Pravosudni aparthejd i moralna anestezija

Piše: Mišo Vujović

Tamna je noć. Gust je mrak u Crnoj Gori. Pala je zavesa nakon prvog čina sudske lakrdije zvane “državni udar”. Posrnuo je razum i ono malo dostojanstva na izdisaju.

“Državnim udarom” u sudnici presuđeno je poslednjim ostacima države. Presudom navodnim vinovnicima državnog udara u pokušaju presuđeno je zdravoj logici, pravu, pravdi, umu…, mada je pomeranje mozga narodu u Crnoj Gori već uzelo toliko maha da je teško razlučiti gde prestaje propaganda režima, a gde nastupa šizofrenija mentalno koloritnih komesara za sluđivanje masa. Kao u pesmi “ Sve je laž samo pusta laž…”.

Presudom liderima DF Andriji Mandiću i Milanu Kneževiću, ruskim državljanima Šišmakovu alias Širokovu i Popovu, devetoro građana Republike Srbije na čelu sa penzionisanim policijskim generalom Dikićem na preko šesdeset godina robije, Crna Gora je iskoračila u najcrnju zonu ljudskog i pravosudnog aparthejda.

“Ovo je presuda Rusiji na Dan pobede”, kaže vojvoda ratni veteran, pitajući se zašto Rusija ćuti, a ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić umesto da protestvuje zbog progona svojih građana muzičkim nastupima po Budvi podržava crnogorski pravosudni aparhejd.

Ono što tužilaštvo nije uspelo da dokaže uspeo je sud da svojom imaginarnom projekcijom pokuša verifikovati u presudi.

Sudija Mugoša je ovom odmazdom nad logikom postaje rodonačelnik pravosudnog kanibalizma u Crnoj Gori nezabeleženog ni u toku levih skretanja i masovnih hapšenja “narodnih neprijatelja”.

I tada i sada izgovor je bio isti: brani se država.
Na primedbu patrijarha Gavrila Dožića da se progone episkopi srpske crkve, da se u montiranim procesima odstreljuju, muče, tamniče i ubijaju, Josip Broz mu je hladno odgovorio:

“Pravimo državu”!
Na kakvim ti temeljima vlast u Crnoj Gori gradi državu? Na progonu Srba! Na progonu istine! Na lažima nekoliko besprizornika sa obe strane zakona i one strane morala.

Od koga to kvinslinško- kriminogeni režim brani državu? Od svojih građana čiji je apsolutni stav, po priznanju premijera Markovića bio protiv ulaska u NATO. Brani li se izmišljenim nebulozama dva moralno promisluitetna lažna svedoka sve ono što je etička tekovina Crne Gore kao kolevke “ čojstva i junaštva”. Ovoliko kratera u optužnici mogu da naprave samo osobe stupidnog intelekta ili zavisnici čiji je mozak razoren uticajem jakih opijata, mada ni posledice alkoholnog delirijuma nisu isključene u ovakvom kasapljenju istine. Saša Sinđelić svedok saradnik za potrebe ukrivanja identiteta u ovom procesu preimenovan u Aleksandra, pravosudno osuđen za ubistvo, po “evakuaciji” iz Crne Gore javno priznaje da je sve lagao. Njegov kompanjon, takođe saradnik tužilaštva, Paja Velimirović je ispričao pred sudom takvu nebulozu o navodnoj kupovini i uništenju oružja za državni udar, da bi ga svaki sud poslao ili u zatvor ili na psihijatrijsko veštačenje.

Apsurd u moru šizoidnih apsurda i kontradiktornosti je odbrana Crne Gore od sopstvene suštine. Progonom srpstva kao aksioma identiteta režim svesno raspolućuje državu stvarajući jaz među građanima kojim maskira kriminal, korupciju, pravno nasilje i socijalni ambis većinskog stanovništva ma kako se osećali nacionalno i koje simbole nosili na kapi ili u srcu.

Naravno istorijsko čedo sudije Mugoše će zasigurno na sledećoj instanci, po političkim instrukcijama, biti malo amortizovano sa mogućnošću i ponovnog suđenja, ukoliko vlast proceni da će iz novog kruga sudske farse ubrati neki poen naročito pred parlamentarne izbore 2020 godine. Izvesno je da će sledeći potez biti pokušaj relativizacije ove lakrdije na koju su, gle čuda, kao i u slučaju propasti referenduma u Makedoniji, evropski čuvari demokratije i ljudskih prava u totalnoj moralnoj anesteziji. “Pospanost” zvanične Srbije nije samo estradne prirode, već je posledica delikatnih poslovnih i mentorskih veza između dva oka razroka. Međutim dremež zvanične Rusije je samo je na prvi pogled zbunjujući.
Što bi rekli stari crnogorci: “Pala muva na međeda”.