ИН4С

ИН4С портал

Пријеки судови комуниста: Убијати све који нису за нас, Србе посебно

1 min read

Аутор: Милан Путица

Наредба КПЈ за Црну Гору 05. 02. 1942. године: „Строго пов.
НАРЕЂУЈЕМО: Командантима и политичким комесарима са подручја: Колашина, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања или тражења неких додатних обавјештења под хитно организују напад на Васојевићко племе, јер су они велики – Срби. Њих треба најстрожије казнити тако – убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу не питајући никога за кривце. Куће конфисковати, а потом запалити стоку заплијенити. Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати. Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупаторске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, придржавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде издате 27. 12. 1941. године, а са којом су упознати сви наши команданти и политички комесари и повјереници. Ову наредбу издаје руководство КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак.

Владо Мартиновић – Бајица
Милован Ђилас
5. фебруара 1942. године

Ова монструозна наредба преточена је и у пјесме које су уперене против Васојевића и Срба уопште. У зиму 1942. године Ђиласове присталице пјевају: „Хеј, Васово српско племе, комунизма стиже вријеме/ Црвени се барјак вије, нестат мора Србадије/ Хвала Титу, хвала Блажу, што нацију створи нашу/ Историја сад се пише да нијесмо Срби више.“

Сава Ковачевић руководи се истим начелима као и Милован Ђилас и доноси исте наредбе, које у дјело спроводе Димитрије Булајић, Драгица Правица и многи други. Сава Ковачевић има свој пријеки суд од новембра 1941. до маја 1942. године.

Попово је имало Лаза Прибишића

Пријеки суд Саве Ковачевића убио је двадесетшест Срба Граховљана. Прва жртва невиђеног терора у општини Грахово био је Филип Максимов Кешељевић. Филип је рођен у Вилусима 1888. године. Као младић одлази на рад у Америку. Из Америке долази на позив своје Отаџбине 1914. године, и као добровољац у Српској војсци учествује у Великом рату, борећи се за крст часни и слободу златну. По извојеваној побједи и слободи постаје одборник у општини Грахово. Угледног домаћина Филипа Кешељевића сачекале су у засједи присталице Саве Ковачевића 22. новембра 1941. године и убиле.

Сава Ковачевић забрањује да се за убијеним Србима, у знак жалости носи црнина. Филипова супруга Марија Кешељевић и кћерка Видосава Кешељевић према православном обичају носе црнину. По њих долазе 17. марта 1942. године, и одводе их из њихове породичне куће на Вилусе. Ожалошћена Марија и њена кћерка Видосава убијене су у близини цркве Светог Матеја на Вилусима, а потом бачене у кречану поред цркве.

Сава Ковачевић свој пријеки суд премјешта из Грахова у требињску Ластву, 4. јануара 1942. године. Он наређује тзв. „ударној групи“ коју предводи Милосав Мићо Алексић да на Бадњи дан 1942. године на Требињским брдима убије Јована Мишељића и Саву Ковача. Група Мића Алексића није извршила задатак, због чега Сава Ковачевић шаље јачу терористичку групу или тзв. „казнену експедицију“ коју предводи Димитрије Булајић – један од највећих комунистичких егзекутора.

Послије, ова казнена експедиција долази у Требињску шуму, средином јануара 1942. године, и креће у лов на угледне Србе православне вјероисповјести. У свом вршљању Булајићева експедиција долази у село Жаково 31. јануара 1942. године. Димитрије Булајић тада се смјестио у кућу Вукасовића у селу Жаково. Пратећи директиве Саве Ковачевића, он у Жакову издаје сулуду наредбу поповској партизанској чети и подбрдској партизанској чети да се 31. јануара 1942. године, у току ноћи изврши напад на италијански војни логор у селу Пољице-Попово, на италијанску посаду на мосту код овог села (мост је саградио Бан Петар Иванишевић из Пољица Попова), као и да се мост сруши, ради слабљења покретљивости италијанског тешког наоружања и возила.

Командир партизанске чете са подручја Попова поља Лазо Прибишић из поповског села Драчево супроставио се Димитрију Булајићу. Он није хтио провести у дјело наредбу Саве Ковачевића. Својим сарадницима је рекао: „НИКО НЕМА ПРАВО ДА ПРОВОДИ САМОВОЉУ НА НАШЕМ ТЕРЕНУ“. Самовоља Саве Ковачевића, односно Димитрија Булајића у Поповом пољу није проведена, иако је планирана. Прибишић није дозволио напад на италијанску војску у Пољицу Попово и тиме је избјегао одмазду италијанске војске над православним српским становништвом овог дијела Попова поља.

Овим поступком Прибишић је сачувао недужно српско становништво. Разлог овом његовом поступку свакако је великим дијелом раније страдање Срба Попова поља, који су били изложени геноциду од стране хрватских и муслиманских усташа (највећим дијелом својих комшија) 23. и 24. јуна 1941. године. Тада су усташе живе у крашку јаму Јагодњачу – Ржани до бациле више стотина недужних православних Срба, становника Попова поља.

Лазо Прибишић тада није дозволио ни убијање угледних Срба Попова поља, као што је на Грахову убијен угледни српски домаћин Филип Кешељевић.

„Казнена експедиција“ Димитрија Булајића вратила се из Попова поља на Љубомир необављена „посла“.

milovan-djilas
Милован Ђилас

Терор у Требињској шуми или убиј комшију свога

Срби у Требињској шуми нису били те среће… Они нису имали Лаза Прибишића, али је зато Сава Ковачевић имао Драгицу Правицу. Драгица Правица проводи НАРЕДБЕ из требињске Ластве, она је у ствари „казнена експедиција“ у Требињској шуми. Са својим сарадницима проводи у дјело све наредбе Саве Ковачевића. Те наредбе су са становишта српског народа – наредбе усташког карактера, којима се жели промијенити код српског народа, његов светосавски систем животних вриједности и наметнути његовом бићу неку нову, њему страну идеологију.

„Ударне групе“ хватају и одводе без икакве кривичне одговорности Србе – мјештане, становнике села Требињске шуме. Одводе их и убијају на исти начин као што то раде усташе, бацајући их живе у херцеговачке јаме и поноре. Жртве су цивили, становници околних села, међу којима је било жена и малољетне дјеце.

Слиједећи директиве Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину, на чијем челу се налазио Сава Ковачевић, партизанско руководство кренуло је у крвави обрачун са потенцијалним „непријатељима“ широм источне Херцеговине. Штаб јужнохерцеговачког НОП одреда и Окружни комитет КПЈ за јужну Херцеговину (у ствари Петар Божовић и Драгица Правица) иницирали су обрачун са измишљеним непријатељима (обичним народом), односно „петом колоном“.

У првој фази страдали су и неки партизански руководиоци „због либералног става према петој колони“. Уклоњени су сви они из партизанских редова који би могли бити противници планираних акција (убистава). Њима су организована „партијска суђења“. Навешћемо примјер др Спасоја Спаића, предратног комунисте.

Комисија коју су чинили: Драгица Правица, Петар Божовић и Мићо Гобовић на саслушању му је поставила питање: „Какву казну за себе предлаже?“ Одговорио је: „Да се не би више овакве ствари дешавале, за мене је смртна казна“. Окривљени су били принуђени да сами себи изричу смртне казне, које је комисија „широкогрудо“ замијенила њиховим избацивањем из Партије, смјењивањем са дотадашњих дужности и деградирањем на обичне борце. Када су уклоњени противници насумичног убијања свог народа у партизанским редовима, обрачун са свима који су били означени од комуниста као „пета колона“ могао је да почне.

Скоко у својим књигама наводи имена преко 80 жртава – цивила „црвеног терора“ 1941. и 1942. године у требињском крају. Средином јануара 1942. године у Ластви је формиран Први ударни батаљон за борбу против „пете колоне“.

Локално партизанско руководство Шуме требињске (које је раније саставило спискове за хапшење) обратило се Оперативном штабу са молбом да му пошаље у помоћ ударну групу за ликвидацију „пете колоне“ у једном дијелу Требињске шуме (шест села). (Документ се чува у Архиву војно-историјског института, фонд НОР, кутија 1673, рег. бр. 11/2.)
Оперативни штаб (Сава Ковачевић) послао је једну комбиновану чету из састава Бањско – вучедолског батаљона (командир Мирко Копривица, политички комесар Мато Килибарда, са њима је био и замјеник политкома херцеговачко црногорског Оперативног штаба Миле Килибарда) и појачао је једним водом зубачке чете батаљона „Лука Вукаловић“. Ту комбиновану чету народ Требињске шуме назвао је „казненом експедицијом“.

Друга „казнена експедиција“ на челу са Димитријем Булајићем након „чишћења“ љубомирске општине, спустила се преко Загоре у шумска села Добромане и Жаково. Комбинованој чети Бањско-вучедолског батаљона придружили су се и дијелови Шумске партизанске чете. Те „казнене“ јединице су ноћу 5/6. фебруара предузеле опсаду поменутих шест села и тада похватале велики број људи, цивила – мјештана, који нису пружили никакав отпор.

Хапшења и убијања вршена су често по ноћи, или рано ујутру, да се од стране жртава и њихових укућана не би препознали њихови ликвидатори, који су добрим дијелом биле познаници из околних села. Тада су партизани одвојили 13 људи и упутили их у Ластву.

Пријеки суд Оперативног штаба у Ластви осудио је на смрт њих осморицу. Тада су у Ластви убијени: Васо Краљевић, Гајо Краљевић, Саво Краљевић и Никола Краљевић, Ђуро Делић, Владо Врећа, Томо Башић (бивши посланички кандидат за срез Требиње), и његов малољетни син Лазар Башић, ученик требињске гимназије. Очевици су касније причали да је отац Томо давао 100 волова да му пусте малољетног сина, међутим све је било узалуд. Убијени су обојица.

Остала петорица су пуштени уз тешке материјалне казне у корист партизана. Овај злочин се догодио 7. фебруара1942. године. Породицама је наређено да шаљу пакете хране и одјећу, иако су њихови ближњи били убијени недјељама раније.

Сава Ковачевић
Сава Ковачевић

Нaкон усташких јама, прорадиле партизанске

На простору Требињске шуме, партизани су своје „измишљене непријатеље“ убијали и бацањем у више крашких јама. Трагично је и то да су они добро познавали своје жртве, јер се најчешће радило о комшијама и дојучерашњим познаницима.

Јама Свити до

Олгу Гојшину из села Јасеница – Луг (говорила више страних језика), Мару Зечевић и Анђу Зечевић партизани убијају и у јаму бацају крајем марта 1942. године. Комунисти у исту јаму бацају и цијелу породицу Јоковић из села Диклићи, почетком априла 1942. године.
Италијани, који су обезбијеђивали жељезничку пругу тражили су да им дјечак Анђелко Јоковић покаже пут за село Лопоч у Бобанима. По Анђелковом повратку, сарадници Драгице Правице хапсе малог Анђелка, његову мајку Мару и оца Саву (Саво је био душевни болесник који се и прије рата лијечио по болницама), одводе их и бацају у крашку јаму Свити до. Мали Анђелко имао је само 13 (по некима 15) година… Родбина и пријатељи су 2002. године извадили из јаме кости мученика и сахранили их код цркве Св. Варваре у селу Ђедићи.

Пребилова јама

Ова јама налази се у близини села Крњевићи. Невиђени терор у Требињској шуми не посустаје, напротив… Дјевојку од непуних 17 година, Љубицу Булајић са Вилуса, која је била код родбине у Требињској шуми, одводе и бацају у Прибилову јаму 2. фебруара 1942. године. Своје џелате, бездушне крвнике ова дјевојка молила је и преклињала да јој поштеде живот… Злочинци су остали глуви на вапаје недужне дјевојке и хладнокрвно је убили. На исти начин мучене су и убијене дјевојке из српског села Пребиловци, бачене у Шурманачку јаму 6. августа 1941. године. Прибилова јама и Пребиловци… српска рана непреболна… Посмртни остаци ове, по свједочењу, прелијепе дјевојке – српске мученице Љубице Булајић, извађени су из јаме и пренесени у порту цркве Св. Варваре у селу Ђедићи 2002. године. Послије њеног убиства, партизани у Прибилову јаму бацају и Обрена Одавића из села Луг и Крста Томовића из села Добромани.

Јама Голубњача

У близини села Гомиљани налази се јама Голубњача – још једно комунистичко огледало, у коју су априла 1942. године, на Велики четвртак, доведни и убијени виђенији људи Требињске шуме. Партизани су у ову јаму убили и бацили сљедеће православне Србе, становнике Требињске шуме: Тодора Џоџа, Шћепана Џоџа, Јова Вулетића, Душана Пупића, Ружицу Џоџо и Анику Бубало.

Тодор Џоџо био је изузетно јак и развијен човјек. Са својим крвницима он се он се ухватио у коштац код јаме. Пошто га нису успјели убити, комунисти су га тешко рањеног гурнули у дубину јаме, из које није било наде да изађе. Родбина је тражила своје нестале укућане. Тодоров брат Јокан сишао је у јаму када су лешеви убијених цивила били у фази распадања. Нашао је свог брата Тодора у сједећем положају, са празном дуванском кутијом и опушцима покрај њега. Лако је закључити да је Тодор био дуго жив и да је полако умирао.

Јама дубоко

Апсурдни злочини над Српкињама у Требињској шуми које су починиле партизанске „казнене експедиције“ по налогу партизанског Оперативног штаба за Херцеговину са Савом Ковачевићем на челу, окончани су бацањем жена у јаму Дубоко. Ова јама налази се у непосредној близини села Цицина. Поред ове јаме партизани убијају и у јаму бацају Анику Пиџулу из села Луга и једну жену из Дубровачке жупе. Ова жена којој је било име Пера, скупљала је сир, суво месо, вуну, и трампила за суве смокве, маслиново уље, лозову ракију. Вјероватно су је комунисти оптужили као шпијуна и сарадника окупатора, што је и била најчешћа оптужба.

Ови злочини били су наставак злочина – геноцида који су починили Муслимани и Хрвати – усташе над православним Србима Требињског среза прољећа и љета 1941. године. У оба случаја жртве су цивили, често жене, дјеца, старци и болесне особе. Не прави се разлика у годинама, убијани су заједно дјеца и родитељи… Усташе тако на Придворачкој јами надомак Требиња убијају и у јаму бацају 23. јуна 1941. године Божа Пиџулу и његовог сина Милорада, ученика од 18. година.

Убијању жена у Требињској шуми претходило је монструозно убиство калуђера манастира Дужи. Ови калуђери били су Руси, који су се населили на простор Краљевине Југославије послије тзв. „Октобарске револуције“ уз одобрење краља Александра И Карађорђевића. По смјерницама Оперативног штаба за Херцеговину, локални комунисти одводе из манастира Дужи калуђере Русе, и недалеко од манастира убијају их моткама. Њихова имена су: Евгеније Черњевски, Михаило Соколов, Јован (Лукијан) Гашпар. Они су убијени 23. децембра 1941.

Сава Ковачевић са казненом експедицијом коју предводи Димитрије Булајић убија на Љубомиру – Радачки бријег преко двадесет православних Срба – мјештана 27. фебруара 1942. године. По његовом наређењу Драгица Правица и локални комунисти уз помоћ „казнених експедиција“ убијају Србе и Српкиње у Требињској шуми, у марту и априлу 1942. године. Послије Љубомира и Требињске шуме терор Саве Ковачевића „премијешта“ се на Зубце.

Краљев сват и крвави Истихан

Као и на Грахову (убиство Филипа Кешељевића) терор Саве Ковачевића почиње убиством угледног домаћина и свата краља Александра Првог Карађорђевића Ђока Вукашиновића из села Поткрај – Зубци.

Ђоко је са својом супругом Ружом (дјевојачки Даниловић) имао осморо дјеце: синове Милана, Ђорђа и Владимира и кћерке Анђу, Даринку, Зорку, Стану, Ану. У младости ишао је на рад у „црну Америку“. По повратку из Америке важио је за добростојећег домаћина и угледног Србина. Као такав изабран је у групу сватова – Херцеговаца, које је краљ позвао на своје вјенчање са румунском принцезом Маријом 1922. године у престолном Београду.

Сава Ковачевић шаље казнену експедицију из требињске Ластве, која долази у село Поткрај и ту хапси Ђока Вукашиновића 24. јануара 1942. године и одводе га назад у Ластву. Сава Ковачевић са својим истомишљеницима убија Ђока Вукашиновића у Ластви на Савин дан, 27. јануара.

Као и у Требињској шуми, „казнене експедиције“ или „ударне чете“ систематски и колективно убијају у првој половини априла 1942. године на Истихану код села Тули – Зубци сљедеће Српкиње: Драгу Вукаловић из Богојевић села, Милу Гудељ из зубачких Рапти, Анђу Климовић из Куње Главице, Петру Мијовић-Ћурић из Коњског и Анђу Спаић из села Граб. Петра Мијовић-Ћурић је рођена сестра Ђока Вукашиновића, који је убијен на Савин дан, 27. јануара 1942. године у требињској Ластви.

По убијању Српкиња на Истихану, на истом мјесту „казнена експедиција“ из требињске Ластве убија сљедеће Србе: попа Јова Даниловића из села Придворци, Ђура Курајицу из села Куња Главица, Стојана Курајицу из села Куња Главица, Тривка Пејановића из села Рапти – Зубци, Марка Тривковог Пејановића из села Рапти – Зубци, Војина Брковића из села Нецвијеће, Радована Томовића из села Нецвијеће.

Поп Јово Даниловић дошао је у село Поткрај да обиђе своју ожалошћену сестру Ружу, супругу Ђока Вукашиновића. Од сестре Руже одлази до друге сестре у село Турменти, гдје га партизани хапсе. По хапшењу, одводе га на Истихан гдје га убијају.

Наведени догађаји касније су од комунистичких власти замагљени термином „ЛИЈЕВА СКРЕТАЊА“. Истина је да су то била брутална убиства православних Срба требињског краја (и Херцеговине) од стране партизана – комуниста у првим годинама рата, 1941. и 1942. године. Убиства су вршена и касније, чак и послије „ослобођења“.

Терор над породицама српских жртава у Требињској шуми настављен је све до резолуције Информбироа и међусобних обрачуна у комунистичким редовима, што је српски народ Шуме требињске доживио као олакшање. О овим догађајима, које обрађује наведена литература, о страдању својих ближњих, спремни су да свједоче и потомци жртава.

Српски народ Херцеговине био је масовно изложен усташком геноциду у другој половини 1941. године, али и све до краја рата. Трагична чињеница је и да је крајем 1941. и све до половине 1942. године исти народ био изложен бруталном убијању од стране комуниста партизана, и то истим методама како су то чиниле и усташе. Почетком љета 1942. године, националне формације (ЈВуО) и српски народ Херцеговине похватао је и за злодјела казнио велики дио комуниста – партизана који су ивршили наведене злочине. Дио партизанског руководства избјегао је казну, а дио погинуо у каснијим борбама у Босни.

Од средине 1942. на простору Херцеговине није више било организованих партизанских јединица. Вријеме „првих партизана“ како се у народу звао период од средине 1941. до средине 1942. године, тиме је завршен. Од средине 1942. године у источној Херцеговини војну и цивилну власт формирају националне снаге, под командом ђенерала Драгољуба Михаиловића. Званични назив војних јединица под његовом командом је: Југословенска војска у отаџбини – ЈВуО, док је у народу био одомаћен назив из Првог свјетског рата (и раније) – четници.

Чињеница је да и данас описани догађаји представљају својеврсан табу, јер се о злочинима комуниста (партизана) није говорило, међутим о ЈВуО или четницима се у протеклих 70 година рекло све и тачно, а политичка коректност је налагала – да се придода и много тога нетачног. Истине ради, треба изнијети све чињенице, како би се на објективан начин сагледали догађаји и личности из времена Другог свјетског рата.

Наведене болне чињенице постављају питање: хоће ли потомци невиних српских цивилних жртава, као и остали разумни Срби дозволити да се пјева у Требињу и Старој Херцеговини у 2016. години, као и у наредним годинама, Ђиласова пјесма из 1942. године: „…ИСТОРИЈА САД СЕ ПИШЕ ДА НИЈЕСМО СРБИ ВИШЕ…“!?

Кориштена литература:

„Граховачка трагедија у злом времену“, Радомир Булајић
„Породица и родбина Вукашиновића из Зубаца 1555 – 1998“, Рајко Пантов Вукашиновић
„Жртве комунистичког терора у требињском крају“, Јоле Мерћеп
„Пакао – или комунизам у Црној гори“, Глас Црногорца, Цетиње, репринт
„Либера, виа, виа“, Мина Ковачевић
Архив Војно-историјског института Београд

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

17 thoughts on “Пријеки судови комуниста: Убијати све који нису за нас, Србе посебно

  1. Eto poduke i pouke … Nikad vise u pokolje i sumanute bratoubilacke medjusobice.
    Mi smo bolji od njih samo za toliko : necemo na brata i svojtu!
    Ni po koju cijenu.
    Zato smo bolji, ako smo bolji!

  2. „SVE JE ISTO SAMO NJEGA NEMA“!ZLO JE U NAMA BRAĆO I SESTRE!ZLO JE NASE,KOJI JE TO NAROD U JEVROPI SASUO KRV,KOSTI,ISTORIJU,KULTURU ,VJERU ,KRALJEVSTVA U IME LAŽNE BRAĆE(SLUGU NASIH NAJVEĆIH NEPRIJATELJA) RVATA,KRANJSKIH JANEZA,POTURICA I ŠIPTARA?CIJENA KOJU PLAĆAMO ZABLUDU NIJE MALA,A ZLO KOJE SMO NAPRAVILI NAD SOPSTVENIM BIĆEM JE PLANETARNIH ŠIRINA I CIJENA JE DO SADA BILA MALA U ODNOSU ZLA KOGA SMO NAPRAVILI SEBI.AKO SE NEIZVUČEMO IZ TOG ZAGRLJAJA ZLA NAD SOPSTVENIM BIĆEM NESTAĆEMO KAO ŠARENI KONJI!JOŠ JEDNOM KAŽEM TO JE NAŠE ZLO PODPOMOGNUTO NASIM VJEČNOM NEPRIJATELJIMA.SAMO POGLEDAJTE NA TOM PORTALU NAREDBU NAJVEĆEG ZLOTVORA KOGA JE RODILA CRNA GORA MILOVANA DJILASA O UNISTENJU VASOJEVIĆKOG PLEMENA!TAKVE NAREDBE NIJEDAN TURSKI PAŠA NIJE IZDAO U ISTORIJI BORBE CRNOGORACA.I POSLIJE SVIH ZLOČINA KOJE JE ORGANIZOVAO TAJ ZLOTVOR ,SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA GA SAHRANJUJE UZ OPELO TROJICE SRPSKIH EPISKOPA!DA LI TU LJUDSKI UM MOZE BILO ŠTO UČINJETI,DA LI SU SVE ŽRTVE OVOGA MONSTRUMA JOŠ JEDNOM SA OVIM ČINOM BILE PONIŽENE I POSTALE BESMISLENE?SVE DOK NAROD NE SMOGNE DA JASNO DEFINIŠE DOGAĐAJE IZ VREMENA KADA SU LOPOVI,PROPALI ĐACI I STUDENTI,UBICE,ŠVERCERI DUVANA,NERADNICI KRENULI DA OSVAJAJU VLAST ,DA UBIJAJU NAJBOLJE SINOVE PLEMENA,DOMAĆINE,SUDIJE,PRAVNIKE,PROFESORE,OFICIRE,SVESTENIKE,STUDENTE..BRAĆU,SESTRE,MAJKE,ĐEDOVE,STRICEVE..I TU SU VLAST OSVAJALI U VRIJEME KADA JE NAPADNUT „NJIHOV“NAROD SA VIŠE NEPRIJATELJA :USTASA,BALIJA,BALISTA,NJEMACA,ITALIJANA…
    NAMA KORAKA NAPRIJED NEMA DOK NERAZČISTIMO TAJ UŽAS,DOK LJUDSKI NESAHRANIMO SVE ŽRTVE TOGA STRAŠNOG ZLOČINA,DOK SE NEPOGLEDAMO U ZDENCU SOPSTVENIH ZLOČINA NAD SOPSTVENIM RODOM!DOK VLADAJU NAŠLJDNICI OVIH STRAŠNIH ZLOČINA MI NIKAKO NEMAMO ŠANSE DA ISKORAČIMO KAO CIVILIZOVAN NAROD.SVI U JEVROPI SU SMOGLI SNAGE DA SE POGLEDAJU ,MI SAMO GLEDAMO DRUGE!!!

  3. Алфред Розенберг

    ЈЕВРЕЈСКИ БОЉШЕВИЗАМ

    Сваки онај који познаје Русију, и имао могућност да посматра све фазе тамошње револуције, тај ће се додуше сложити, да анархистичко дивљање руског народа вероватно премашило све мере, али ће исто тако бити сигуран, да никада не би могао да настане такав систематски механизам за уништење свих темеља друштва, толико паклени инструмент уништења, када се на чело тог анархистичког дивљања не би поставио онај еменент, који је хиљадама година својег постојања опстајао са истим оличењем безграничне крутости, немилосрдности и безобзирности: Јеврејин.

    Тек што је дошла >>слобода<>слободољуба<>Правду<>умерене<>Дану совјета<>Будите проклети, бољшевици<>немачког<>Парвус из Истанбула, Парвус из Копенхагена, Парвус из Софије, Парвус из Берлина<>испоруци<>Русија<>Руска<>мировну конференцију<>Међународни Јеврејин<>дана совјета<>отворио конто за друга Троцког<>национализација<>комесара за борбу против контрареволуције<>Jews in Russia<>Правдом<>Волја Труда<>Знамја Труда<>сверуска<>руска<>великих демократија Запада<>пролетерску<>британска<>француској<>умирућу Русију<>руска<>вођа пролетеријата<>легално<>староседеоци<>немачку<< политику, Јевреји марљиво преговарају а својом браћом на Истоку. Знамење долазеће олује видљиво је за сваког, ко хоће да види. Уздигни се, немачки народе, и ослободи се јеврејских бацила. Никад нећеш моћи да тихо градиш свој живот, док ти у венама кружи отровни бацил. Погледај у страшну пропаст коју те воде – спаси се!

    Ревал, Новембар 1921.

  4. Pored svih promasaja srpske elite u ratovima 90-tih jedna stvar je nesporna: Izbjegnut je masovni pokolj Srba u hrvatskoj i BIH. Pored svih promasaja, kojih je bilo puno, Srbi su ovog puta imali oruzje koje im je ostavila JNA i mogli su da se brane. Cak i u najgorem ishodu, kada su izgubili Krajinu, nijesu pretrpjeli masovne gubitke. Uspjeli su bar da spasu zive glave, sto se 40-tih nije moglo reci. Kljucna stvar: Posjedovanje oruzja i spremnost za odbranu. Ovog puta nije bilo moguce povezati ih zicom kroz usi i baciti u jamu. To sto „civilizovani“ globalisti na Zapadu vriste zbog toga ne treba da nas brine. Pogledajte kako vriste zbog Trump-a. U drugom „izvlacenju“ kojeg ce biti, bez obzira sto vam ko kaze, treba da budemo mnogo bolji. Ukratko: Braco Srbi keep your rifles and ammo dry!

  5. У Беранама је до прије неку годину једна улица носила име Влада Мартиновића Бајице, аутора овог памфлета и зликовца који је један од одговорних за ратни злочин над Васојевићима, гдје је на најсвирепији начин уморено близу 5.000 Срба, разне доби.
    Иницијатива СКЦ Жупан Првослав Немањић је била да се преиначи назив, у нови Дивна Вековић, која је дипломирала на Сорбони и која је убијена само што је била уз Краљевску војску у Отаџбини и што је била против црвеног терора. Умјесто њеног имена, улица је добила назив Терамо, по граду побратиму из Италије.
    Не треба заборавити ни „Штаб за борбу против Васојевића“ који је оформио Саво Брковић.
    Сви ови злочини су последица одлука Дрезденског конгреса, који је био усмерен против српског бића. Овај режим је наставак оних који су направили злочин „Лијевих скретања“ у којима је убијено више од 20.000 Срба, па до Зиданог Моста, гдје је убијено од 25.000 до 28.000 Срба разне доби. Не треба заборавити ни злочине на Голом Отоку и све до данашњих дана.
    А не треба заборавити споразум Будак Пијаде и сарадњу са усташама. Ту је и састанак Ђиласа, Велебита са Немцима и усташама пред крај рата у борби против четника. То су све издајници и ратни злочинци.

  6. ne Vukmane ako za Boga znas,ne pisi sto ne mislis, da si ljut mogu razumjeti,ali vise ne.Doznacemo svasta i jos kakvih zlocina,slusao sam zene kojima su pobili sve ovi crveni anatemnici a nijsu smjeli ni ime na grob da stave,mogle su ponekda da tuze ili naricu i to ne imenom nego su govrile „nasi jadi neozaljeni “ pa i za to im se prebacivalo.
    Tesko je to bilo vrijeme sesetih godina ja pamtim,a kako je bilo iza rata nedao Bog nikome,iz te olosi se rodila ova danasnja mularija koja se naziva Montengrini,na nama je da prastamo ali da ne zaboravimo,da su se ove stvari iznijele devedesetih mnoge stvari izmedju nas se nebi desile,ali tako je moralo biti nazalost,jos jedna ili dvije izgubljene genracije zbog Jozovih kopiljana.
    Zato ovo sto Voin radi je za svaku pohvali,treba istinom pobijediti neistinu,koja se zacarila u Montenegro, nije Njemac ubijao zsto su komunist nego zasto smo PRAVOSLAVNI,znas ti to dobro,istna na kraju pobjedjue,mora se jos malo pricekati,ali ce doci i ovim maldji koji ce tu istnu citati neka sude,na nama je samo da se izborimo da ta istina izadje iz katakomba u Beogradu a kljuceve drzi Branka Prpa,tako je to i danas nama kao Marija Kos na Grahovo odlucuje sto moze ili nemoze,ali proci ce i to.
    pozdrav Nikola

  7. Zalosno je braco sto su SVE srpske opozicione partij crveno ofarbane i sto SVE slave svijetle tradicije NOB-a.
    Eto, partija Milana Knezevica, pa radnicka partija, pa komunisticka partija, pa da ne nabrajam dalje, sve su u DF koaliciji.
    Izvan DF imamo crveni kljuc, pa i ove ostale, sve su crveno ofarbane.
    Vi bukvalno nemate ni jednu opozicionu partiju na cijem celu sjede antikomunisti.

    Ni jednu jedinu.

    1. Bio je prije 8 godina jedan predizborni skup na Kosanici kod Pljevalja. Govorio je i Mandić i između ostalog rekao: “Mi nijesmo četnička stranka“. Bilo je u publici potomaka čuvenih četničkih porodica iz tog kraja. Samo su se digli i izašli.

      1
      1
  8. Ради ти, дијете, свој посао

    Међу ретким причама које су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, који је постао симбол српског страдања у НДХ током Другог свјетског рата.

    Јасеновац представља парадигму српског страдања, синоним српске трагедије и његов вечни кошмар. Поприште најмонструознијих злочина човечанству познатих, који су своjim садизмом и свирепошћу оставили крвав траг у историји наших простора.
    У мору прича јасеновачких страдалника многе ће остати неиспричане. Огроман број људи је прошао кроз његове капије. Међу ретким причама које су преживеле зуб времена и оштрицу каме истиче се она о старцу Вукашину, који је постао симбол свеопштег српског страдања током Другог свјетског рата. Симбол српског пркоса и отпора. О његовом животу се не зна пуно, али ће његов пркос, понос и храброст у тренутку смрти кроз писану реч заувек живети.
    Вукашин Мандрапа је рођен у селу Клепци, код Чапљине, у Херцеговини. Као момак је отишао и радио у Сарајеву, стога га се Клепчани, они ретки који се преживели усташке покоље, слабо сећају. Када је 1941. године успостављена НДХ на њеној териоторији се започиње са реализацијом плана за рјешавање српског питања. У Сарајеву и низу других градова, сходно активностима у ужој Хрватској, започињу прогони, депортације у логоре, масовни покољи и иживљавања. Вукашин се склонио у своје село, покушавши да избегне судбину многих суграђана Сарајлија, али су хрватске усташе и тамо дошли. Масакрирали су сељане Клепаца и сусједних Пребиловаца, међу којима и чланове његове породице. У околини Клепаца ухваћен је и Вукашин. Одведен у Сарајево, а одатле је 1942. године депортован у Јасеновац, заједно са многим сународницима.
    На сличном путовању, на путу у усташке казамате и смрт, у сићушним, прљавим и крцатим вагонима возова смрти, настала је позната песма „Ђурђевдан“. Шестог маја 1942. усташка полиција припремила је сарајевским Србима „ђурђевдански уранак и бесплатан превоз на тефериџ у Јасеновац“. Управо тада је, према неким извештајима, у препуном возу, један члан сарајевске „Слоге“, у грчењу и осећању беспомоћности, из пркоса и поноса, запевао поменуту песму.
    У Јасеновцу је Вукашин боравио месецима, заједно са хиљадама својих сународника. Јануара 1943. ту је и нашао смрт. Погубљен је од стране Жила Фригановића, једног од највећих јасеновачких кољача, коме је, приликом једног такмичења у клању, засметао чудни мир и спокојство са којима је старац ишао у очигледну смрт.
    У вртложном понору психозе и мржње, усташе су организовали такмичења у клању логораша, у којима је „рекорд“ држао студент права Петар Брзица, проглашен за „Краља Србоклања“. За само једну ноћ убио је око 1350 људи, србосјеком. После слома НДХ, Брзица је успео да се докопа иностранства, а агенти УДБА-е никада нису успели да га пронађу. Управо у једном таквом „такмичењу“ у клању страдао је и Вукашин Мандрапа.
    Чекајући смрт, у реду са сународницима који су падали у несвест, плакали и вриштали под усташком камом, Вукашин је гледао у даљину и ћутао. Више није имао шта да изгуби. Његова породица и рођаци су поубијани у Клепцима, Сарајеву и Јасеновцу. Живот му је изгледао бесмислен и безвредан. Смрт, после мучења у логору, долазила је као спас, као нови пут, начин да се нађе са својима. Старац, у свом пркосу, није хтео ни реч да изусти док му је усташа секао делове тијела. Када му је Фригановић по четврти пут наредио да каже „Живео Павелић“ и запретио смрћу на најбруталнији начин, само је тихо узвратио речима: „Ради ти, дијете, свој посао“. Усташа се избезумио и масакрирао га.
    Једини грех Вукашина Мандрапе је био тај што је био Србин. Његова мученичка смрт остала је записана и запамћена. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1998. године, Вукашин као исповедник, унет у Именослов Српске православне цркве.

  9. E ove ,,Partizanae,, velica Milan Milenkovic na svom fejs buku a ovaj portal mu daje prostor da svoje otrovne podjele siri medju srbima.
    Ne4 dajte prostora ovakvim manipulaturima iz Jugoslovenske Levice Milana Milenkovica.

  10. Е ово је оно о чему говоримо.И оно што сад пише у наредбама које потписују Марковић,Ђукановић,Вељовић и наравно медиски Беба Поповић.Срби,опет ће нас и наше породице у јаме,ако се пуштимо.У памет се браћо.

  11. 1942. године: „…ИСТОРИЈА САД СЕ ПИШЕ ДА НИЈЕСМО СРБИ ВИШЕ…“!?
    znaci ovo mozemo uzeti za radjanje te nove nacije,pa dobro nije tako mlada,ali nije ni prestarala,ako bude povoljnih kredita moze jos koju godinu da pozivi ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Privacy Policy