Pred Gospoda smireno, pred čoveka uspravno, pred budućnošću izmireno…

Piše: Mihailo Medenica

Najčešći i „najdobronamerniji“ savet koji dobijam je: „Ma, pusti to…“!

Ne tražim ga, niti mi takvi saveti trebaju, ali ljudi imaju potrebu da mi skrenu pažnju kako ću pisanjem zarobiti sebe u nekakav tesnac, u neki mrak, u kakvo ludilo iz kojeg nema ni puta ni povratka…

Naravno, misle na pisanje o stradanju i patnji srpskog roda, na sva slova o prolivenoj krvi i rasutim kostima, o neznanim grobovima i znanim grobnicama, o svemu tome nalik što se, valjda, podvodi pod: „Ma, pusti to…“?

Ni po jada da je to nešto ljudi koji, eto, savetuju jednoga čoveka, no jad je što se to zapatilo u nama toliko da nas deformiše, da nas vitoperi u dublere sopstvenih života, da od nas stvara senke- senki koje beže u mrak kako im se ne bi poznao obris senke…

Jednostavno, postali smo srećni u neznanju.

Zapravo, toliko smo željni sreće da prihvatamo sve što joj liči pa nek je osmeh grč na licu- samo da je osmeh.

Doslovno smo doveli sebe do toga da obamrlost nazivamo smirajem, i da nam je ćutnja što i tišina.

Potpuno razumem da je ljudima više nego dosta loših vesti, kojima započinju i završavaju dani, no mučenička stradanja roda našeg- nisu vest, i slovo o tome nije zaviraj u mrak već iskorak iz njega!

Ne može nam biti bolje samo zato što to želimo, valja nešto i učiniti!

Strepimo od budućnosti jer premalo znamo o prošlosti, jurcamo u sutra želeći što pre da zaboravimo juče koje je, gle, isto bilo sutra…

O stradanju moramo znati da bismo znali živeti, nema tu druge!

Nema tu: „Ma, pusti to…“, jer nas okovi bezrečja neće pustiti, a zaista nećemo imati reči da se budućnosti predstavimo ko smo ako ćutnju jednačimo s tišinom!

Glave su padale da bi smo se nanosili svojih!

Reke krvi naše pravedničke su naši Jordani, a ne bujice što će nas odneti netragom!

Moramo tragati za svakim grobom i svakom kosti jer dom se ne temelji na zemlji…

Na zemlji je kuća, a kuća izgori, sruši se, kljune, zakorovi…a dom nikad!

Nije tačno da: „Što manje znamo- to smo manje nesrećni“, to je pogan smislila da roblju proda slobodu na metar, a Srbin nije rob baš zato što je vazda znao da su bolji od njega stradali za njega, pa je životom njima bio spomenik a budućnosti svetionik!

A, šta smo mi danas?! Najgori od roda svog?! Ni slučajno!

Pa, mi smo ti bolji kojima valja postradati, a postradati znači- živeti, ništa više i ništa manje od toga!

Živeti znači znati gde su ti grobovi kako bi znao gde će ti kolevke.

Znati gde su ti oči povadili kako bi mogao da dogledaš, a ne samo da vidiš!

Znati gde su te jame pune kako ti sela ne bi bila pustahije.

Znati gde su ti bila sela kako ne bi papratišta svedočila da smo postojali.

Znati da crnina Srpkinje- majke, žene, sestre, nije pokrov već nebo!

Znati da su Dečani visoki onoliko koliko se Srbin uspravi.

Da se u Samodreži i danas pričešćujemo.

Da je Kosovo polje svaka prađedovska livada.

Da na Lovćenu nije grob pred kojim se umrlom poklanjamo, no izvor s kojeg se žive vode napijamo.

Da su na Mojkovcu i Kajmakčalanu jurišali našim stopama…

Da smo narod Hilandara i one doline čempresa do samih obalaka, jer su spomen Srbinu!

Nisu mali narodi oni kojih malo ima, no oni koji malo o sebi znaju i malo dobroga o sebi misle, pa nećemo se, valjda, sad upisivati među male posle vekovanja na raspeću?!

Niko nam neće dati šta nam pripada ako ne znamo šta nam pripada, a ako znamo- nema toga koji će se usuditi da u to dirne!

Pripada nam slava, ne zato što smo najbolji, već zbog toga što smo uvek znali biti bolji, a to je i borba i pobeda najveća!

Pred Gospoda smireno, pred čoveka uspravno, pred budućnošću izmireno s prošlošću…

To si i takav si, Srbine moj!

Nikakvo: „Ma, pusti to…“, jer pustiš li- ode život pa ti probaj da prestigneš reku…