Прича о Ђоковићу: Како је бомбардовање Београда обликовало каријеру једног посебног дјечака

Током обиљежавања 20 година од бомбардовања Београда присјећамо се Новаковог одрастања на Бањици и пута од ратом разорене земље до најбољег тенисера свијета.

Кад гледате са улице, ова бетонска ћошкаста зграда се ни по чему не разликује од многих бруталистичких стамбених блокова по Београду.

Након што уђете, капија с усправним металним решеткама, налик затворској, штити бијела улазна врата првог стана лијево.

То је био дом Владимира – деде Новака Ђоковића.

Овдје је водећи тенисер свијета живио као дијете док је НАТО од марта до јуна 1999. бомбардовао главни град Србије.

Кад би се заглушујуће и једноличне сирене за ваздушну опасност огласиле, породице би се са комшијама и пријатељима из оближњих зграда стустиле низ степенице и прошле кроз неколико челичних врата да би стигле до подрума.

Било је то формативно доба за Ђоковића, данас тенисера са 15 Гренд слем титула и човјека који ће други пут у каријери држати све четири најважније титуле, ако освоји предстојећи Ролан Гарос.

Ипак, тог маја 1999. године, славио је 12. рођендан усред кризе која је скоро десет година разарала Балкан, а Београд се налазио у средишту збивања. Двадесет година касније, и даље су живе тензије око тога како је НАТО, у намјери да истјера српске снаге са Косова, 11 недеља бомбардовао Србију, оптуживши их за звјерства почињена против косовских Албанаца.

„Кад су се огласиле сирене, а авиони почели да брује, никад нисте знали гдје ће да падну бомбе„, каже Ђорђо Миленић, старији човјек који је био пријатељ са Ђоковићевим дедом и који живи у сусједној згради.

„Бомбардовали су шта су хтјели. ‘Колатерална штета’, говорили су. Бомбардовали су мостове, болнице, страдале су и труднице.“

Издаје га глас. „Тешко је било, тешко.“

Налазимо се на Бањици – стамбеној четврти око седам километара од центра Београда, коју мјештани описују као „просјечно предграђе“ – овдје живе радничке породице у просјечним становима високоградње.

Ђоковићев деда Влада, како су га звали најближи, живио је у трособном стану све до смрти 2012. године.

Сада у стану не живи нико. У власништву је једне од Ђоковићевих тетака – бар према тврдњама комшија. Мисле да живи у Швајцарској.

Ипак, тај стан ће ијостати неодвојиво везан за причу о томе како се после скромних почетака Ђоковић издигао и постао један од највећих тенисера свих времена.

Ђоковић је живио ту са дедом удовцем, зато што су његови родитељи, отац Срђан и мајка Дијана, највећи дио времена проводили ван Београда, радећи марљиво како би збринули три сина – најстаријег Новака и његова два млађа брата Марка и Ђорђа.

То је значило да су већи део године проводили на Копаонику, зимском центру близу Косова*, на више од четири сата вожње од Београда.

Дању су давали часове скијања, ноћу служили пицу у њиховом ресторану. Срђан и Дијана су неуморно радили да би саставили крај с крајем, истовремено финансирајући Новакову перспективну тениску каријеру.

Не желећи да прекидају дјеци школовање, браћу Ђоковић су смјестили код деда Владе.

„Практично смо боравили у подруму. Свако ко је желио да дође, било је мјеста за њега, није било ограничења„, изјавио је Новак у америчком телевизијском документарцу за ЦБС 2011. године.

„Будили смо се сваке ноћи у два или три сата читава два и по мјесеца због бомбардовања„, рекао је он говорећи о тих 78 дана 1999. године.

„На неки начин та искуства су ме претворила у шампиона, начинила су нас тврђим, жељнијим успеха.“

Многи људи са Бањице знају породицу Ђоковић. Неки су са њима дијелили подрум у ком су нашли склониште.

Милица Миливојевић је 31-годишњакиња, која живи на неком од горњих спратова Ђоковићеве старе зграде.

Она каже да је у склоништу било „од 20 до 30“ људи, присјетивши се да се осећало на влагу.

„Чули смо бомбе, али не док смо били у склоништу“, каже она.

Наравно, ништа не указује на то да је Ђоковић, чудо од дјетета које се већ појављивало на државној телевизији, објавивши да му је сан да освоји Вимблдон, учествовао у жешћим адолесцентским активностима.

Био је сувише заузет – следећи сан да постане светски број један.

Богдан Обрадовић је доживио свашта у животу којим доминирају тенис и политика.

Био је млада нада јуниорског тениса, али је са 18 година прешао у тренерске воде. Обрадовићу се потом обратио Ђоковићев отац Срђан са молбом да тренира његовог десетогодишњег дјечака.

Касније је Обрадовић постао капитен српског тима у Дејвис купу – довевши земљу до једног од највећих спортских тријумфа, када је тим са Ђоковићем освојио трофеј 2010. године.

Данас, са 52 године, он је посланик српског парламента.

„Новаков отац и ја смо имали неке заједничке пријатеље и они су му рекли да сам добар тренер и да бих могао да му помогнем„, каже он.

„Урадили смо један тренинг и био сам потпуно шокиран. Био је потпуно припремљен. Загријавао се, имао је флашу воде, банану, пешкир, све. Никад нисам видео тако нешто код тако младог дјетета.“

Обрадовић је знао да је он играч – у то време „тежак око 25 кила“ – којем је суђено да се нађе на врху.

Током бомбардовања, каже он, радили су заједно „сваки дан“, тражећи по Београду терене које нису морали да плаћају.

„Тада су људи већ знали за Новака и он је већ био популаран, тако да су му много помогли. Тренирали смо у разним клубовима„, каже он. „Била је то импровизација, али тако смо то радили.“

„Знате ли за серију Мућке? Ми је обожавамо овдје. И то је заправо наш менталитет. Све радимо кроз забаву. И увек мислимо, као Дел Бој, да ће се срећа једном преокренути у нашу корист.“

„Били смо у страшној ситуацији током бомбардовања. Чујете звук и видите на вијестима да су људи погинули и да је све срушено. Али не можете ништа да урадите, а ми смо нашли начин како да се забавимо.“

„Био сам све вријеме са Новаком, вјежбали смо заједно и сваки дан нам је изгледао нормално. Он је био усредсређен, али се и много забављао у то вријеме. Много се смијао.“

Ђоковић је често тренирао у тениском клубу Партизан, огранку спортског друштва које укључује и фудбалског великана са 27. титула шампиона Србије, као и успешне кошаркашке и ватерполо огранке.

Душан Грујић је предсједник Партизана 22 године и каже да је то клуб који Ђоковић „држи у свом срцу“.

„Кад негде проведете 11 година , као што је он провео овдје, не знам како то другачије рећи, него да му је тениски клуб Партизан у срцу„, додаје он.

„Новак је прве кораке направио на Копаонику, али то је било кратко. Кад је имао шест година, дошао је у Партизан. Дали смо му све што смо могли и све што је желио.“

Фотографије њиховог највећег сина, заједно са другим полазницима укључујући шампионку Ролан Гароса 2008. године Ану Ивановић, красе зидове скромног сједишта клуба.

На једној Новак, дјечачког изгледа, носи капу и шал са грбом Партизана, заједно са пријатељицом из дјетињства Аном Ивановић. Иначе, Ђоковићев комшија Ђорђо Миленић каже да је стално говорио деда Влади да „ожени Новака и Ану“.

На другој је Ђоковић са 16 године, у клупском црно-бијелом дресу, док се концентрише да одигра дворучни бекхенд – ударац који је од тада и те како усавршио.

Кад смо стигли у просторије клуба у току је било годишње кречење. Столице и столови су нагурани на средину просторије, а прозори прекривени најлоном.

Драган Гавриловић – један од чланова задужен за одржавање 75-годишњег клуба – врло радо одлаже алат да би причао о тенису.

Вадећи цигарету прстима пуним трагова бијеле фарбе, он каже: „Док је Новак још био мали, ту негдје од 12. до 15. године, долазио је овамо да игра, а људи из свих дјелова града су долазили да га гледају.“

„Они су знали – и ми смо знали – да су му суђене велике ствари. Сви су жељели да га виде. Жељели су да виде историју у зачетку.“

А на Бањици, иза његове старе стамбене зграде, живописни мурал приказује Ђоковића у средини, док му је с једне стране деда ког је толико волио, а са друге тренерка из дјетињства Јелена Генчић.

Мјештани пролази ни не обраћајући пажњу. Неки можда и не знају да је Ђоковић живио овде, али њих нема много.

Жена која испред једног стана са баштом мете лишће и прашину, застаје да поприча са нама. „Да, и треба да пишете о Новаку, и треба„, каже она.

„Он као да је пао с неба. Он као да није човјек, а опет је тако скроман, нормалан тип.“

Она овдје живи 40 година. Показује на бетонски фудбалски терен иза нас, где неколико паса луталица спава на сунцу.

„Ту је обично играо фудбал. Кад је имао времена, наравно, пошто је много тренирао.“

„А онда је постао славан, али би и даље долазио кад год је могао, било на један дан или пет минута.“

Не жели да каже како се зове и нестаје у башти, рекавши да не жели више да говори. Међутим, враћа се за неколико минута, очигледно неспособна да се заустави у исказивању поноса и љубави према Ђоковићу.

Она је једна од многих која је ноћи проводила у подрумском склоништу током бомбардовања. Кад се помене ова тема, поново се повлачи.

„Немојмо о томе„, каже она. „Није лијепо говорити о комшијама у једно тако незгодно вријеме.“

Али ипак додаје: „Док смо били тамо, говорила сам младима да бјеже, да напусте земљу. У то вријеме смо мислили да неће бомбардовати цивиле… Али јесу.“

НАТО је ваздушне нападе на Србију почео 24. марта 1999. године.

„Покушавамо да будемо ‘дио Европе’. Како то, кад смо ми већ сад дио Европе? Како мисле да нас као прихвате, кад смо ми одавно Европљани?„, каже Ђорђо Миленић, Ђоковићев стари комшија.

„Бомбардовали су нас, а сада кажу да смо пријатељи. То су све организовали Америка и Велика Британија.“

А нарочито је Косово* главна тема. Политичка порука испред Тениског клуба Партизан – што је само један од многих таквих графита исписаних по Београду – гласи: ‘Косово је света српска земља.’

Многи сматрају да су ‘западни’ медији опседнути сликањем негативног стереотипа земље као агресивне, непријатне или непријатељске. То је још једна стална тема свих разговора по граду.

А ипак би многи да се радије пође даље.

„Људи мисле да смо ми лоши„, каже Ђорђе Митић, 37-годишњи таксиста. „Али не долазе да се у то увјере сами. Ако гледате само вијести, имате потпуно другачију слику.“

Он прича шта му се десило претходне ноћи.

„Покупио сам неке Скандинавце на аеродрому, дошли су послом. Рекли су да су уплашени.“

„Питао сам их: ‘Зашто сте уплашени?’ Одговорили су: ‘Зато што сте имали рат овде’.“

„Рекао сам им да смо ми отворени и пријатељски настројени људи.“

Саша Озмо, новинар Спорт клуба, описује Ђоковића као „националног хероја“ који савршено разумије одговорност коју има представљајући имиџ српског народа широм свијета.

„Међутим, он не само да је амбасадор према споља, већ је амбасадор и према изнутра„, каже он.

„На примјер, постоји огроман ривалитет са Хрватском – био је рат и све је још увек свјеже – али Новак увијек отворено каже у јавности да навија за хрватску фудбалску репрезентацију.“

„То се не свиђа многима овдје, али он покушава да промијени перспективу. Веома је добар у томе.“

Недавно се Ђоковић нашао на врху анкете националног дневног листа која је питала младе људе у Србији на кога се највише угледају.

„Он је огроман узор. Имали смо неке стварно велике спортисте који су надахнули читаве генерације, али нису то чинили на начин на који то Новак чини„, додаје Озмо.

„На примјер, имамо кошаркаша по имену Владе Дивац који је огроман глобални амбасадор и играо је у НБА током бомбардовања.“

„Али Новаков домет је много шири – он је херој за све врсте људи у Србији. Његова личност је таква да сви могу да се идентификују са њим.“

„Тенис је трећи спорт у земљи, после фудбала и кошарке – али Новак је најпопуларнији.“

Извор: BBC на српском

Прочитајте још:

Заказан 54. спектакл двојице најбољих: Новак против Рафе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: