Priča o Kataloniji neće se dobro završiti: Sukob rigidne vlade i diletantsko-oportunističkih secesionista

Piše: Željko Pantelić

Priča o Kataloniji neće se dobro završiti. To je jedini siguran sud uoči održavanja referenduma o nezavisnosti španske autonomne pokrajine. U Madridu imamo rigidnu vladu Marijana Rahoja koja pokušava da svoj politički deficit nadoknadi sakrivanjem iza pravosudnih institucija i Ustava Kraljevine Španije, a u Barseloni diletantsko-oportunističku koaliciju secesionističkih partija koje svoju nesposobnost da reše nagomilane probleme Katalonije sakrivaju iza priče o nezavisnosti.

Cenu će, po običaju, platiti ćutljiva većina građana. Većina koja je za širu autonomiju pokrajine u odnosu na Madrid ali nije za nezavisnost Katalonije, pogotovo ako napuštanje Španije znači i izlazak iz EU i evrozone.

Politika Monkloe i Generalitata dovela je do usijanja odnose na relaciji Madrid-Barselona. Proizvela je podelu unutar Katalonije na „dobre“ i „loše“ Katalonce, u zavisnosti od toga s koje strane se gleda. Dve tvrdoglave politike toliko su podelile katalonsko društvo da čak i Katalonci koji ne razmišljaju stomakom i srcem već glavom, moraju da se opredele i pored toga što nisu ni za jednu od dve opcije.

Takva polarizacija otvara mogućnost za razne scenarije, uključujući i one najgore. Lestvica trpeljivosti sve je niža i sa svakim danom biće potreban sve manji incident da zapali požar, dok je jaz sve veći i nije daleko momenat kad će on postati nepremostiv. Tim pre što Madrid nema političku snagu da uspostavi pun suverenitet u pokrajini bez saradnje Katalonaca, a Katalonci bez blagoslova iz Madrida i podrške EU ne mogu da postanu funkcionalna uspešna država.

U španskoj prestonici se pozivaju na ustav i zakone. U katalonskoj insistiraju na demokratskom pravu građana da se izjasne u kakvoj državi ili autonomnoj pokrajini žele da žive. U pravu su i jedni i drugi. Problem je što Madrid ne priznaje pravo Katalonaca na samoopredeljenje, a Barselona ne želi da poštuje pravno-institucionalni itinerer Kraljevine da bi stigla do referenduma o nezavisnosti. Ta pat-pozicija bi mogla da potraje dovoljno dugo da odnosi između Katalonaca i Kastiljanaca, poslovično napeti, postanu veoma zapaljivi. Kastiljanci priželjkuju finansijski kolaps Katalonije, a Katalonci raspad Španije kao najbolje rešenje.

Prvi oktobar, kada će biti održan referendum, ili bolje rečeno, kada će Katalonci pokušati da ga sprovedu – imajući u vidu konkretne poteze centralnih vlasti u Madridu da onemoguće ili otežaju izjašnjavanje građana – postao je datum oko koga se vrti budućnost Španije i Katalonije. Optimisti se nadaju da će posle 1. oktobra, bez obzira na to kakav bude ishod, i kada se strasti smire, dve strane sesti za sto i početi da traže političko rešenje za izlazak iz ćorsokaka. Pesimisti predviđaju vruću jesen i zaoštravanje odnosa sa krajnje neizvesnim ishodom na koji bismo mogli da čekamo i godinama.

Kako su Katalonija i Španija stigli dovde?

Kao i većina nacionalizama, i katalonski se rađa u 19. veku. Čak malo kasnije u odnosu na druge budući da je pustio korene tek u drugoj polovini tog stoleća. U svom temelju katalonski nacionalizam nije bio ni agresivan niti je imao secesionističke ambicije. Oštar odgovor centralnih vlasti na prelazu iz 19. u 20. vek na katalonske pretenzije za većom autonomijom, zatim građanski rat, i pre svega, diktatorski režim generala Franka, doprineli su ekspanziji želje za nezavisnom Katalonijom. Štaviše, možemo reći da su Katalonci mnogo više republikanci nego secesionisti. Primera radi, sva istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je odnos građana prema nezavisnosti na klackalici, dok je odnos rebublikanaca i monarhista drastično u korist prvih, pet prema jedan.

Poslednji predsednik Generalitata koji je proglasio državu Kataloniju Luis Kompanis streljan je u tvrđavi Monžuik u Barseloni 1940. godine. Legenda kaže da je Kompanis pred streljačkim vodom frankista uzviknuo: „Ubijate poštenog čoveka. Živela Katalonija!“ Kompanisova država Katalonija trajala je par godina tokom Španskog građanskog rata. On je imao nesreću da Francuska – gde je potražio utočište sa ostatkom članova Generalitata po ulasku frankista u Barselonu 1939. godine – padne u ruke nacističke Nemačke i Hitler nije propustio priliku da svom prijatelju Franku izruči zakletog neprijatelja. U orkestriranom sudskom procesu Kompanis je osuđen na smrt. Katalonski lider je jedini demokratski izabrani predsednik koji je osuđen na smrt u istoriji Evrope.

Period Frankove diktature je najteži u istoriji Katalonije. Ukidanje autonomije, politički progoni i zatiranje svega što je nosilo prefiks katalonski, trajali su sve do polovine sedamdesetih godina prošlog veka. Paradoksalno, po Frankovoj smrti, dolasku demokratije i Huana Karlosa na čelo Španije, Katalonci nisu pokazali veliku želju za nezavisnošću već za autonomijom, čak je dobar deo njih i republikansko osećanje zamenio „huankarlizmom“. Nisu mogli da postanu monarhisti, ali su poštovali Huana Karlosa pogotovo posle njegove odlučujuće uloge u sprečavanju vojnog puča 1981. godine.

U Madridu je vrlo popularna fraza da su Katalonci bolesni od prošlosti. Međutim, to je samo jedna strana medalje budući da „opsednutost“ Katalonaca istorijom nije bez razloga. U poslednje četiri decenije Katalonija je osvajala, komad po komad, sve veći deo autonomije u odnosu na centralnu vladu u Madridu, ali je nepobitna činjenica da su Katalonci bili lišeni osnovnih ljudskih prava tokom Frankovog režima, počev od onog osnovnog, da govore svojim maternjim jezikom. Štaviše, tokom Frankovog režima upotreba katalonskog jezika na javnim mestima mogla je da košta i odlaska u zatvor.

Jezik je igrao i igra veliku ulogu u sudbini Katalonije. Do osamdesetih godina prošlog veka govorio se samo po kućama i prenosio s kolena na koleno, kao narodne pesme. Nije se učio u školi, nije postojala gramatika, nije bilo ni novina, knjiga, televizijskih ili radio programa na katalonskom jeziku. Jedna od prvih reformi koju je sproveo otac moderne Katalonije Jordi Pujol bila je reforma obrazovnog sistema. Pujol koji je vladao Katalonijom od 1980. do 2003. godine sa svojom Demokratskom konvergencijom (liberalna partija desnog centra, CiU) nametnuo je katalonski jezik i za samo par generacija došli smo u dijametralno suprotnu situaciju. Danas se u Kataloniji španski (ispravno bi bilo reći kastiljanski) uči kao strani jezik: đaci imaju isti broj časova španskog kao i engleskog, uglavnom dva nedeljno.

Jezik je i neka vrsta katalizatora katalonskog nacionalizma. Budući da je u poslednjih par decenija Katalonija postala zemlja doseljenika (danas je vrlo teško naći Katalonca kojem su baba i deda sa očeve i majčine strane Katalonci), jezik je odigrao ključnu identitetsku ulogu. Negativan efekat „katalonizacije“ je emergencija španskog. Nekada se za upotrebu katalonskog rizikovao zatvor, danas je onaj ko upotrebljava španski u Kataloniji izolovan i izopšten iz društva. Roditelji koji su pokušali da se izbore da njihova deca u državnim školama imaju više časova španskog stavljeni su na stub srama.

Nacionalizam je toliko zamaglio oči Kataloncima da se odriču i nečega što je njihova komparativna prednost ako žele da zadrže standard života i ulogu koju imaju u evropskoj ekonomiji. U Barseloni se prebacuje Madridu što nema političku širokogrudost i pragmatizam s kojom je London dozvolio Škotskoj da organizuje referendum o nezavisnosti, ali se odmahuje glavom kad ih sagovornici podsete da je Irska već čitav vek nezavisna od Velike Britanije i ne pada joj na pamet da proteruje engleski jezik iz svog obrazovnog sistema i svakodnevnog života.

Zahvaljujući toj inteligentnoj politici Irska je od siromašnog ostrva postala jedna od najbogatijih država EU, a tajna je bila što su njeni stanovnici bilingvalni i kao takvi idealna radna snaga za brojne multinacionalne kompanije koje su u Irskoj našle idealnu bazu za svoje centrale ili evropske ispostave.

Pujol i njegovi saradnici nisu bili secesionisti, štaviše bili su saveznici vladajućih partija u Madridu. Zalagali su se za više autonomije, ne i za nezavisnost. Jedina partija koja je zagovarala otvoreno otcepljenje Katalonije bila je Republikanska levica Katalonije (Esquerra Republicana de Catalunya, ERC). Sve do početka ovog veka ERC nije uspevala da osvoji više od 10 odsto glasova na izborima u Kataloniji. Moglo bi se reći da je kriza, koja u ovim nedeljama dostiže kulminaciju, počela padom sa vlasti Jordija Pujola i njegove Demokratske konvergencije 2003. godine.

Pad Pujola imao je i svoje „repove“ u korupcionaškom skandalu koji je pogodio oca moderne Katalonije, njegove članove porodice i druge istaknute članove partije, pošto je na površinu isplivalo da su godinama proneveravali ogromne sume novca i sklanjali ih na svoje račune u tzv. poreskim rajevima.

Vlast je preuzela koalicija katalonskih republikanskih i levičarskih partija i prešla odmah na pisanje novog statuta koji je predviđao više autonomije i u preambuli definiciju Katalonije kao nacije. Slučaj je hteo da španski premijer Aznar, iz kalkulantskih razloga par dana pred izbore, optuži baskijske secesioniste za teroristički napad u Madridu 2004. godine, iako je znao da su to učinili islamski fanatici. Tako je sigurnu pobedu Narodne partije pretvorio u debakl i omogućio trijumf Zapaterove Socijalističke partije.

Zapatero je shvatio da bi zatezanje priče oko statuta Katalonije išlo naruku onima koji navijaju za nezavisnost i zato je podržao njegovo usvajanje. Tada je opoziciona Narodna partija započela snažnu kampanju protiv novog statuta Katalonije, skupljala je potpise, organizovala bojkot katalonskih proizvoda i na kraju dovela pitanje do najviše sudske instance. Ustavni sud je proglasio deo statuta Katalonije neustavnim a drugi deo stavio pod svoju kontrolu, odnosno prisvojio pravo ekskluzivnog tumačenja.

Prolazila je 2010. godina i tek je malo više od 15 odsto Katalonaca podržavalo nezavisnost njihove pokrajine pre odluke Ustavnog suda. Iste godine Generalitat se vraća u ruke Konvergencije i unije pod vođstvom novog lidera, Artura Masa.

Katalonski liberali su se suočili sa velikim javnim dugom pokrajine i praznom kasom. U prvom momentu pokušavaju da se dogovore sa narodnjacima koji su se, u međuvremenu, vratili na vlast u Madridu, oko novog načina za finansiranje Katalonije. Premijer Rahoj odbija mogućnost da izađe u susret Kataloncima. Mas primenjuje politiku štednje i kresanja javnih troškova i pokušava da igra na kartu stare žalopojke Katalonaca da oni uplaćuju mnogo više u zajedničku kasu u Madridu nego što iz nje dobijaju. Opravdanje za krizu ne funkcioniše i Masova popularnost počinje da pada.

U tom momentu dolazi do istorijskog preokreta. CiU se preobraća iz autonomaške u secesionističku stranku. U Barseloni se 11. septembra 2012. organizuje prvo masovno obeležavanje Diade, dana kada je pala Barselona 1714. godine a Burboni preuzeli kontrolu nad Katalonijom. Predsednik Generalitata Artur Mas je na čelu indipendentista, ulazi u koaliciju sa ERC i uspeva da zaustavi odliv glasova.

Na izborima pre dve godine, savez secesionističkih stranaka nije dobio većinu glasova, ali je zahvaljujući koaliciji sa partijom antisistemske levice Kandidatura za narodno jedinstvo (Candidatura d’Unitat Popular, CUP) obezbedio većinu u katalonskom parlamentu. CUP nije apriori za nezavisnu Kataloniju ali su ušli u vlast samo da bi videli leđa Arturu Masu. Glavni njihov uslov za podršku secesionističkom Generalitatu bio je da na njegovom čelu nije Mas. Tako je za predsednika katalonske samouprave izabran Pudžemon i sat za referendum o nezavisnosti je počeo da odbrojava.

Već pet godina se Diada obeležava okeanskom manifestacijom koja okuplja nekoliko stotina hiljada ljudi u Barseloni. Za razliku od prve godine kada je akcenat bio na pravu na referendum, na poslednjoj Diadi je nezavisnost bila dominantan zahtev. Ta vrsta isključivosti se vidi i u referendumskom pitanju „Da li želiš da Katalonija bude nezavisna država sa republikanskim poretkom?“. Mogući odgovori su „da“ i „ne“. Ni pitanje ni ponuđeni odgovori nisu adekvatni i iscrpni za katalonsku priču koja je mnogo komplikovanija.

„Kako god da se završi priča sa referendumom, Kataloniju čeka dugi pustinjski marš, ekonomisti su nas već upozorili na sve rizike secesije. Čitave generacije mladih, među kojima su i moja deca, izložene su velikom riziku. I ne bih voleo da oni postanu generacija izgubljenih zbog političkih ambicija ili nesposobnosti pojedinaca“, upozorava jedan od najpopularnijih katalonskih pisaca Ildefonso Falkones, autor planetarnog bestselera Katedrala na moru.