Predmet: Izveštaj o ekshumaciji žrtava ustaškog logora u Staroj Gradišci

Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Beogradu, o rezultatima ekshumacije žrtava ustaškog logora u Staroj Gradiški

ZEMALJSKA KOMISIJA ZA

utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini

POVERENIŠTVO ZA OKRUG SREMSKI U ZEMUNU

Broj 397

23. IV 1946.

Predmet:

Izveštaj o ekshumaciji žrtava ustaškog logora u Staroj Gradiški

DRŽAVNOJ KOMISIJI ZA UTVRĐIVANJE ZLOČINA OKUPATORA I NJIHOVIH POMAGAČA

BEOGRAD

Smatrajući za važno da se i pre početka rada upoznam sa pojedinostima i svim predradnjama ove ekshumacije odmah sam otputovao, i 14. IV 1946. god. u 9 sati bio sam na licu mesta.

Grobnice su bile na desetak kilometara daleko od Stare Gradiške u šumi zvanoj „Strug“ uz nasip istoimenog potoka. Otišao sam tamo u društvu pretsednice Okružne komisije Pavlović Jule, načelnika unutrašnjih poslova sreza Okučani i pretsednika Narodnog odbora Stara Gradiška.

Usput sam se zainteresovao za podatke sa kojima oni raspolažu a koji su važni za uspešno organizovanje ove ekshumacije, a time i uopšte za rad Okružne komisije. O tome materijalu ona nije mogla ništa reći. Njihova Okružna komisija, kako ona kaže, nije imala zadatak da to ispituje, nego samo zločince i žrtve sa njihovog terena (daruvarski okrug). Rečeno je u početku da će zbog ustaškog logora u Staroj Gradiški doći iz Zagreba specijalna Anketna komisija, no ona nije nikada stigla.

Zemaljska komisija Hrvatske organizujući ovu ekshumaciju dala je nalog Okružnoj komisiji na čijem je terenu ekshumacija da pripremi radnu snagu i alat, i da se rake otkopaju do blizu leševa, te da tako čekaju dok komisija za ekshumaciju ne stigne iz Zagreba; a rečeno je da će stići uoči dana kada treba da započne ekshumacija (15. IV 1946) ili na sam dan rano izjutra. Očekivalo se dakle da je u Zagrebu za ovu ekshumaciju sve organizovano, čim ništa više nisu zahtevali da se unapred učini.

Tog dana interesovao sam se za podatke i obaveštenja o žrtvama i grobnicama njihovim makar po pričanju nekih iz Mesnog narodnog odbora ili ma kog drugog koji bi o tome nešto znao. Tada sam čuo da osim pronađenih grobnica i spremljenih za ekshumaciju ima još jedna grobnica u susednoj šumi preko potoka Strug, nešto bliže selu gde ima žrtava, pobijenih 1942 g.; od 700 do 1000 žrtava najviše Jevreja. Pokazali su mi i čitavo groblje pomrlih i poubijanih zatočenika do samog logora, gde kako se ističe, ima više žrtava nego što se po primećenim grobovima da predvideti, jer su skoro redovno u rake pomrlih ukopavali i po više ostalih pobijenih zatočenika. Na tom groblju, na istočnoj strani logora, predviđaju da mora biti do 2000 žrtava. Pretsednik Narodnog odbora Stara Gradiška kaže, da je on prolazeći zimi drumom često primećivao na okolnim njivama oko logora hrpe zemlje od jama u koje su ukopavane žrtve u više mahova, te su tako neke jame ostajale po više dana nezatrpane, jer su se noću donosile nove žrtve. Te jame su bile onda zakopavane, a na proleće seljaci su tuda orali pa se te jame ne mogu sada lako pronaći. Takih jama, kaže on, video je u toku zime oko dvadesetak i računa da je u svakoj najmanje moralo biti oko 15-20 pa i više žrtava, jer su one obično više dana bile otvorene.

Seljaci iz sela Gređani kažu, da uz potok Strug, četiri kilometara prema izvoru od ušća toga potoka u Savu, kod Hajdukovog jarka, ima još jedna jama. O tome kao i o pomenutoj raci od 1942. g. gde ima najviše Jevreja, obaveštena je i zagrebačka komisija (sada prilikom ekshumacije).

Sutradan 15. IV 1946. god. kada je određena ekshumacija došlo je mnoštvo žena i ljudi čekajući početak ekshumacije ne bi li prepoznali koga od svojih, koji su tu stradali; nisu svi sigurno znali da su isti baš tu stradali.

Toga dana odlazeći na teren pošao sam čamcem, pa su mi pokazali leševe koji su još ležali obalom Save; na bosanskoj strani leži još oko 50 leševa, a na ovoj strani leže sada samo dva leša, već skoro same kosti. Na ovoj strani Mesni odbor Stara Gradiška, odnosno zatvorenici zavoda za prinudni rad, zakopali su već mnoštvo leševa odmah na obali gde ga i nađu.

Kada sam stigao na mesto ekshumacije mnoštvo naroda i zatvorenici pomenutog zavoda čekali su da započne rad. Odmah sam započeo sa radom time, da se jedna raka na kojoj je bio najdeblji sloj zemlje odmah iskopava do leševa. Žene u crnini: majke, kćeri i sestre, i očevi žrtava su nestrpljivo očekivali kad će jednom doći komisija iz Zagreba, negodujući zbog njihove nesavesnosti. Ja sam ih umirivao pretpostavljajući da je komisija pošla autom i mora da imaju defekt, kako sam ubrzo i bio obavešten da su oni rano izjutra pošli kamionom iz Zagreba. Tako očekujući komisiju sazvao sam te žene i ljude i rekao im par reči: da će ekshumacija svakako biti, da komisija svakako dolazi i da oni neće za uzalud čekati; u isto vreme istakao sam im da svako poštuje njihov bol i da žrtve njihovih najmilijih neće i ne mogu biti zaboravljene, pa sam apelovao da se smire i da u svojoj tuzi ipak pravilno gledaju na stvari, da sve te zločine nije počinio ni jedan narod kao narod, nego da je to samo delo fašista, ovde slučaj ustaša, što je našoj komisiji naročito jasno, i da pronađeni zločinci neće zaobići zasluženu kaznu, kao što se u tome smislu i do sada mnogo učinilo, a o čemu ni one same nisu dovoljno obaveštene. To je bilo neophodno jer su svi bili uznemireni i negodovali su jer komisija iz Zagreba još nikako nije stigla.

Posle podne oko pola tri komisija je najzad stigla. Opravdali su to, jer su imali na putu kvar auta. Ubrzo sam bio obavešten od drugova iz zavoda za prinudni rad, da su drugovi iz zagrebačke komisije tamo stigli par minuta posle 12 sati i da su posetili neke svoje poznanike – sada zatvorene ustaše u tome zavodu. Primetio sam da oni nisu očekivali da će ih iko drugi čekati osim onih i onakvih žena koje su dolazile već njima u Zagreb. I drug general Pirc je na vreme stigao avionom te smo ih zajedno čekali.

Komisija za ekshumaciju bila je:

Od Zemaljske komisije Hrvatske:

Dr Mihajlo Petrović, referent

Škaroupka Mira, zapisničar

Gvozdenović Franjo, foto-reporter

Od instituta za sutsku medicinu:

dva laboranta

Prof. Dr Premeru Ante,

Dr Veljko Bujan, asistent

jedna stenografkinja

Odmah je započeto iskopavanje. Ja sam im odmah istakao da za svaku prepoznatu žrtvu načine poseban zapisnik, i pored njihovog nalaza da saslušaju rodbinu o sudbini žrtve; isto tako da snimaju, i te snimke prilože zapisnicima. Rad je odmah dobro započeo. Medicinska ekipa je odlično bila snabdevena i tako je i obavila svoj posao. I u kasnijem čitavom radu oni su svoj posao obavljali čime su potpuno zadovoljili, pa su čak zalazili i u organizacioni posao, što je bila stvar samih pretstavnika komisije. U razgovoru sa svima njima odmah sam video da posao nije potpuno organizovan. Pitao sam referenta dr Petrovića da li on dolazi sa poznavanjem materijala koji se odnosio na ove žrtve; odgovorio mi je da on nema pojma o tome materijalu i da uopšte ne zna kakvog materijala o tome ima Zemaljska komisija u Zagrebu. Na to je dodao foto-reporter, koji se tu našao, da komisija u Zagrebu ima nekog materijala o žrtvama i zločinima logora u Staroj Gradiški. Mene je čudilo kako su onda i na osnovu čega došli na ekshumaciju; Dr Petrović mi je tada rekao, da je on samo dobio nalog da izvrši ekshumaciju žrtava ustaškog logora koji su pobijeni 1944. godine, a da ih ima oko 500; da će tamo biti prisutne rodbine tih žrtava, da ih prepoznaju. Tako se desilo da nisu ni mislili na zajedničku raku neprepoznatih žrtava, o čemu se ipak mora saslušati i želje rodbine tih žrtava. Nisu oni dakle računali na eventualni prenos leševa i potrebno prevozno sretstvo za to niti za transportne sanduke i t. d.

Zainteresovana rodbina žrtava je odmah, još pre njihovog dolaska dok sam ja sa njima razgovarao, raspitivali se šta mi mislimo sa žrtvama koje ne budu prepoznate. Ja sam im objasnio da te žrtve moramo sahraniti u zajedničku raku. Prepoznate žrtve, budući da se nije u mogućnosti da se one odmah prenose u svoja mesta jer nisu spremni limeni sanduci i sve što je uz to potrebno, moraće biti privremeno sahranjeni, odvojeno i sa oznakama koje i odakle je, da bi se odmah čim se dođe do njihovog prenosa mogle i bez komisije iskopati i preneti; dovoljno je samo da se svako ko tako dođe naknadno zbog prenosa žrtve, da se javi samo Mesnom narodnom odboru. Žene su odmah požurile da istaknu da one, majke i roditelji tih žrtava, ne mogu dozvoliti da se te žrtve ne prepoznate opet zakopaju na isto mesto daleko oko 10 kilometara od mesta i da zahtevaju da njihova zajednička grobnica bude na pravoslavnom groblju pored bivšeg ustaškog logora. Isto tako zahtevali su da se i prepoznate žrtve privremeno sahrane na istom groblju, kako bi im bio lakši i jednostavniji dalji prenos svojim kućama. To sam im odmah obećao ističući razumevanje naše komisije i narodne vlasti za naše žrtve. Stoga sam se odmah pobrinuo za transportne sanduke za prenos tih žrtava na pravoslavno groblje. Sa predstavnicima narodne vlasti koji su tada tu bili (od Okružnog narodnog odbora Daruvar Miljević Stanko, već pomenutim sreskim načelnikom drugom Acanom i pretsednikom Mesnog narodnog odbora Stara Gradiška) dogovarao sam se kako ćemo najbrže doći do tih sanduka. Oni su odmah odbijali, jer da zato nemaju budžetskih mogućnosti, a inače u tom smislu rđavo stoje. Ja sam im tada istakao važnost toga, a naročito to – da one majke i roditelji žrtava ne smeju bar u tome biti odbijene jer kako to one ističu a što je jasno, te žrtve bar toliko moraju od nas dobiti. Istakao sam da tu ne treba ništa da se kupuje i plaća, nego jednostavno da se po najbližim selima (koja su sasvim blizu i sa zajedničkim narodnim odborom) organizuje brzo prikupljanje starih dasaka i da se od takvog materijala načine potrebni sanduci. To se je primilo i sutradan su urađeni sanduci (21 komad). Odmah toga dana 16. IV došo sam sa jednim predstavnikom od rodbine žrtava, sa upraviteljem zavoda za prinudni rad (o čemu je obavešten i narodni odbor), i izabrali smo mesto za zajedničku raku, koju su odmah započeli kopati, i u sredu posle podne je bila gotova. U sredu 17. IV jednim većim ribarskim čamcem prebacili smo na pravoslavno groblje prepoznate žrtve (22 iz Zemuna) i sutradan ostale; te smo prepoznate žrtve privremeno sahranili onako kako će se po njih dolaziti, Zemunci zajedno, ostali pojedinačno ili po dvoje – troje. Uveče toga dana zakazana je konferencija u Bosanskoj Gradiški gde se je trebalo rešiti kako da se prenesu žrtve iz Bosne (Muslimani i Cigani), gde je isto bilo rešeno i sutradan jednim kamionom sa nekoliko vojničkih kola u sanducima prenešene su žrtve iz Bosanske Gradiške. No ipak čitav prenos, kako na pravoslavno groblje Stare Gradiške, tako i u Bosansku Gradišku nije efikasno mogao biti završen, i u četvrtak ostalo je leševa neprenešenih koji, budući da komisija iz Zagreba iz nemogućnosti da do Uskrsa obavi čitavu ekshumaciju je odlučila da preostale žrtve (neprepoznate) stave u šumi u zajedničku raku odvojeno, muslimani u jednu raku, pravoslavci u drugu.

U petak komisija nije odlazila na teren; sređivali su materijal i pred podne otputovali za Zagreb.

Dosadašnji rezultat je ovakav:

Iskopano je leševa

Ostalo u šumi: I + II grobnica = 183 muslimana

III + IV grobnica = 215 pravoslavaca

ukupno: 398

Među pravoslavcima je jedan Mađar-evangelik

Prebačeno do groblja: a) Stara Gradiška …………… 54

b) Bosan. Gradiška ………… 76

ukupno: 130

Od svih žrtava (528) identifikovano – što prepoznale familije, što po pronađenim dokumentima …………110.

Za identifikovane – prepoznale familije – uzeti podaci za posebne zapisnike   41

Grobnice II i III nisu potpuno iskopane; s jedne strane uz leševe kopano je dokle god je bilo leševa, te se prema tome predviđa još oko 400-500 žrtava.

Od 528 žrtava nijedna žrtva nije metkom ubijena; sve su ozlede, kako su medicinari ustanovili, maljem, sekirom i nožem. Žrtve su pronađene ležeći potrbuške, što je slučaj sa ženama, ili isprebačeni jedan preko drugog – što je većinom slučaj kod muškaraca. Time se potvrđuje zapisnik saslušanog Marković Jakova, ustaše koji je bio učesnik u tome pokolju. Žrtve su slagane ležeći potrbuške i ubijane maljem i sekirom, ili klane. Slučaj kod ispreturanih leševa je verovatno ubijanje u klečaćem stavu žrtava. Maljem po glavi, kao i odrasli, ubijana su i deca; među njima je i dosta dece sasvim male i od par meseci. Nađena je jedna žena sa detetom u krpama, od majke čuvano među nogama. Izgleda da je to dete rođeno u logoru. U jednoj raci je pronađena jedna sekira. Osim takvih ozleda nađeno je i 27 žrtava bez ikakve ozlede. Kod tih žrtava su pronađeni u ustima ostaci hrane. Po tome medicinari konstatuju da je ubistvo učinjeno jakim udarcem u stomak, žrtva se zagrcnula i onesvestila, a potom je zatrpana. Strahovit je to bio prizor kada su majke počele da prepoznavaju svoje kćeri tako iznakažene maljem, sekirom ili nožem.

Dok je na jednoj strani bio takav prizor, oko 100 metara dalje pored prve, iskopane grobnice, medicinari su jedan neprepoznat leš parali što ih je kao medicinare interesovalo. Prišao sam im i naglasio da to one žene u crnini nipošto ne smeju videti. Za ovo moje razumevanje tih ojađenih majki oni sa svoje strane nisu pokazali dovoljno a bezuvetno potrebno razumevanje. Jedan od njih mi je rekao da te žene i onako koješta govore. Tada je mislio na pojedini slučaj da koja očajna majka ili sestra prepoznavši maljem, sekirom ili nožem iznakažen leš svog najmilijeg, u tako teškom, očajno teškom raspoloženju negoduje na zločince, i ne nailazeći ni na razumevanja onih koji bi to morali imati, sasvim razumljivo negoduje i ističe u kojem uzviku: „Kako bratstvo i jedinstvo posle ovoga“. Ja sam takve žene u tim prilikama uspevao umiriti, a tome drugu koji je tako hladnokrvno sa pincetom u ruci kritikuje njen bol pokušao objasniti, da je ona to samo mogla reći u jednom očajanju što se da razumeti kada majka kuka možda više svoje jedinice koja je u najboljoj svojoj mladosti, produženje njenog života, tako divljački ubijena. Istakao sam mu da ona to nije mogla reći ni dovoljno u ime same sebe, jer tu nije bilo rasuđivanja, nego samo jedan neiskazan bol; pogotovo dokle ne govori u ime onih odakle je došla. Zaista u onom teškom kukanju tako ožalošćeni desilo se dvaput takav uzvik, no što se odmah utišalo. Kada se misli na svest, odnosno na oko biti svestan, onda su drugovi iz komisije povodom svoje nedovoljne pažnje, a često i potpune nepažnje, više za kritiku nego tako ojađena majka.

Da ne budem mnogo opširan za komisiju iz Zagreba mogu reći još samo ovo: oni kao da nisu išli sa izvesnim zadatkom, koji bi nama odmah bio logičan i jasan. Kada im govorim o potrebi da se bar u najmanjem zadovolje ove žene u crnini, bar sa malo pažnje prema njima i žrtvama, onda moramo učiniti bar to da te žrtve ne budu opet nezapažene i samo izbrojane zatrpane skoro u istu raku u kojima ih je zločinac lišio života. Na takve reči profesor dr Premeru mi je odgovorio da oni nisu nekako pogrebno poduzeće. I pred sam odlazak govoreći o uspehu i neuspehu ove ekshumacije Dr Petrović mi je istakao kako je dobro rekao profesor, da oni zaista nisu neko – pogrebno poduzeće. To mi je tako rekao kao da je profesor zaista našao najbolje reči čime bi se istaklo da oni za to nisu nadležni.

Da bi se sve to učinilo kako treba nije bilo nikakvih nemogućnosti, samo trebalo je hteti, imati razumevanja za tu stvar i to učiniti.

Ubrzo po dolasku komisije čim je iskopano nešto leševa došao je jedan pun kamion zagrebačkih studenata medicine koji su se kao medicinari sa profesorom Dr Premoru oko leševa nešto malo pozabavili. Žene u crnini su naročito to zapazile što im je izgledalo kao njihov izgled upotrebivši za to jedan kamion, koji zbog njih nije došao.

U svemu dobio sam utisak da Zemaljska komisija Hrvatske nije ni nastojala da ovo bude zaista ekshumacija žrtava onako kako mi to zamišljamo nego da su prosto na dugo zahtevanje zainteresovanih oštećenika iz Zemuna i po nalog Državne komisije samo to obavili. Sve mi izgleda, prema svemu pomenutom, da su oni hteli izvršiti nalog Državne komisije, iskopati leševe među kojima ima žrtava po koje su neke familije došle, te prepoznate predati onome ko je zbog njih došao, a ostale ponovo zakopati posle čega ubrzo vratiti se u Zagreb.

Važno je još pomenuti sledeće:

Na licu mesta mogao sam doći do dragocenih podataka koja nas interesuju zbog elaborata „logori“, a do kojih mi sami nismo mogli doći. Pronašao sam jednu ženu, koja je duže vreme bila u ustaškom logoru u Staroj Gradiški i možda zbog nekih pogodnosti ona je znala da mi kaže mnogo podataka o životu u logoru, zločinima i zločincima. Ja sam je saslušao; međutim zbog nepouzdanja u komisiju nisam ni za momenat mogao napustiti ekshumaciju, a naročito zbog oštećenika koji su se u svemu obraćali meni, te je tako nisam mogao saslušati do kraja, što ću ipak prvom prilikom morati učiniti. Uzeo sam njenu adresu (u Zagrebu) i kada budem otišao u Zagreb da primim zapisnike i fotografije što mi je rečeno da moram primiti, onda ću je do kraja zapisnički saslušati, što će za nas biti zaista dragocen materijal.

U četvrtak 18. IV predsednik sreskog suda iz Bosanske Gradiške došao je na lice mesta sa jednim ustašom – zločincem koji je dotada bio slobodan a za koga se znalo da je bio ustaša u Staroj Gradiški u logoru. Trebalo je da taj ustaša (Marković Jakov iz Stare Gradiške) kaže još za koju raku i da ga se na lep način što više ispita. Taj zločinac našavši se među stotinama leševa, svojih žrtava, nije mogao da odoli nego je jednom iznenada otvoreno progovorio uz plač kako je i on tu bio. Pošto je pokazao gde se još mogu naći takve grobnice (4 za koje je otprilike rekao gde se mogu naći) odveden je u okružni sud Bosanska Gradiška, odakle je predat OZN-i. Sa njim sam otišao u sud. Iskorišćujući njegovo rastrojstvo putem sam ga pomalo ispitivao. Uredio sam da ga odmah ne otpreme u okružnu OZN-u Banja Luka, gde bi ga inače otpremili jer da nam je još potreban, i da ću ga i sam saslušati. To sam sutradan u petak 19. IV i učinio; već ga je OZN-a saslušava, i ja sam samo upotpunio njihov zapisnik. Obadva zapisnika priložena su ovom izveštaju.[3]

Za ovo kratko vreme na terenu zapazio sam kako se u Hrvatskoj može dovoljno naći dragocenih izvora, a i samih zločinaca. Pa ipak Zemaljska komisija Hrvatske nije sve to dovoljno iskoristila i nije pokazala dovoljno materijala koga je morala imati, a da bi potpuno obojila fašističke zločine i zločince. Oni na primer vrše taku ekshumaciju kao što je ova bila, a da uopšte ni onaj minimalni materijal koji su o tome imali nisu hteli iskoristiti. Kada je to slučaj sa zločinima jednog logora kao što je bio ustaški logor Stara Gradiška, kako će onda ustanoviti neke manje vidljive zločine. Po tome dakle svesno ili nesvesno Zemaljska komisija Hrvatske tako reći sabotira, jer ne treba zaboraviti da od dokumentovanih zločina i dovoljno jasne slike svih tegoba u kojima se naš narod nalazio zavisi dobrim delom i naš položaj, i stav Ujedinjenih naroda prema nama na mirovnoj konferenciji.

SMRT FAŠIZMU – SLOBODA NARODU

P.

/potpis nečitak/

Dokument je objavljen u: Antun Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac IV, „Gambit“ Jagodina, 2007, str. 394-403.