Прекасно јој је одато признање, а била је узор Хичкоку, Ајзенштајну и Варди

Алис Ги Блаше је све донедавно била смjештена у фусноте: уважена као прва жена редитељ, али потпуно запостављена у контексту утицаја. Она је од 1896. године снимила око хиљаду филмова, превазилазећи визуелне и тематске границе. Истраживала је класна питања, али и питања рода и расе, а инспирисала је будуће дивове кинематографије попут Сергеја Ајзенштајна, Алфреда Хичкока и Ањес Варде.

Њено наслеђе сада је добило нову димензију. Захваљујући новом документарцу Памеле Грин „Бе Натурал: Тхе Унтолд Сторy оф Алице Гуy-Блацхé“, Алис Ги Блаше могла би да коначно добије признање какво је заслужила, готово стотину година након што је снимила свој последњи филм

Памела Грин је испричала да се запањила када је 2000. године први пут чула за Алис у телевизијском документарцу Сузан и Кристофера Коха „Реал Моделс” о авангардним пиониркама филма. “Одувала ме је”, каже Гринова. “Зашто она није била познатија?”

Алис Ги Блаше рођена је 1873. године као Алис Ги. Њена мајка је била Францускиња школована у самостану којој су уговорили брак са старијим француско-чилеанским интелектуалцем. Њен отац је посједовао књижаре у Валпараису и Сантјагу, а мајка је инсистирала да из Чилеа бродом отпутује у Француску само да би њена ћерка могла да се роди у Паризу.

Алис се 1894. године пријавила за посао секретарице код Леона Гомона, француског проналазача који је експериментисао са почецима кинематографије. Људи попут Гомона и браће Лимијер, који су патентирали прве филмске камере и пројектор-кинематограф, како су га називали – били су усредређени на механику покретних слика као начина да се забележи стварни живот: радници који напуштају фабрику, маса окупљена на паради, возови који јуре шинама, преноси б92.

Међутим, она је имала другачију визију.

„Мислила сам да би један могао да буде довољан да надмаши ове пробне филмове„, написала је у својој аутобиографији ““Мемоари Алис Ги Блаше“. “Бојажљиво сам предложила Гомону да напишем једну или двије сцене и снимим их са неколико пријатеља.”

Гомон је пристао, али само ако је, како је писала, „то не буде ометало у вршењу дужности секретарице“. Убрзо је свеједно те дужности замјенила за друге: проналажење одговарајућих локација за снимање, костимографа, директора кастинга, сценаристе и продуцента.

Њен први филм, кратка прича названа “Вила из купуса”, био је један од првих фиктивних филмова икада снимљених, а нудио је шармантну интерпретацију старог питања “одакле долазе бебе”. (Одговор је био, макар 1896. године, да се оне рађају у главицама купуса.)

Алис Ги Блаше је наредне 23 године снимала комедије, авантуре и романтичне филмове. Снимала је трилере, мелодраме и вестерне. Снимала је чак и документарце.

Након што је претходно водила Гомонов студио у Паризу, у Њу Џерсију је покренула, испоставиће се касније успјешни, Солакс, једну од првих продуцентских кућа у Америци. Њени филмови дистрибуирали су се широм свијета, а мимо тога што су забављали гледаоце, послужили су и као основа за начин на који публика и редитељи разумеју филм и кинематографију, преноси Недељник.

Није јој било страно да буде скрајнута, чак ни од мужа Ербера Блашеа. Иако је она покренула Солакс, њена овлашћења су била веома ограничена. “Посрамио бих мушкарце, рекао је Ербер, који желе да пуше цигарете и пљују без устезања док расправљају о послу”, написала је у својим мемоарима.

Ербер је потом одлучио да оснује сопствени студио који је назвао по себи и у који је преусмерио сва заједничка средства, те је Солакс доживео крах. После неколико година оставио је Алис због глумице која је играла у једном од његових филмова. Алис се, скрхана, вратила са дјецом у Француску, гдје је покушала да поново покрене посао, али овог пута без успјеха. Никада касније није успела да сними филм.

Доживела је 94. годину, што значи да је имала много времена да посматра како историчари игноришу њена достигнућа. (Преминула је 1968. године.)

Испоставило се, међутим, да Холивуд ни деценијама касније није умео да јој ода признање. Када је Памела Грин покушала да подјели причу о Алис Ги Блаше пре настанка покрета „Тиме’с Уп“, индустрија је и даље била незаинтересована.

„Осећала сам се као да су је опљачкали„, казала је Гринова.

„Морала сам да учиним нешто поводом тога.“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: