Priča o Jovanu Milanoviću: Obaveštajna mreža „Olimpik“ u sedištu NATO-a

U sedištu NATO-a u Briselu Srbin Jovan Milanović učinio je izuzetan i nestvaran operativni podvig, koji spada u tri najveća nakon Drugog svetskog rata. Time je u potpunosti poremetio planove zapadne Alijanse i odložio agresiju na SR Jugoslaviju za gotovo pola godine.

Prema podacima navedenim u knjizi o slavnom obaveštajcu, državni vrh SRJ je tek 1994. godine shvatio da mora preduzeti korake po pitanju obaveštajnog izučavanja NATO-a. Procene su bile takve, jer je državni vrh shvatio da će nakon NATO bombardovanja Republike Srpske na red doći i SR Jugoslavija (Srbija). 

Nije nimalo slučajno što je ovaj zadatak bio dat Milanoviću, koji je imao bogato iskustvo kao oficir, i vojno-stručno i pedagoško. U službi je napredovao postepeno, a zadatak od najveće važnosti za državu i narod dobio je, ispostaviće se, baš onda kada je bio spreman na to.

Priprema za odlazak je bila improvizovana, navodi se u knjizi, takoreći, nije je ni bilo.

„Samo su mu kratko i jasno rekli: ‘Jovane, imaš iskustva, znaš jezik i znaš šta nas zanima. Idi.’ U stvari, Milanović je pripremao sam sebe. U sklopu priprema otišao je u Obaveštajnu upravu Generalštaba – sedište Vojnoobaveštajne službe – i tamo doživeo još jedno razočaranje. Očekivao je da će mnogo toga saznati o Alijansi pre nego što krene, ali kada je otvorio fasciklu na kojoj je pisalo ‘NATO’, ona je bila prazna: u njoj nije bilo ni jednog jedinog papira“, navode autori knjige.

Ovo Milanovićev podvig čini još značajnijim, jer je bez ikakve pripreme krenuo u operaciju, kako je i sam umeo da se našali, „u grad koji ima najviše špijuna po metru kvadratnom na svetu“ – i to je doslovno bilo tako.

U Briselu je tada boravilo oko 17.000 civilnih i vojnih diplomata i drugog važnog osoblja, od toga oko 4.500 u sedištu NATO-a i oko 3.000 u Generalštabu NATO-a u Monsu, gradiću pokraj Brisela. Jovanova jedina prava maska i zaštita bila je njegova lažna biografija.

Tadašnje diplomatske pozicije SRJ, nakon raspada SFRJ, uopšte nisu bile sjajne. Većina diplomata sa značajnim iskustvom i statusom u važnim državama EU, nakon raspada SFRJ prelazi u ambasade novoformiranih država. Zemlja je pritisnuta sankcijama, ekonomskim, diplomatskim i svim drugim, pa je naša ambasada u Briselu svedena na najniži čin, te nije bilo mogućnosti da ga pošalju kao vojnog izaslanika.

Ostala je jedna teško izvodljiva opcija – poslati oficira Milanovića u Brisel, u diplomatsku misiju SRJ pri Evropskoj uniji.

Ministarstvo inostranih poslova je ovu ideju veoma uspešno realizovalo, u diplomatsku strukturu pri EU „ugrađen je oficir čina pukovnika u Misiju SR Jugoslavije sa diplomatskim statusom ministar-savetnik. Takvu ideju je inicirao Živadin Jovanović, tadašnji pomoćnik saveznog ministra inostranih poslova“.

Prema svedočenjima Jovana Milanovića, dolaskom u Brisel shvatio je koliko će njegova misija biti teška. Našao se „na neprijateljskoj teritoriji“, a oko njega – ništa, kako je sam rekao „pustinja“. Isprva nije imao kontakte, pozicije ni mogućnost ozbiljnijeg delovanja. Sve to je ubrzo preokrenuo u svoju, a samim tim, i u korist svoje države.

Naveo je da je prvi značajan kontakt sa vojnim atašeima i raznim drugim zvaničnicima ambasada, ali i Alijanse, bio preko svetkovine koju je organizovala Grčka pravoslavna crkva, nakon čega je „infiltriran“ i spreman za operativni rad.

Prevario neprijatelja i „ušunjao“ se u NATO

Vrhunac obaveštajne drskosti generala Jovana Milanovića, navodi se u knjizi, bio je u tome što se prilikom odabira ličnosti iz Komande NATO pakta sa kojima će uspostaviti redovnu komunikaciju nije orijentisao samo na predstavnike nama naklonjenih država, nego i na one koji su u tom periodu bili izrazito neprijateljski nastrojeni prema Srbiji, pa i inicijatori, podstrekači i nosioci ideje o agresiji na SR Jugoslaviju.

„Naravno, nastup prema njima bio je drugačiji, perfidan, lukav ali i, paradoksalno, dovoljno drzak da oni nisu mogli ni da posumnjaju da u stvari komuniciraju sa prevejanim srpskim obaveštajcem. Na primer, upravo je na takav perfidan način uspostavio redovan kontakt i sa šefom Britanske vojne misije pri NATO paktu, iako su se Britanci, u skladu sa svojom nedodirljivom tradicijom, strogo držali pravila i procedure“, navodi se u knjizi o najvećem srpskom obaveštajcu.

Britanci pri NATO misiji omogućili su Milanoviću da neometano ulazi u zgradu Alijanse, na glavni ulaz, i da niko ne vidi ništa značajno u tome.

„‘Progutali su udicu’, poslali mu specijalne tablice i otada je ulazio na glavni ulaz u zgradu NATO-a. Glumio je diplomatu naivca, pa im je otvoreno govorio kako on nije tu da bi špijunirao, nego da kroz razgovor sa njima sazna njihovo mišljenje o ponašanju SRJ nakon Dejtonskog sporazuma i dobije eventualne sugestije i instrukcije za kreiranje budućih stavova SRJ“, navodi se u knjizi i dodaje:

„Tako je uspeo i da od onih koji su nam bili neprijatelji redovno dobija važne informacije, u smislu šta planiraju ako budemo neposlušni i ako ne poštujemo njihove ‘savete’ i direktive.“

Na podjednako sjajan način uspostavljao je kontakte i redovnu komunikaciju sa predstavnicima drugih država koje nam nisu bile naklonjene, kao i predstavnicima zemalja koje su bile naklonjene SRJ:

„Ta vrsta komunikacija, pored korisnih informacija, imala je i drugi veliki značaj – dodatno maskiranje razloga ulaska u NATO institucije.“

Obaveštajna mreža „Olimpik“

Bezbednosne mere su mu uvek bile u prvom planu, a ako je i ulazio u rizike, to je uvek bilo rezonski i na osnovu detaljne analize neophodnosti i isplativosti takvog rizika.

Milanović je razvio obaveštajnu mrežu „Olimpik“, koja je imala je pet olimpijskih krugova po kojima je razvrstao svoje operativne veze i informatore:

Prvi krug izvora informacija bio je u institucijama NATO-a, naravno, najznačaniji. Sačinjavali su ga oficiri u Vojnom komitetu NATO-a, diplomate u političkoj (civilnoj) strukturi NATO-a i oficiri u Glavnoj komandi NATO-a u Monsu;

Drugi krug činili su oficiri u vojnom krilu Zapadnoevropske unije, koje je, između ostalog, imalo Vojni komitet i strukturu Generalštaba;

Treći krug činili su oficiri i diplomate osoblja zemalja-članica „Partnerstva za mir“;

Četvrti krug činili su informatori iz ambasada koje su zvanično uspostavljene u Belgiji kao državi;

Peti krug činile su diplomate iz EU, brojnih instituta i drugih organizacija, poput Skupštine NATO pakta.

„Moja saznanja iz obaveštajne literature su bila takva, da ako jedan lanac pukne, pucaju i ostali. Autor mreže po pravilu nestaje sa ovog sveta. Imao sam česte kontakte sa jednom važnom ličnošću iz obaveštajnih struktura. Često mi je grafički crtao neke obaveštajne šeme. Oblik je asocirao na olimpijske krugove. Ništa nije krio od mene i bio mi je dragocen izvor obaveštajnih informacija“, navodi Milanović, dodajući:

„Dugo sam razmišljao o njegovim crtežima i razumeo sam šta oni predstavljaju. Jednom sam napravio provokaciju i rekao: ‘Kod tebe se ceo svet vrti i nalazi u olimpijskim krugovima.’ Rekao je: ‘Da.’ Onda sam i ja, kopirajuići ga, na isti način crtao svoju mrežu ‘Olimpik’.“

Jovan Milanović, prema sopstvenom priznanju, bio je „ofanzivni obaveštajac“.

„Kontakte sam sam pronalazio. Teme razovora sam nametao. Trudio sam se da vodim igru. Nakon kraćeg razovora obično sam prelazio u agresivan i gotovo histeričan verbalni napad na sagovornika i tako dolazio do informacija“, svedočio je Milanović.

Značajnih informacija je bilo toliko da su, ugodno iznenđeni, u Obaveštajnoj upravi Generalštaba u Beogradu morali da posvete posebnu pažnju obradi tih podataka: formiran je poseban tim za dešifrovanje materijala koji je stizao iz Brisela.

Već na proleće 1995. godine iz Beograda je stiglo priznanje i čestitka za „snažan operativni prodor“.

Izvor: RT Balkan/Jelena Marković