedostajala su dva potpisa: efeskog mitropolita Marka Evgenika, koji je odbio da potpiše dokument prepun jeretičkih (lažnih) dogmata Latinske crkve, i prestavnika Srpske pravoslavne crkve koji uopšte nisu prisustvovali Saboru. I bez njih, 6. jula 1439. godine u Firentinskoj katedrali svečano je na grčkom i na latinskom jeziku proglašeno ujedinjenje Istočne i Zapadne crkve u tzv. Uniju. Ali zbog izostanka ona dva potpisa Papa je razočarano zaključio: „Ništa nismo uradili!“ [5] Papska vlast Srbima ovo rušenje Unije nikad nije oprostila. Naime, ponajviše zbog izostanka srpskih predstavnika, Unija je sasvim propala već 1444. godine, jer su za tih šest godina (od 1439-44) od 31 potpisnika njih 21 povukli potpise i donekle spasli obraz.
Zato su pape i njihovi misionari vazda (zlo)upotrebljavali teške situacije inovernih vladara radi verske ucene.
Despot Đurađ se krajem juna 1455. našao na državnom saboru u ugarskom gradu Đuru, gde mu je stigla neprijatna vest o padu Novog Brda pod Turke. Na ovom saboru je dogovaran „krstaški rat“ i sakupljana vojska za odbranu od Turaka. Iako „teško oštećen“, Despot Đurađ je obećao čak deset hiljada obučenih ratnika.
Na saboru se vatrenim besedama istakao sedamdesetogodišnji italijanski fratar Jovan Kapistran, koga je lično Papa poslao u ove krajeve. Iako je propovedao na narodu nerazumljivom latinskom, svet ga je oduševljeno slušao, pa se Kapistran brzo nametnuo za duhovnog vođu krstaškog rata protiv Turaka.
Despot Đurađ je Kapistrana 28. marta 1455. pismom pozvao da dođe u Srbiju. Fratar ipak nije došao u tada ratom zahvaćenu zemlju, pa su se uskoro sastali u Đuru. Kapistran je „mnogo želeo“ da razgovara sa srpskim Despotom. Pošto je Đurađ prihvatio ponudu, sastali su se i razgovarali uz posredništvo tumača. Smatrajući da je povoljan trenutak, latinski misionar i fratar Jovan Kapistran je zatražio da stari srpski vladar napusti pravoslavlje i „sa svim svojim narodom“ pređe u rimokatolicizam. Prema izveštaju koji je dobio Enea Silvio Pikolomini (1405–64), budući papa Pije Drugi (stolovao od 1458 – 1464), pravoslavni srpski vladar je doslovce odgovorio ovako:
„Annis nonaginta vitam produxi: nec aliam religionem, quam suscepi a patribus, novi, sapientem me cives mei quamvis infelicem bactenus putavere. Tu nunc, quod saepe agitant senem delirum efficere cupis: laque vitani finire malim, quam partum traditiones relinquere“.
(„Ja sam devedeset godina živeo u ovoj veri, koju su mi ulili u dušu moji preci, te sam kod svoga naroda, mada nesrećan, uvek smatran pametnim. Sada bi ti hteo da pomisle, kada bi videli da sam se promenio, da sam zbog starosti izlapeo, i da sam, kako prost narod kaže, podetinjio. Ja bih pre pristao da umrem, nego da izneverim veru svojih predaka“.)
Tim rečima blagoverni srpski vladar je prekinuo dalji razgovor i jalovo ubeđivanje.[6]
Sledeće 1456. godine, 24. decembra, u Srebrenici pod Rudnikom, Despot srpski Đurađ je čista obraza napustio ovaj metežni svet. Iako je ceo život propatio boreći se za „Krst časni i slobodu zlatnu“, nesrećni srpski vladar ni u najvećim nevoljama pradedovsku veru nije „prodao za večeru“, a svoj pravoslavni srpski narod nikada nije prepustio lukavim prozelitskim ucenjivačima.

NAPOMENE:
[1] M. Blagojević, Knez Lazar, ktitor Hilandara, u zborniku Sveti knez Lazar, Beograd, 1989, str. 53-55.
[2] D. Sindik, Srpske povelje u manastiru Svetog Pavla, Istorijski institut, Beograd, 1978, 193-194.
[3] Momčilo Spremić, Brankovići i Sveta Gora, u zborniku Druga kazivanja o Svetoj Gori, Prosveta-Beograd, 1997, str. 87-88.
[4] Pavle Ivić, Vojislav Đurić, Sima Ćirković, Esfigmenska povelja Despota Đurđa, Beograd-Smederevo, 1989, str. 11, Povelju preveo Dimitrije E. Stefanović.
[5] Dragan R. Mlađenović, Tajna bezakonja – uvod u istoriju antihrišćanske zavere, Beograd, 2010. str. 300-312.
[6] Momčilo Spremić, Despot Đurađ Branković i njegovo doba, Klio-Beograd, 1999, str. 529-531.

izvor: Dragan R. Mlađenović, „Skrivena istorija Srba“, izdavaštvo RTS, Beograd, avgust 2023, str. 16–26.