Priča za 8. mart – Kako se oženio Marko Miljanov

Piše: Nikola Trifić

„Udaću se jedino za vojvodu Marka Miljanova!“ Ove reči je uporno kao na traci pred svojim roditeljima, porodicom i drugaricama, ponavljala devetaestogodišnja Stefanija – Stefa Danilović, ćerka nikšićkog trgovca hercegovačkog porekla Luke Danilovića.

„Muči dijete! Da ti nijednu riječ više čuo nijesam!“ Prekorio bi je otac, koji bi posle začuđen zbog ćudi svoje ćerke, uz ono pljeskanje šakom o čelo, često znao sebi da promrmlja u bradu: „Oh, lude detinje — đavole glave… Em detinja, em ženska!? Ču nje? Ona će za vojvodu Marka?!“ Ipak, Stefa je bila nepokolebiva… Koristila je svaku Bogom danu priliku da baš pred svim ljudima, i znanim i neznanim, govori o svojoj ljubavi prema Marku Miljanovu. Govorila je to sa devojačkim stidom i rumenilom u obrazima, često spuštajući pogled. Stidljivo, ali opet i odlučno, ponekad i drhtavim glasom ponavljala je svoju životnu premisu: „Nema meni ljubavi, ni sreće mojim devojačkim snovima bez vojvode Marka…“

Ta Stefina priča, brzo se proširila po celom gradu Nikšiću, a čini se još brže po celoj Crnoj Gori, i poput eha koji se odbija od brda do ušiju svakog Đetića, išla je ruku pod ruku sa jednom drugom pričom: onoj o Stefanijinoj lepoti! Da, Stefa je bila nestvarno lepa… Kako su bake tog doba volele da kažu: imala je „prokletu lepotu“… Nepotrebnu i suvišnu. „Kuku tebi dijete sa toliko ljepotom„, znala je da dobaci neka dobronamerna staramajka.

No, bez obzira na Stefinu lepotu, ali i na dobru finansijsku poziciju njene porodice, kao i za udadbu već uveliko zrelih 19 godina, prosci su u širokom luku zaobilazili kuću Danilovića. Stefina priča o ljubavi prema Marku Miljanovu, više nego bilo šta drugo terala je neženje… Mislili su: Šta ako je stvarno obećana vojvodi Marku? Ili, šta ako Marko čuje za nju, pa je poželi? Ko će normalan i pri zdravoj pameti na crtu Marku Miljanovu?!  A zapravo Stefanija – Stefa Danilović, do tada nikada u svom životu nije videla Marka Miljanova. Zaljubila se u priču i legendu o slavnom junaku, perjaniku i vojvodi. U priču o čoveku — najhrabrijem vitezu svoga roda kome se bez razlike dive i prijatelji i neprijatelji.

A Marko Miljanov je tada već bio u srednjim četrdesetim godinama, udovac, pri kraju svoje vojničke karijere. Markova prva žena Milosava, preminula je posle 18 godina njihovog zajedničkog života. Iz braka sa njom, Marko, je imao tri ćerke: Anđu, Milicu i Joku, a kakav je bio prema ženama, najbolje govori činjenica da je svojim ćerkama mimo prakse i patrijarhalne tradicije tog vremena, obezbedio najbolje moguće školovanje na Cetinju…

Stefi je sve to bilo poznato… Znala je da je Marko udovac, da je više nego duplo stariji od nje… Znala je sve, sem kako Marko izgleda… A to joj je bilo i najmanje bitno. Devojačko srce, čisto, nevino i iskreno, zaljubilo se u vrline slavnog junaka. I znate kako to ide: kada čovek nešto dovoljno iskreno želi, onda se i Bog potrudi pa pomogne! Stefin otac Luka, koji je do tada tek izviđenja poznavao Marka, srećući ga par puta, imao je priliku da ga bliže upozna. Kada se to desilo, pozvao je vojvodu Miljanova u svoju kuću na ručak. Do Marka su tada već stigle priče o Stefanijinoj nestvarnoj lepoti — koju Nikšić ne pamti, ali i o tom da kći trgovca Danilovića pred svima priča kako će joj baš on — Marko Miljanov biti suprug.

Marko nije znao šta da očekuje… Otišao je na ručak u dom Danilovića, i kada je video Stefu, njenu lepotu, stas, držanje i bistar pogled, legenda kaže da je neustrašivi  vojvoda pred kojim je i đavo molio Boga za milost, prvi i poslednji put u životu osetio drhtavicu u glasu i kolenima. „Blago onom đevojko, radi koga ćeš ti ostaviti oca i majku…“ Jedva je uspeo da progovori vojvoda. Stefa, uplašena, ali i odlučna odgovorila je: „Nije kod nas običaj da se đevojke nude muškarcima, ali ja nudim svoje srce i ruku tebi vojvodo Marko!“ I tako… Desilo se nešto što Crna Gora nikada nije videla: devojka je zaprosila muškarca… Stefa i Marko prvo su živeli u Podgorici — nakon oslobođenja tog grada od Turaka… Marko je bio prvi gradonačelnik (guverner) oslobođene Podgorice; a nakon njegovog političkog razmimoilaženja sa dinastijom Petrović-Njegoš —  odnosno sa knjazom Nikolom, sele se u Markov rodni Medun u Kučima.

Stefa i Marko nisu skrivali svoju ljubav. U javnosti su često izlazili držeći se za ruke ili čak zagrljeni, što je u tom vremenu bio nesvakidašnji egzibicionizam. Marko je znao da svoje komšije i prijatelje ostavi u čudu kada bi javno, potpuno spontano i prisno — “francuski“, kako se to kaže, poljubio Stefu! „Gle poluđelog vojvode Marka!? Eh, šta žena učini od čoveka…?! Pa, on je skroz otišao k vragu od kada je sablju zamenio sa onim pisanijem!“ — govorili su ljudi, ali, Stefa i Marko nisu previše marili za to… Njihovu ljubav ništa nije moglo da pokoleba. Čak i kada je kao dete preminuo njihov sin, ostali su privrženi jedno drugom… Marko se uz Stefinu podršku u 50. godini života opismenio, i tako je uspešnu i slavnu karijeru vojskovođe, zamenio ništa manje uspešnom i slavnom karijerom književnika!

Marko Miljanov Popović Drekalović, umro je od raka 1901. godine. Poslednje što je napisao bio je njegov testament… „Ostavljam sve svojoj ženi Stefi u potpunu svojevlast, da joj to pravo niko i nikad ne može okrnjiti i osporiti. Nego je i sad ovlašćujem da može našijem imanjem potpuno u svoju korist raspolagati, pošto je njena zasluga da se steklo i sačuvalo to što imamo… Na slučaj moje smrti, a ako moju zakonitu ženu Stefu posluži sreća da se uda za drugog, to ovdje pomenuto imanje, ostaje naslijedstvo njeno i njene đece ako je Bog s tijem usreći: uopšte da bude kako ona sama nađe za dobro i korisno po nju.“

Nakon Markove smrti, Stefa nije uslišila njegovu želju i svoju sreću nije potražila kraj drugog muškarca… Ostala je verna svojoj najvećoj i jedinoj ljubavi… Marku je podigla prelep spomenik na tvrđavi u Medunu gde je vojvoda sahranjen… Živela je skromno i povučeno, i gotovo svakodnevno je posećivala njegov grob. Pričali su meštani da su usred decembra i januara, po najvećem studenu, viđali Stefu kako se probija kroz smetove i odlazi na grob svojoj ljubavi. Znala je tamo, da sedi ili stoji satima, da priča, ćuti, često i da plače. Prvi put kada meštani nisu videli Stefaniju par dana na Markovom grobu, bilo im je jasno da su njih dvoje ponovo zajedno, samo na nebu… Ovog puta zauvek. Stefanija – Stefa Miljanova Popović, rođena Danilović, preminula je 1914. godine.

Eh… Dragi prijatelji… Tako hrabri ljudi, a pre svega hrabre žene stvaraju svoje besmrtne životne i ljubavne priče. A mi muškarci, pripadnici takozvanog „jačeg pola“, mogli bi danas da zagrlimo svoje majke, bake, sestre, devojke, žene, i da im od srca čestitamo 8. mart. Ne zbog praznika, kao praznika, već zbog njihove uloge u našim životima. Zapamtite: Nema ni većeg ni hrabrijeg čoveka od žene! Zapamtite još jedno…  Kada su u pitanju „oni“ muško-ženski odnosi, i kada je reč o traženju žena za naše životne saputnice… Nemojte da ih muvate, barite, čak ni osvajate… Nemojte ni čekati skrštenih ruku da ih dobijete… Dobijaju se nagrade i priznanja —  bare se viršle iz prve samousluge; muvaju se trgovci na pijaci, osvajaju se teritorije… A žene, pogotovo one najbolje čistog i plemenitog srca? E, one…? One se zaslužuju! Naravno, isto važi i obrnuto. Kao u slučaju vojvode Marka i njegove Stefe… Zaslužio je najbolju — zaslužila je najboljeg!

Svim damama srećan 8. mart.