Prepodobni Antonije Veliki

Prepodobni Antonije rodio se 251 godine u Egiptu, u nekome selu Komi[1], blizu Herakleje od roditelja visokorodnih i uglednih, i čuvenih hrišćanskom pobožnošću. Bi tako vaspitan, da ništa nije znao osim roditelja i njihovog roditeljskog doma.

U detinjstvu svom nije se učio pismenosti, niti poklanjao pažnju dečjim bajkama, nego je, zagrejan željom za božanskim, živeo u nezlobivosti srca svog u domu svom. Često je s roditeljima odlazio u crkvu, a nije voleo dečje igre. Mnogo je voleo da mu roditelji čitaju poučne knjige. I živeo je onako kako su ga roditelji upućivali. Nije dosaćivao svojima odnosno slatkiša, kao što deca imaju običaj. Niti je iziskivao naročita jela; jeo je što su mu davali, i time bio zadovoljan, ne tražeći ništa više. Roditelji mu umreše kad njemu beše 20 godina. On ostade sa maloletnom sestrom; i staraše se oko imanja, i sestrinog dobrog vaspitanja.

Odlazeći po svom običaju često u crkvu, i slušajući pažljivo što se čita iz božanskih knjiga, on ču kako su apostoli ostavili sve i pošli za Spasiteljem. Isto tako ču iz Dela Apostolskih da su mnogi prodavali svoja imanja, i donosili novac i metali pred noge apostolima, da bi ga oni delili potrebitima (D. A. 4, 34-35). I razmišljaše u sebi, kakva je i kolika njihova nada bila, i to – na nebesima. Baveći se takvim mislima, on opet ču iz svetog Evanđelja Hristove reči, upućene bogatome mladiću: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima; i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom (Mt. 19, 21). Čuvši to, on primeni na sebe, kao da je Hristos njemu samome uputio te reči, i odmah iziđe iz crkve: prodade celokupno imanje svoje, dobi ogroman novac, i razdade ga siromasima. Samo nešto malo ostavi od novca za maloletnu sestru. A voćnjak sa trista vrlo rodnih i ukusnih palmi pokloni susedima, da on i sestra ne bi imali nikakve brige. A kad ponovo ode u crkvu, ču Gospoda gde govori u Evanđelju: He brinite se za sutra (Mt. 6, 34). I odmah razdade siromasima i ono malo novaca što beše ostavio za sestru. A sestru predade verujućim i poznatim devstvenicama[2], koje se behu Hristu unevestile, da je one u svome duhu vaspitavaju.

Pošto se tako oslobodi svih zamki ovoga sveta, Antonije donese odluku da više ni u domu svom ne ostane, nego izabra surov i tegoban život. U to vreme još ne bejaše u Egiptu mnogo manastira. Otuda niko ne znađaše pustinjački život, nego koji god je želeo da služi Hristu i da se spasava, usamljivao bi se u blizini svoga naselja, i tamo obučavao sebe vrlinama. Tako, nedaleko boravljaše jedan starac, koji je od mladosti provodio usamljenički monaški život. Antonije ga upoznade, i ugledajući se na njega stade živeti po usamljenim mestima u okolini svo ga sela. A kad god bi čuo da se neko podvizava takvim životom, on bi ga, kao blagorazumna pčela, tražio, i ne bi se vraćao dok ga ne pronađe i dobije od njega neku duhovnu korist, kao iz saća meda.

Takvi behu prvi podvizi blaženoga. Rukovodeći se time svaki dan, on utvrđivaše svoju misao u preduzetom dobru. A bavljaše se rukodeljem, znajući da u Svetom Pismu: piše: Ko neće da radi neka i ne jede (2 Sol. 3, 10). Novcem, koji bi dobio za svoje rukotvorine kupovao je hleb i hranio gladne. I neprestano se moljaše Bogu, pošto beše saznao iz Svetoga Pisma da se treba neprestano moliti (1 Sol. 5, 18). A y slušanju čitanja iz knjiga Svetoga Pisma toliko je bio revnostan, da ništa nije moglo umaći njegovoj pažnji, već držeći sve zapovesti Gospodnje, mesto knjiga imao je pamćenje. Vodeći takav život, on beše voljen od sve bratije, kojima je odlazio radi duhovne koristi. Odlazio im je, i bio im poslušan, učeći se u njih vrlinama: u jednoga se učio uzdržanju, u drugoga utesi, u trećega krotosti, u četvrtoga trežnjenju, u petoga pažljivom slušanju onoga što se čita, u šestoga postu, u sedmoga ležanju na zemlji, u osmoga trpljenju, u devetoga smirenju. Obogaćen ljubavlju i duhovnom korišću od sviju njih, on se vraćao u svoju ćeliju, i u njoj razmišljao o svemu. Mnogo se trudio da u sebi odgaji sve vrline i starao se da se u spomenutim vrlinama ne obrete poslednji. Tako radeći, iako je sve prevazilazio slavom, ipak su ga svi voleli. Jer i susedi i monasi, kojima je često odlazio, nazivahu ga bogoljupcem; i jedni ga voljahu kao sina, a drugi kao brata.