Predstavljanje knjige „Vukovi i pastiri“ Tajane Poterjahin

Šestog marta, u Digitalnom omladinskom centru Gradske biblioteke u Novom Sadu održano je predstavljanje romana „Vukovi i pastiri“ Tajane Poterjahin. O knjizi su govorili su dr Bojan B. Dimitrijević i dr Nemanja Dević. Ovo su zapisi njihovih izlaganja.
Program je vodila Vesna Knežević.

Bojan B. Dimitrijević – Istorijska tačnost kao uslov razumevanja

Ovo je knjiga koja otvara jednu, u literaturi, reklo bi se, neispričanu istorijsku epizodu i vraća u fokus vreme koje smo, na određeni način, zaboravili. Roman govori o Drugom svetskom ratu u Srbiji, u središtu pažnje je dom za nezbrinutu decu u Mataruškoj Banji, ali i sve ono što se dešava oko njega. Iako u naraciji postoji još nekoliko glasova sa strane, generala Nedića stavljam, među likovima, na prvo mesto po starešinstvu, iako je glavni junak major, a kasnije pukovnik Milan Nestorović. Za istoričara koji se bavi ovim periodom, izazov je da čita ono što piše književnik. Istoričari su često maliciozni, obraćaju pažnju na svaku sitnicu u vremenskom kontekstu, ali Tajana je položila taj ispit – u romanu nema omaški, kao što se dešavalo kod nekih naših priznatih pisaca koji su dobijali nagrade, a onda grešili u svojim delima, stavljali Višnjicu na Savu ili Vojnu policiju u Niš 1915. godine. Ovde faktografskih grešaka nema, dok se autorka sa druge strane trudila da ne uguši faktografijom – smestila je radnju u realan istorijski odnos, i kad čitate – što bi možda trebalo reći na kraju – dobijete jednu veoma tešku sliku. Na 92. strani nalazi se, možda najadekvatniji opis okupirane Srbije:

„Bog bije retko, ali jako. Pšenica je omanula, od kukuruza isto neće biti ništa. Kad bi moglo blato da se jede, valjda bi imalo hrane za sve. Računica crna koliko i slutnje, ne treba bacati ugljevlje da bi se predvidela propast, dosta je samo staviti na isti papir ono što je potrebno i što se može nabaviti. Između te dve brojke zjapi zastrašujuća razlika koju više ničija dobra volja, pregnuće i političke intervencije ne mogu da smanje. Nepodnošljivi osećaj nemoći pretio je da pokori ono što čizma i kama nisu mogle.“

Ovde opisanu, 1941. godinu, smatram najtežom godinom za Srbiju u dvadesetom veku. Srpski narod je tu godinu započeo relativno mirno, rat je trajao u Evropi, nije ga bilo na ovom prostoru, a završila se tragičnim rezultatom, raspadom kraljevine, bekstvom vlade i kralja, okupacijom, rasparčavanjem države, komunističkim ustankom, ravnogorskim ustankom, pogromom Srba u NDH, talasima izbeglica itd.

Priča ovog romana počinje upravo tada: kada se reke izbeglica pokreću iz okupiranih krajeva Jugoslavije u Srbiju, kada deca stižu, bez roditelja, u Srbiju i nalaze utočište u prihvatilištu u Mataruškoj Banji. Pošto sam otvarao izložbu sa istom temom u Kraljevu, znam da Tajana ima i ličnu priču vezanu za ovaj dom, što je sigurno bila inspiracija da se krene u ovom pravcu.

Pokušavao sam, čitajući, da shvatim glavng junaka, njegov odnos sa generalom Nedićem, i kako te konkretne istorijske okolnosti izgledaju iz sadašnje perspektive: država je okupirana, vlade i kralja nema, svi su otišli, pretpostavili su svoju ličnu sigurnost sigurnosti naroda koji je ostavljen na milost i nemilost okupatoru, i tada se, posle nesrećnog Saveta komesara, pojavljuje general Nedić – tada i komunistički ustanak počinje da razara Srbiju budući da zbog njega Nemci počinju da organizuju drastične represalije. General Nedić se prihvata tog čudovišnog zadatka, znajući da će ga, ko god pobedio, na kraju rata osuditi, i u toj Nedićevoj Srbiji, srpska vlada pokušava da uspostavi red i da zbrine masu izbeglica koje stižu iz NDH, iz bivše Vardarske banovine, sa Kosova i Metohije, iz Bačke…Dakle, svi ti ljudi dolaze u centralnu Srbiju i srpska vlada čini sve, delovanjem Komesarijata za izbeglice, da ih prihvati. Broj se kretao blizu neverovatnih 300000 ljudi, uglavnom 1941. i 1942. godine. Tada stižu i slovenačke izbeglice – i za njih se našlo mesta u Srbiji. Za razliku od devedesetih godina prošlog veka, kada su naša braća iz Krajine došla ovde, i stihijski se rasporedila gde god je ko mogao, a policija im je branila da uđu u Beograd, Nedićeva vlada je imala dobar pristup da sve te ljude i po profesijama i po uzrastu rasporedi po okruzima i srezovima na adekvatna mesta, i da nekako spusti tenziju izazvanu velikim prilivom stanovništva: tako su deca bez roditelja smeštana u domove, od kojih je jedan mesto radnje u Tajaninoj knjizi.

Čak se i komunisti nakon rata, verovatno bojeći se da sve te pozitivne priče ne izađu u javnost i ospore eventualnu kaznu za generala Nedića – odlučuju za to da on nestane u istrazi, pa navodno izvršava to svoje misteriozno samoubistvo: prosto skočio je, i tu se priča završila. Zašto? Pa njega je bilo veoma teško osuditi, zbog svega što je srpska vlada učinila za srpski narod, bez obzira na antikomunizam, sukob sa ustanicima i jedne i druge strane. Nemce stanje u narodu nije zanimalo. Njih je interesovao samo vojni aspekt priče, komunikacija na relaciji Beograd, Zagreb, Skoplje, Solun, da namirnice i rude stižu u Treći Rajh, sve ostalo neko je drugi morao da preuzme. To su učinili general Nedić i srpska vlada.

Ono što mene, osamdeset godina kasnije, na neki način obeshrabruje, jeste to da se o ovim okolnostima i dalje govori sa lakoćom osude, budući da se ne razumeju to vreme i teškoće funkcionisanja u ratnim uslovima, okupacije koja je verovatno bila jedan od najtežih trenutaka u savremenoj srpskoj istoriji. I danas se o generalu Nediću i njegovim pristalicama govori jezikom optužbi, koje čak nisu iste one kojima su se komunisti služili 1946. već nekakav staljinistički pristup koji ne dozvoljava da se shvati težina situacije u kojoj je Srbija bila u tom trenutku. Posledica takvog pristupa je nemogućnost da se makar izvuku pouke, moje iskustvo je takvo da ćete, ako progovorite o tome, dobiti etiketu revizioniste, antikomuniste i društvenu stigmu, a narod, koji ne shvata svoju tragičnu istoriju dolazi u situaciju da mu se ona ponavlja. Milan Nedić nije rehabilitovan, uglavnom zahvaljujući nekompetentnosti sudija. U međuvremenu, predlagač je umro. Takođe, porodica Nedić imala je u vlasništvu mnoge nekretnine u Beogradu: država nije voljna da vrati poziciju Narodne banke, zemunski park, gročanske vinograde…Treba imati na umu i činjenicu da je Nedićeva porodica stradala u smederevskoj eksploziji, da bismo njega razumeli, treba da znamo i to da je bio pogođen tom porodičnom katastrofom, na koju se nadovezala i katastrofa države. Sve za šta se čitavog života borio, praktično je propalo u te dve nedelje u aprilu 1941. godine.

„Vukovi i pastiri“ su roman koji na vrlo težak način slika okupaciju Srbije. Nakon čitanja ove knjige zaboleće vas glava. Zamislićete se nad sudbinom srpskog naroda koji je dozvolio takav lom, takve razdore. Sukobi se događaju u jednom ograničenom prostoru u Srbiji i možete videti kako se ponašaju jedni, kako drugi, kakvi su odnosi među ljudima. Tajana se vrlo hrabro upustila u to. Njen jezik je vrlo zanimljiv, to je jezik moravske Srbije. Priča se savija oko doma za decu u Mataruškoj Banji, različiti rukavci priče govore o funkcionisanju i opstajanju srpskog naroda prilikama okupacije, ali i građanskog rata, koji se po obodu nazire. Čitajući ove redove, često se zapitate kako je moguće da dođe do ovakvog sloma srpskog naroda koji je Prvi svetski rat završio sa velikim gubicima, ali na pobedničkom postolju tadašnje pobedničke koalicije. Kako je moguće da se za dvadesetak godina tako uruši u mentalnom, u duhovnom kontekstu. To je Tajana odlično odslikala, iako nije istoričar, postigla je upravo taj efekat da se zabrinete nad sudbinom svog naroda u tim teškim trenucima. Jezik i okolnosti ovog romana su grubi – prilike su ratne, nema optimizma, i čitav roman se završava tako što dođu neki drugi ljudi, eliminišu ove koje su zatekli, ne najavljuje se srećan kraj, tu se revolucija odigrala na veoma surov način prema akterima ove knjige. Mi u Srbiji nismo imali nacionalni kontekst međusobica, već je partijski aspekt bio jači, pa kada su se ljudi dohvatili oružja progovorila je nova mržnja koja je bila, iracionalna u nacionalnom smislu.

Konačno, u vremenu kada ljudi ne čitaju mnogo, i kada traže brze odgovore i jednostavne opise prošlosti, ja vam preporučujem svima da odvojite vreme i prođete kroz „Vukove i pastire“ i da se na neki način opstetite svih iskušenja kroz koja je srpski narod prošao u periodu okupacije u Drugom svetskom ratu, pa da nam se to nikada više ne ponovi.

Dr Nemanja Dević – Misija književnosti i srpska istorijska svest

Novo delo Tajane Poterjahin jeste na tragu prethodnih, ali otvara jednu potpuno drugu i novu temu. Na početku ću biti ličan: Tajanu znam sa Filozofskog fakulteta, studirali smo zajedno na petom spratu, ona na etnologiji i antropologiji, ja na Odeljenju za istoriju, i tada sam, kad su bivali objavljivani rezultati kolokvijuma, spazio retko prezime, i ime za koje sam mislio da je štamparska greška. Tek posle sam shvatio o kome se radi: mislim, kompletan zaključak stekao sam tek nakon što sam se upoznao sa njenim književnim radom, ali i društvenom angažovanošću. Njena književnost, širi i nacionalni angažman često u sebi mire različite kontraste. S jedne strane vidite je kao osobu koja je vrlo britkog jezika, politički izrazito nekorektnu, sa druge strane, ona zazire od značaja svog književnog rada i dela. S jedne strane, vidite da ona ima komentar na sve aktuelne društvene i političke teme i ne libi se da ga iznese, čak i kontroverzne i klizave teme uključuje u književni rad, ali vidite i osobu koja je odbila da učestvuje u ma kakvom takmičenju i mogućnosti da dobije bilo kakvu nagradu. Vidimo je kao ženu koja nastupa i iz ženskog, ali ne feminističkog ugla, ali takođe kao zaštitnicu patrijarhalnih vrednosti, nekada i stanovnicu manastira Žiče, danas domaćicu koja se ne stidi tog poziva, ali i kao atraktivnu ženu, koja pokazuje i tu stranu svoje prirode. Upravo te krajnosti, ti kontrasti, govore o jednoj bogatoj ličnosti. Mislim da nema intelektualca koji ne objedini krajnosti u sebi, inače postane linearan, ukalupljen i dosadan.

Tajana vrlo često ide u susret problemima, jasno ih prepoznaje, možda i žigoše, i to krasi njenu intelektualnu ličnost, ali znamo da taj intelektualni kapacitet neće biti nagrađen na način na koji bi trebalo. Takvu ličnost, naročito sa ženskog intelektualnog spektra retko viđamo, a pogotovo kad govorimo o našoj generaciji. Uglavnom smo se pozapošljavali po bankama, postali smo revizori i programeri, i morate da se zapitate, da li je neko ostao uopšte u društveno humanističkim naukama, da li to nekoga interesuje, a da nije zaposlen u institutu, fakultetu i slično.

Knjigu „Vukovi i pastiri“ mogao je da napiše samo neko ko izvanredno poznaje istoriju, jezik i tradiciju svog naroda, i to do tančina. Nisam književni kritičar i zato neću da govorim o nekim motivima koji možda zaslužuju širi osvrt, poput, recimo,“mržnje Božije“ ili metafora kao što su „mileševski anđeo preobražen u ženu“, kada se govori o ženskoj lepoti, takođe, o porodičnim zapletima koji se pojavljuju na stranicama ove knjige.

Njen jezik jeste naročito interesantan, podseća me na jezik moje babe, s druge strane, na jezik junaka sa Solunskog fronta, recimo, iz knjige „Tri sile pritisle Srbijicu“. To su karakteristični izrazi koje je ona upila u sredini u kojoj je ponikla, ali ono što je sa literarne strane posebno interesantno jeste i netipičan ženski ugao. Sukob majke glavnog junaka sa njim, između ostalog zbog toga što on odlazi u vojsku, je u stvari onaj autentični motiv srpske majke i žene, dok se nije pojavila „mlada partizanka“ koja je „bombe bacala“, mi imamo takav odnos žene prema ratu i politici, majke, sestre, kćeri, supruge, prema onome ko odlazi u rat. Kad čitate opise iz Prvog svetskog rata, majka uvek ispraća sa suzama. Danas, u jednoj drugoj vertikali, žene nas pozivaju u „boj za narod svoj“ a rekao bih da to nije deo autentične Srbije i našeg istorijskog pejzaža.

Toliko o literarnom delu. Što se tiče istorijskog, rekao bih da je Tajana Poterjahin jedina osoba u srpskoj književnosti koja mi pada na pamet, da posle Stanislava Krakova piše na ovaj način afirmativno o generalu Nediću. Ne znam da li je neko nakon Krakova to činio ovako biranim rečima, kako na primer kaže Nestorović, da je Nedić „neprocenjiva vrednost koju je upoznao i u koju je verovao“ – Tajana piše iz tog ugla. Tu i dolazimo do ključnog pitanja: ko su njeni vukovi i pastiri.

Pretpostavljam da znamo ko je stado. To je čitav naš narod srpski u tom tegobnom vremenu 1941-1944. godine. Tokom perioda korone, recimo, mi smo, zbog te epidemije mutiranog gripa zakukali do neba, dok smo vrlo lako prosuđivali o tome ko je kolaborant, ko je rodoljub, ko izdajnik 1941. godine. Pa smo 2014. godine govorili da Šabac ne sme pasti zbog strašnih poplava, a isto tako ostali u crno-belim shvatanjima 1944. godine i o ulozi onih ljudi koji su u to vreme vodili Srbiju.

Oni su pastiri u ovoj knjizi. Vukovi su, naravno, svi koji nasrću na srpsko stado, bilo da nose na kapi petokratu, slovo „u“ ili neke druge oznake vojnih formacija. Radnja se plete oko doma za nezbrinutu decu u Mataruškoj Banji i tu u stvari dolazimo do najkontroverznije, najteže i ujedno najzabranjenije teme u socijalističkoj istoriografiji, a to je stradanje dece u NDH, i s druge strane, spasavanja dece u Nedićevim izbegličkim centrima odnosno domovima za decu. Dom u Mataruškoj Banji bio je samo jedan u nizu takvih prihvatilišta koja su postojala u tadašnjoj Srbiji. Prema dosadašnjim istraživanjima, otprilike 75000 srpske dece ubijeno je i pomrlo od različitih bolesti u logorima po NDH. O njima nije napisan nijedan doktorat, ni u socijalističkoj Jugoslaviji ni kasnije. O njima nema naučnih istraživanja, ta deca nisu čak ni popisana, osim u nekim lokalnim sredinama. U tim procenama mnoga deca nisu dobila ni imena, tek rođena mučenički su stradala, i niko se njima nije bavio. Naravno da je država koja nije otvorila to pitanje, u temeljima imala tempiranu bombu koja je pre ili kasnije morala da eksplodira. Ako smo od toga okretali glavu u vremenu komunizma, danas nema nikakvog razloga ni izgovora za to. Kako je književnik Slobodan Ćirović jednom prilikom rekao: tamo gde istoričari ćute, književnost progovori. Rekao bih da je to ovde slučaj. Tajana je progovorila o onome o čemu je istorijska nauka dugo ćutala.

Progovorila je o generalu Nediću, a da nije šapatom, i vrlo je jasno njega i njegove saradnike, poput Miloša Masalovića, karakterisala i smestila u književni kontekst, time nam pokazujući da je jedna od retkih, možda i jedina danas, koja takve istorijske ličnosti i elemente unosi u književnost. Ne znam kod kog ćete drugog književnika pronaći motiv streljanja iz 1944. godine. Da neko strelja takozvanog narodnog neprijatelja, koji je bio solunac, i postao invalid u Prvom svetskom ratu. U srpskoj vojsci je, ne zaboravimo, bilo 800 nosilaca Karađorđeve zvezde, od 1912. do 1918. godine ali samo jedan trostruki. Zvao se Božidar Đ. Nektarijević i on nije poginuo ni u povlačenju preko Albanije, niti na frontu, niti je umro prirodnom smrću. Nisu ga ni Nemci streljali 1941. Streljali su ga komunisti 1944. godine. O takvim ljudima, do Tajane Poterjahin nije imao ko da piše. Oni koji o tome govore i danas će biti prokaženi i mimoilaziće ih nagrade čak i ako ih se sami ne odreknu.

Tako dolazimo do, možda, ključne poente ove knjige. Kada čitate, na primer, Stevana Jakovljevića i njegovu „Srpsku trilogiju“ morate da se zapitate da li je u stvari čestita Srbija poginula 1918. godine. Možemo da tražimo različite odgovore, a ovako neoptimističan završetak Tajaninog romana nas u stvari suočava sa istim tim pitanjem: da li smo poginuli 1945. godine. Svakako, posledice su teške i vidljive i danas. Ali naša književnost ima važnu misiju, da pomogne u stvaranju istorijske svesti. Nažalost, do pre desetak godina našu istorijsku svest stvarao je Dobrica Ćosić sa svojim romanima. Ne govorim sada o „Vremenu smrti“ već o „Deobama“ i knjizi „Daleko je sunce.“ Ona je do danas objavljena u milion i po primeraka u različitim izdanjima, i više je uticala na stvaranje naše svesti nego udžbenici. Književnost je sakralizovala revoluciju više nego istoriografija, sledila je za književnošću kinematografija.

„Vukovi i pastiri“ jesu i pokušaj da se istorijski događaji vrate u njihov pravi i realan kontekst. Jedan od Tajaninih pastira je autentična ličnost, sveštenik Dragoslav Obućina, čovek koji je pre oktobarskog streljana u Kraljevu učestvovao u pregovorima sa nemačkim komandantima, ali ne iz lukrativnih pobuda, već kao i vladika Nikolaj Velimirović, pokušavajući da otupi nemačku represivnu oštricu i umanji odmazdu koja je pogodila grad kada i Mačvu i Kragujevac. Takva dela Dragoslava Obućine biće ključan razlog da ga oslobodioci 1945. godine izvedu pred sud i streljaju, a da mu se do danas ne zna grob, kao i desetinama hiljada drugih rodoljuba u Srbiji.

Međutim, u svome pismu porodici koje je proturio iz zatvora, napisao je, između ostalog, „teku vode i otvoriće moj grob.“ Kad prođe neko vreme, dakle, otkriće se sva nepočinstva komunističkog režima i saznaće se ko je bio vuk a ko su bili pastiri u periodu Drugog svetskog rata u Srbiji. Hvala Tajani Poterjahin što je i ona bila jedna od tih voda koje otvaraju grobove mučenika i pravednika Srbije iz 1944. godine.