Prčanj – Tri sorele, Stoliv

Piše: Mileva Lela Aleksić

Rana je jesen. Sunčano herceg-novsko jutro. Zraci Sunca proviruju u moju sobu, kao srmom vezu zlatovez na mojoj postelji. Podsećaju me da treba, kreativno, da osmislim ovaj dan. Ali, kako? Često u trenu donosim neke odluke. Virnem kroz prozor, uzvratim osmeh Suncu, pa se opet vraćam postelji koja ne želi da se liši moje topline. Od više mogućnosti, prednost dajem putovanju. Moje stope skitalice vode me do lokalnog autobuskog stajališta. Nekoliko putnika se premešta s noge na nogu, iščekujući prevoz. Kraj je leta. Nestala je užurbanost. Imam utisak da je umor sustigao i ljude i grad.

Dok čekam autobus, slušam laganu muziku iz susednog restorana, jedan stari šlager koji se uklapa u moje jutrošnje želje: ,,Ja sam skitnica, ne drži me mesto… Više volim vetar, nego mirnu luku“. Autobus stiže sa malim zakašnjenjem. Ovde se niko ne ljuti, opuštenost i nekakav čudesan spokoj se podrazumeva. Valjda i priroda određuje narav čoveka. I neposrednost… Odlučujem se za posetu Prčnju. Odavno želim da vidim vilu ,,Tri sorele“; i to pitomo mesto ušuškano u zalivu.

Izlazim u Kamenarima, uskačem na trajekt koji će me odvesti na suprotnu stranu zaliva, do Lepetana. Ne razumem arhaični govor vetra koji uporno odnosi moju kosu čas u levo, čas u desno. Dok brod seče morsku površinu,kao velike kriške lubenice, brzo pravim plan, kako da provedem vreme u Prčnju. Ma, odustajem! Neka me vode trenuci. Iskačem sa trajekta, osvrćem se levo, desno. Nigde nema obeleženog autobuskog stajališta. Stari gospodin u prolazu mi kaže da ne brinem. Lokalni autobus ,,kupi“ putnike, ma gde da su zastali. Baš volim takvu ležernost.

Izvan sezone ne saobraćaju baš često autobusi kroz mala mesta u zalivu. Mene to ne zabrinjava. Osmatram okolinu, skupljajući nadahnuće za još jednu putopisnu reportažu. Radujem se svakom žitelju pitomih primorskih mesta, od kojih mogu da saznam po neko autentično kazivanje, ili iskustvo. Ljubazni vozač me pita gde želim da izađem u Prčnju.

-Bilo gde, želim da upoznam celo naselje. Danas mi je dan posvećen Prčnju i Stolivu.

-Ako ne žurite, u Stoliv možete stići laganom šetnjom, uz more. Sada su ta dva naselja skoro spojena-dobijam informaciju za povratak.

-I gde god se zadesite u povratku, ne brinite. ,,Pokupiće“ Vas, usput, autobus.

…Prčanj je naselje na obali Boko-kotorskog zaliva. U Kotorskom arhivu pominje se još u trinaestom veku. Zavičaj je čuvenih ratnika i veštih pomoraca koji su u sedamnaestom veku održavali poštanski saobraćaj između Carigrada i Venecije.

Prčanj je riznica kulturno-istorijskih spomenika. Na padinama Vrmca dominira raskošna crkva Rođenja Blažene Djevice Marije. Pravoslavna crkva u Prčnju posvećena je Svetom Petru Cetinjskom. Prema legendi, mesto su osnovali bokeljski ratnici. Iz Prčnja je Ivo Vizin krenuo svojim brodom na put oko sveta. Ovom čudesnom mestu, Bog je nesebično darovao lepotu. Sa Lovćena i Orjena dopiru čisti, reski planinski vetrovi koji se ukrštaju sa primorskim maestralom u ružu vetrova. Takva klima je veoma pogodna za lečenje mnogih bolesti. U ovom gradiću lečio se i Petar Petrović Njegoš. Mnoge izbegice iz carske Rusije, našle su ovde pribežište u kome su se, posle dugog izbeglišta, za vreme oktobarske revolucije, skrasile i potražile isceljenje, posebno za bolesnu decu. Sjedinjeni mirisi četinara i metiteranskih biljaka, šljunkovite plažice, mirne uvalice, daju Prčnju lepotu, sklad i smirenu ušuškanost.

Ovde je sve nekako bajkovito, tiho i mistično. U ovom ambijentu, žurba je greh. Treba naštimati strune duše i upijati proteklo vreme, istoriju, legende… Kao da je vreme zaustavljeno ispred ovog naselja, utihnuo sav žamor, kao da se umorila pesma primorske klape. Ushićena sam. Ovde su more i naselje skoro zagrljeni. Samo asfaltni put deli taj dodir između tirkizno-plave boje vode i starih, posivelih zdanja, tajnovitih i romantičnih, koja kriju mnoge tajne i mnoge legende. Mali pristani, nadovezuju se jedan na drugi.Privezane barkice se njišu na talasima. Lagana muzika, dopire iz restorana, ne remeteći sklad prirode i čoveka. Gledam te barkice, podsećaju me na velike kolevke koje su zanjihane, možda rukom neke nevidljive nimfe. Pored obale na svakom koraku, postavljene su klupe za šetače i posetioce. Na pučini galebovi plešu po svom ustaljenom ritmu. Šetam lagano, osvrćući se čas na more, čas na stara zdanja. Žuriti u ovom ambijentu spokoja i sklada, lepote prirode i ličnih impulsa, bila bi neprimerena grubost. Očekujem susret sa zdanjem ,,Tri sorele“ koje je najznamenitiji simbol Prčnja. Iza blage krivine, pojavljuje se siva palata iz petnaestog veka, usamljena i pomalo tužna, nehajna za sva savremena dostignuća, svesna da je baš ona vlastelinka ovog pitomog mesta. Pogledah u uzane prozore sa kojih su kapale suze i čežnja. Iz dana u dan pogledi su se prikivali za morsku pučinu, u nikad posustaloj nadi. Legenda o ovom zdanju govori o tri sestre koje su bile zaljubljene u istog mladića. Fiomena, Gracijana i Rina, bile su izuzetne lepote. Sudbina se poigrala s njima. Sve tri su se zaljubile u herceg-novskog mornara Jerka. Biramo li mi ljubav ili nas ljubav pokorava svojom nadmoćnom imaginacijom, zamagljenim iluzijama? Kako su tri sestre nosile istu čežnju i isti bol? Da li su poveravale jedna drugoj razdiruću čežnju i čemer što gorči u duši? Jesu li poturale dlanove za sestrinske suze? Jesu li jedna drugoj plele kosu, birale haljine od venecijanske čipke za susret sa nedostojnim pustolovom?

Neodlučni mornar se otisnuo na dugu plovidbu sa obećanjem da će se oženiti sa onom, koja ga bude čekala. Kakvo kobno obećanje. Čekale su sve tri. Svaka sa svoga prozora, gledala je na more iščekujući onoga koga srce želi. I tako u dugom iščekivanju i uzaludnoj nadi prolazili su dani, nizale su se godine. Srce nije želelo ni jednog drugog. Protok vremena nagrizao je staro zdanje, čežnja i uzaludna nada lomile su srca. A sestre? Kada je umrla najstarija, sestre su zazidale njen prozor.

Ugasila se jedna nada i jedan bol. Kada je umrla druga sestra, preostala sestra je zazidala drugi prozor. Preostali prozor nije imao ko da zazida. Nesuđeni izabranik nikada se nije vratio. Tri sestre su se udomile u legendi. Možda je takvo žrtvovanje više od ljubavi. Traje večito. A ljubav sa mornarom bi se utopila u mnoštvu sličnih ljubavi. Ko zna…

Stara vila, iz petnaestog veka, ostavlja setan utisak. Okružena savremenim zdanjima, izgleda napušteno i pomalo zapušteno. Ne znam zašto mi je pogled uprt u poslednji prozor, koji je nedavno otvoren. Zašto je otvoren? Da pusti svetlost na poslednju tajnu ili raskravi okamenjenu suzu. Iza tog prozora patnja i čežnja su živele najduže.

Kakva surova, nezaslužena kazna…U dvorištu izrasla trava i korov ostavljaju utisak nemara prema jednom neobičnom zdanju. Prelazim stazu, osmatram zdanje sa distance.

Zaista, deluje mistično i tajnovito. Poverovah u legendu o tri sorele.

Spuštam se do male šljunkovite plažice. Nigde žive duše. Potapam umorna stopala u reskoj vodi. Zamahujem stopalima, režući mirnu površinu vode. More se svojim talasima prikrada do kamenja u pristanu. Samo se čuje žuborenje vode, tiho, ujednačeno. Možda baš meni želi da otkrije tajnu o jednoj nesrećnoj ljubavi. Gde je život zaustavio kapetana koji je izneverio obećanje? Da li je bio srećan? Ne verujem.

Neke račune namiri Bog. Dok odgonetam mnoga pitanja, pogled mi privlači nestvarno lepa brodica na pučini, barka sa belim raširenim jedrima. Miruje na vodi, kao da se koleba u kom pravcu da zaplovi. Kao da je rastrzana između dve žudnje, dva puta, dva nesmiraja. Bela jedra se ističu u tirkizno-plavoj boji mora. Možda je to jedan od mornara koji plovi prema svojoj soreli, koja ga čeka u Prčnju. Verovatno… Jedna ljubav sa srećnim krajem. Galebovi u jatu plešu na horzintu. Ponekad se obruše na pučinu, sa prodornim krikom. Verovatno sleću da ugrabe po neku ribu za svoj ručak. Nedaleko, u jednoj uvalici, stari mornar farba čamac nagrižen od soli i od oštrih vetrova. S druge strane zaliva naziru se stare palate Perasta. Lovćen i Orjen moćno natkriljuju romantična naselja uz more, nekako zaštitnički…Ja i dalje bućkam stopala u tirkizno-plavoj vodi, zagledana u obrise peraštanskih palata. U torbi uvek imam papir i olovku. Nikada ne znam kada će stihovi da pronađu put koji iz duše vodi do pesme. Pišem u jednom dahu, ne znam ni sama zašto, pesmu koja se zove,, Čvor“. Možda zbog užadi koja vezuju brodice u pristanu, kao što nas neke uspomene vezuju u neraskidiv čvor. Ponesoh pesmu iz uvalice. Jedan galeb slete na ivicu pristana.

Gledamo se i ćutimo. Moj, galebe…Kada bi znao govoriti, možda bi baš meni poverio najlepšu tajnu da je ugnezdim u mojoj pesmi.

Osvrnuh se još jednom na zdanje u kome su svoje dugo čekanje okončale tri sorele.

Obećah ponovni susret. Osmehnuh se beloj brodici na pučini. Krenuh prema Stolivu.

Idem lagano. Ne srećem ni jednog prolaznika. Turisti su sabrali uspomene i vratili se svojim domovima. Meštani su danas svoje malo mesto darovali mojoj znatiželji.

Hodam uz more, iščekujući susret sa Stolivom. Iza jedne krivine, naslućujem naselje.

Skoro da se dodiruje sa Prčnjom. Šta da posetim u Stolivu? Sva mala primorska mesta nalikuju jedno drugom. Slušala sam da je obeležje Stoliva šuma kestena u kojoj se kriju i drevna napuštena zdanja. Ali gde je šuma? Ipak, neko će mi reći. Svraćam u jedan mini-market po informaciju.

Stoliv je, kao malo ribarsko naselje, nastao u četrnaestom veku. Nalazi se na osmom kilometru od Kotora i na osmom kilometru od Tivta. Asfaltni put naselje deli na Donji i Gornji Stoliv. Donji Stoliv se sav priljubio uz more. Mali pristani, bujno rastinje, karakteristični mirisi mora i mnoštvo biljnih kultura ispunjavaju ovaj bajkoviti prostor. Drevna, posivela zdanja su zakriljena puzavicama. U dvorištima stabla magnolija, kamelija, oleandera, lovora ušuškavaju sivo-bela zdanja od kamena.

Prozori su zakriljeni plavim, ili zelenim škurama koje štite domove od prodora
snažnih vetrova sa planina.

U Gornji Stoliv se, neprekidnim usponom, stiže u stari maslinjak. Na jednom delu staze, ulazi se u stoletnu šumu kestena. To je jeinstven lokalitet. Stabla kestena su ogromna u prečniku, ne mogu se obuhvatiti obema rukama. Vreme i snažni vetrovi su ostavili duboke brazde, na pojedinim stablima. Kora je izranavljena, ali su krošnje žive, rađaju iznova novim plodovima. U tajnovitoj šumi čuju se samo moji koraci i poneki krik galeba koji dopire s mora. Kao krupne suze, kaplju kesteni u gustu travu.

Raspukli, u zelenoj ljusci, virkaju na novootkriveni prostor u kome su dočekali rađanje. U Stolivu kesten zovu koštanj. Svake godine se održava manifestacija ,,Koštanjijada“; na kojoj vredne domaćice predstavljaju brojne specijalitete spremljene od kestena.

Uspinjem se kamenitom stazom osluškujući zvuke iz prirode, na trenutak se osvrćući da vidim koliko sam odmakla od mora. Znatiželja me zove napred, opali kesteni kao rasuti đerdani sanjaju u travi. Želim da se uspenjem do vrha staze, ali me je pomalo strah nepoznatog prostora i tajnovitosti šume. Slušala sam priče da u šumi rastu moje omiljene gljive, blagve, ali mislim da se one beru negde sredinom leta, da sam zakasnila. Znatiželja me zove napred, u neotkrivene šumske odaje, ali osećam pomalo strah. Kao da me iza debelih stabala kestena posmatraju neke mistične oči.

Šuma je uvek tajnovita. Odlučujem da se vratim. Spuštam se na početak staze. Stoliv je tajanstven. Nadam se da ću u nekom narednom dolasku otkriti njegove skrivene kutke u dubini šume od kestena.

Laganim korakom nastavljam put uz more. Povremeno se osvrćem da osmotrim ide li kakav autobus. Prčanj i Stoliv ostaju iza mene. Sa druge strane zaliva bljeska na Suncu Perast. Preko puta pogled se spušta na ostrvca, Gospu od škrpjela i ostrvo Svetoga Đorđa. Sabiram utiske koje prenosim u ovom zapisu. Iza krivine se čuje zvuk autobusa.

Prenuh se. Vreme je da napustim mestašca u zalivu. Prepuna utisaka, vratih se u Lepetane, ukrcah se na trajekt. Herceg Novi me je dočekao znatiželjan, ali samouveren, znajući da je neprikosnoveni gospodar mora. Nisam mu rekla koliko ga volim. Dom moje duše sve zna.

Pitoma mestašca u zalivu su gostoljubiva i tajnovita. Ne razmeću se blještavilom, monumentalnošću, velikim događajima. Otkrivaju se samo iskrenim dušama koje umeju da ih upiju u pogled i da ih zarobe svojom dušom. Daruju sve što je autentično, svojstveno, neobično… S poverenjem. Ispraćaju sa darovima sabranim u bošči izvezenoj zlatnim sunčanim nitima u kojoj tihuju legende, mitovi, po neki kesten, cvet bogumile, listić lovora. Na rastanku se osmehuju i ćute. Znaju da su bili domaćini vredni poštovanja, očekujući ponovni susret u kome će nas dočekati sa novim darovima.