Preosmišljavanje

Pa, moj Adeimante, kakava je priroda tiranije? Očigledno je, pretpostavljam, da nastaje iz demokratije, kaže Platon u Državi. U autarkičnoj državi. U samodovoljnoj državi. U idealnoj državi. Ali, sve što je idealno nije dobro. Dakle, još su Grci uvideli da je demokratija rodno mesto tiranije. Sve što je demokratsko nije dobro.

Niko više ne sumnja (čak ni u Bajinoj bašti), da su najnovije klimatske promene, (klimatski udari!), unapred smišljeni i dogovoreni – konsezusom – upakovani projekti sažeti do maksimalne gustine oko ekologije straha (novi vid straha kojeg ne nalazimo u rečniku straha), svedenije, radi se o novoupakovanom projektovanom terminu koji zamenjuje apokalipsu. Ali, to bi vam bolje objasnio kakav tehnolog vlasti, ili menadžer, ili slično savetničko lice iz oblasti sociološkog poretka. Ekološki strah uvek je u stanju da izbaci iz ravnoteže svakodnevnu geometriju života. Čemu preosmišljavanje, opet pitamo savetnika ili analitičara ili menadžera demokratskih vlasti. Je li zarad prilagođavanja (prilagođavanja stvaranjem novog jezika), obodrenog univerzalnim populističkim diskursom koji produbljuje sutok opšteg i univerzalnog (demokratskog!) postpolitičkog stanja. (Ako je već na delu postmodernističko i postapokaliptičko, čemu prenebregavati i pojam pospolitičko..?) Ali, opet, i u svakoj prilici valja angažovati, oslušnuti menadžersku, analitičku odn. savetničku geometriju. Ako se ukupno takozvano demokratsko biće svede samo na administrativnu mrežu – administrativno umrežavanje u kojem bi se odluke svodile i koje bi se samo oslanjale na ekspertsku geometriju i znanja a ne političko rasuđivanje – onda je parola demokratcko samo u funkciji pospešivanja tiranije, ili još svedenije, tada je demokratija administracija tiranije. I ne samo nad govornim bićem, budući da ekološki strah pogađa sva bića. Pa, i kupus.

Postpolitičko odbacivanje nacionalnog (začudo, na ovim prostorima prvo ga zatičemo u dolini Drini, a prvi glasovi stigli su iz Bajine bašte), od menadžera, specijaliste za postpolitičko, tj. agenta koji opslužuje niskoakumulativnu žutu štampu, koji preosmišljava ne samo nacionalno i istorijsko i stare ideološke vizije, (npr. mladobosansku), negoli i književnoistorijske; servisirajući žutoj štampu putem humanitarijanizovanog pooštravanja metafore, ispunjavajući zahteve koje ište postpolitička demokratska tiranija. Samo da je zdravo. Da je zdravo postdemokrata „zelene politike“ iz Bajine bašte. Kako su se stvari namah promenile posle samita u Riju. O, kupuse, kupuse.

Pa ipak očekivao se jedan haromičniji pogled iz Bajine bašte, ne samo harmoničniji kad je u pitanju priroda, nego kudikamo harmoničniji i na planu alternativnih pitanja kad je u pitanju „zelena politika“. Ne treba smetnuti s uma da su pregovori sa „zelenima“ u toku, i ne moraju se prestizati stvari. Ne razumem da je neko, u principu, još iz Bajine bašte, protiv politike „zelenih“. Niti su „zeleni“ ko mu drago, niti je agent žute štampe iz Bajine bašte ko mu drago. Imaju „zeleni“ u sebi dosta radikalno reakcionarnih oštrica na celom hlorofilnom horizontu. Ukupnim sutokom Drine, jedino u Bajinoj bašti nema staklenih bašta. Jedino su u Bajinoj bašti slobodni praziluk, peršunčić, mrkvičica, tikvica, grahčić zvončić, okata mahunarka. Pa, i kupus. 

U budućnosti treba imenovati budućnost. Zato odmah izbegavati šokantne termine. Ko očekuje da „zeleni“ može ubiti. Za sada kupus u staklenim baštama uzvodno od Bajine bašte ne mari za slične teorije. Posle naglog zagrevanja dolazi naglo hlađenje, ali ne i u staklenicima nizvodno od Bajine bašte. Zato su „zeleni“ počeli da razmišljaju ne samo o stanju u staklenicima, nego i o ideološkoj i svakoj drugoj klimi, pa i klimi sutokom krive Drine. Znaju „zeleni“ da je Evropa anomalija. Ali ne znaju u Bajinoj bašti.

Svakim preosmišljavanjem gubi se sadržaj. Svakim proširenjem (pa i evropskim), gubi se sadržaj. Znaju to u Evropi. Čuće to i u Bajinoj bašti. Shvatiće i kupus.