Представљен роман Интимна представа- Ружице Васић

ЈУ Народна библиотека Будве представила је у понедјељак најновији роман из своје едиције, дјело “Интимна представа” ауторке Ружице Васић. О роману је са ауторком разговарала драматуршкиња Маја Симоновић. У музичком дијелу програма наступила је будванска женска вокална група Хармонија.
Ријеч је о романсираној биографији Будванина Богобоја Руцовића, “виртуоза позоришне умјетности” – како га је назвао покојни Владо Дулетић, чије је дјело ауторки пошлужило као грађа за роман, а изводе из књиге Записи из будванског краја Влада Дулетића који се односе на хронологију Руцовићевог живота читала је Станка Станојевић.
Прича почиње и завршава сахраном. Ауторка Ружица Васић истиче да роман није само прича о Богобоју Руцовићу у биографском смислу, већ је због мањка података о његовом животу ношена била мишљу да се у ствари бави умјетником који покушава да промијени ствари, искаже себе, који се стално преиспитује, који се није уклапао у шаблоне и више пута је давао отказ или добијао отказ у Народном позоришту (у Београду). “Умјетник који не припада систему и не прави компромис са системом у неком моменту исклизне у авангарду и данас се поставља питање да ли уопште авангарда постоји и да ли се данас праве било какви искораци у умјетности; то је ствар личног става, а кроз причу о Богобоју Руцовићу ја вероватно износим тај став да је увијек постојала и увијек ће постојати авангарда док год постоје визионари, док год постоје људи који мисле да може да се изађе корак даље…” Богобој јесте, наставља даље ауторка, лик којим се она бави али је и како наводи опште мјесто, уједно је и прича о умјетнику као појединцу, или има компромиса са системом и институцијама, или нема. Богобој је у већини случајева припадао тој авангарди која је рушила баријере.
Женски ликови у роману како примјећује Маја Симоновић раде невјероватне ствари за данашње доба, Марија Штроци оставља осморо дјеце и иде са љубавником, све Богобојеве жене остављају своје мужеве претходно или су много млађе од њега. Донекле, то се односи на кругове глумица и умјетница у којима се он кретао, мада у то вријеме то није било толико револуционарно као данас- сматра ауторка Васић, и наставља: “штовише стекла сам утисак бавећи се овом темом да ми назадујемо у тим неким еволуцијама, чак и феминистичким и у напретку неке отворене свијести према дешавању. Те су се жене препуштале ситуацијама: рецимо његова прва супруга Катица се развела од претходног мужа, да би се удала за Богобоја Руцовића”. Све глумице око нега су превасходно интелектуалке које равноправно учествују у разговорима, дешавањима, актуелностима…
Руцовићев отац Гаврило је био будвански свештеник, учествовао је раду са људима у хору Јединство, у Кривошијском устанку, није био парох који је подилазио законима аустоугарске власти, примјећује Маја Симоновић, а Богобојев ригидни однос према себи, без компромиса, је по мишљењу Симоновићеве посљедица одгоја који је добио код куће, јер су се и његов отац, као и ујак Стефан. М.Љубиша на неки начин борили за овдашње становништво не подилазећи никоме. У једном другом смислу, Богобој је радио исто- био је досљедан сам себи.
Будући да је Богобој био једино преживјело мушко дијете у тој породици, од њега се очекивало да настави свештеничку традицију. Богобој је одрастао и обликовао се у једном окружењу у којем се учио родољубљу, гледао изведбу Горског вијенца, међутим од свега тога он дезертира из Аустроугарске војске, нађе се у Београду и закључује ауторка романа : “једино што му је остало од те побуне јесте да се буни против институција, јер потпуно је другачији миље у којем се он нашао, а та бунтовна линија га води у правцу да се буни против било какве врсте бирократије, институционализма, борећи се за неки вид своје индивидуалне слободе и у том смислу он прати ту линију… Постоји у самом њему проблем, што као човјек који се одметнуо од духовности и од свештенства и отишао у “комедијанте” јесте обрукао своју фамилију у то доба, и он сам током читаве радње пролази кроз ноћне море у којима сања оца” каже Ружица Васић и надовезује се тиме да носи терет кривице према традицији, оцу и граду којег је оставио и то се све вријеме радње провлачи у роману.
Сам роман Интимна представа је изведен из сценарија, па као такав склопљен из сцена. Најдоминантнија сцена је сахрана главног лика, на почетку и крају романа (умро је 1912). Читава прича се води сјећањем његове три удовице, првакиње Народног позоришта, и све три имају по пет минута интимне представе, опроштаја од Богобоја Руцовића.
Зашто је Богобој Руцовић битан. Конкетно, преводио је са италијанског, њемачког и француског језика и још увијек се играју представе које је он превео у то доба, међутим, каже ауторка: “његов значај у театру је био непроцјењив у то доба. Он је превасходно разрађивао систем Станиславског паралелно када је то Станиславски радио.До тог момента се у позоришту играло са огромном театралношћу и снажном патетиком и званично Станиславски је увео тај психолошки реализам, али је интересантно да је Богобој Руцовић прије него што је систем Станиславског дошао уопште код нас, увелико разрађивао тај систем сам на своју руку и упркос противљењима институцијама. Његов Хамлет који се играо у психолошком реализму, инсистирали су да се скине са репертоара зато што Хамлет не пати довољно гласно. То је један од података зашто је он био револуционаран у то доба”. Скидње четвртог зида сцене и укључивање публике у представу је такође тада била новина коју је донио Богобој, као и та што је Олгу Илић поставио на сцену да игра Хамлета и “он је први тврдио да она може да изнесе тежину славе Саре Бернар тадашње”. Ауторка је изразила наду да ће данашње власти бити блаже према Богобоји него што су то биле за вријеме његовог живота.Његова борба са институцијама била је и да се уводе нови текстови у репертоар. Иако је имао додирних тачака са значајним и историјским личностима, та Богобојева борба није била политичке конотације. “На страну све то” – истиче Ружица Васић – „умјетност да би била ангажована, мора да се бави актуелним стварима, а умјетник би требало да се дистанцира као политичко биће и требало би да као проводник, одсликава слику друштва, тренутно, сада и овдје и актуелизује горуће проблеме, то је неки мој став који сам настојала да постигнем и у књизи”. Лик Богобојев је грађен тако да је пред читаоцима неко ко је једнако стајао и пред краљевима и пред просјацима, јер великани су ослобођени инхибиција, снобизма и елитизма и потребе да се крећу у одабраним круговима из ма ког разлога.
Ауторка нас, примјећује Маја Симоновћ, током радње романа непрекидно доводи на границу патоса и театралности, а онда то избјегне, а оно што се провлачи је носталгија: за прошлим временима, за оним што је било непосредно прије, за дјетињством, чак и носталгија на сахрани.
Богобој Руцовић је у својој релативно краткој глумачкој каријери (умро је у четрдесетчетвртој години) на позоришној сцени остварио врхунске улоге. На маестралан начин је тумачио бројне улоге, а само неке од њих су: Хамлет, Јаго, Дон Хуан, Освалд, Др Ранк. Гроф Трифић…,а представа Хамлет у којој је Руцовић играо главну улогу сматрана је за једну од најбољих које су почетком прошлог вијека виђене на београдској позорници. И његове су режије остале упамћене као примјер високог стваралачког домета, рафинираног и модернистичког израза, будући да се противио свим стереотипима и ограничењима у позоришном животу. Према неким изворима, за велика глумачка остварења га је краљ Петар Карађорђевић 1905. године одликовао орденом Светог Саве и један је од ријетких позоришних глумаца који је добио ово високо државно одликовање.

ЈУ Народна библиотека Будве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: