Prilika za delatnom ljubavlju
Piše: Katiheta Branislav Ilić, urednik portala Kinonija
Jednom prilikom je Spasitelju prišao neki zakonik i pitao ga, koja je zapovest najveća u Zakonu? Gospod mu je odgovorio da je prva i najveća zapovest u Zakonu: „Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom snagom svojom, i svim umom svojim; i bližnjega svoga kao samoga sebe. O ovim dvema zapovestima visi sav Zakon i Proroci“ (Lk. 10, 27; Mt. 22, 40). Dobroti Božjoj nije bilo dovoljno to što nas je stvorio kao bića savršenija od ostalih, već je radi čoveka stvorio i predivni svet koji ga okružuje. Radi čega je Bog stvorio nebeska svetila, predivne zvezde, radi čega je stvorio zemlju ukrasivši je bezbrojnim biljkama i cvetovima, plodovitim drvećem, šumama, rekama, planinama, stvorio različita godišnja doba? Sve je to radi čoveka, da bi čovek poznao Boga, proslavljao ga i osetio blaženstvo već ovde na zemlji. Radi koga je Bog ispunio vazduh raznobojnim pticama, mora – ribama, a zemlju životinjama i zverima svake vrste? Radi čoveka, koga je postavio za cara nad svim stvorenjima.
Jedan od znamenitih jeraraha je jednom prilikom govorio o čuvenom bogoslovu i besedniku koji je svojim sugrađanima najavio da će jedno veče propovedati o ljubavi Božijoj. U predvečerje toga dana, još dok se svetlost razlivala kroz prozore hrama, narod se polako sabirao i u tišini stajao, čekajući bogosluženje i propoved čuvenog besednika. Kada je i poslednji zračak svetlosti iščezao, stari monah priđe jednom čiraku, uze sa njega upaljenu sveću i potom pristupi ikoni Hristovoj na krstu. Tiho je prineo sveću ranama na Hristovim nogama, pa ranama na njegovim rukama i rani na Gospodnjim rebrima. Potom, bez reči, ostavio je sveću da svetli kod trnovog venca spletenog oko Hristovog čela. To je bila sva njegova propoved. Narod je u tišini stajao i plakao. Svako je osećao da se nalazi u središtu tajne koja prevazilazi svako ljudsko poimanje.
Petnaestog nedeljnog dana po prazniku Pedesetnice, kada se sa hramovnih amvona proiznosi jevanđelsko začalo o ljubavi, ovog 2024. leta Gospodnjeg, bogoslužbeno proslavljamo praznik začeća Svetoga Jovana proroka, preteče i krstitelja Gospodnjeg, proslavljamo spomen na pravedne Zahariju i Jelisavetu i njihovo čudesno čedo. Spomen na začeće poslednjeg proroka Staroga zaveta i prvog apostola Novoga zaveta, nije ništa drugo do praznik ljubavi, i to one ljubavi koja je potpuno spremna na žrtvu. U ličnosti najvećeg među rođenima od žene, imamo riznicu delatne i žrtvene ljubavi, sve je u njegovom životu bilo u službi ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjima, odnosno, svakome čoveku. Reč Svetoga Jovana i danas odzvanja u srcima našim i poziva nas na pokajanje, poziva nas na preumljenje i sledovanje putu koji je popločan ljubavlju. Sveti Jovan i njegovi pravedni roditelji, svojim blagoslovenim primerom poput duhovnog putokaza ukazuju i nama danas u 21 veku, da se ljubav potvrđuje delatno, a prevashodno prema svakome čoveku kao bogolikom biću.
Ovih dana slušamo vesti o stradanju naše braće i sestara na prostoru Bosne i Hercegovine, kao i o strahovitim poplavama koje su pogodile ovaj prostor na kojem je Sveti Sava osnovao i utvrdio jednu od svojih eparhija. U duhu ove vesti koja je svakoga čoveka potresla, prilika je da delatno projavimo ljubav na koju nas Jevanđelje ovog nedeljnog dana poziva, ali i da pohitamo putem žrtvene ljubavi kakvu su imali pravedni Zaharija i Jelisaveta, kao i njihovo čudesno čedo – Sveti Jovan preteča i krstitelj Gospodnji.
Dobročinstvo je neodvojivo povezano sa čovekoljubljem. I jedno i drugo svoj temelj nalaze u Svetome Pismu. Kako u Jevanđelju, tako i u poslanicama svetih apostola, govori se da je činjenje dobrih dela neodvojiv deo hrišćanskog života. Kada Gospod Isus Hristos govori o dvema najvećim zapovestima, kao drugu navodi: „Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe“ (Mt. 19, 19). U Jakovljevoj poslanici se kaže: „Kakva je korist, braćo moja, ako ko govori da ima veru, a nema dela?“ (Jak. 2, 14). Jasno je da bez čovekoljublja nema dobročinstva i obrnuto. Sveštena istorija naše Crkve donosi nam (bez)brojne primere ugodnika Božjih koji su sebe i svoj život stavili u službu bližnjima kada je to bilo potrebno. Setimo se samo kako nas žitije Svetog Vasilija Velikog, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske, podseća na milosrdna dela ovog jerarha i učitelja bogoslovlja, koji je živeo, delao i Bogu ugađao u zlatnom veku hrišćanstva.
Godine 368. za vreme velike gladi, Sveti Vasilije je prodao nasleđeno imanje, a novac je razdelio gladnima. Za vreme svoga episkopstva, u toku nepunih deset godina, došla je do izražaja sva njegova veličina. Dobročinstvo Svetog Vasilija bila je prirodna i jevanđelska reakcija u teškim momentima. Sveti Vasilije Veliki je najpre svojim ličnim primerom svedočio ljubav i spremnost na žrtvu za bližnje, a kasnije je taj etos prenosio i na svoje besede upućene poverenoj pastvi, u kojima je neretko govorio o važnosti činjenja dobrih dela prema svim ljudima, a osobito prema braći i sestrama u veri.
Pred svima nama je prilika da već danas učinimo jedan korak više i sigurnije zakoračimo na put ljubavi i žrtve za bližnje svoje, taj korak će biti odgovor na pouke koje smo u svom biću primili slušajući jevanđelske pouke o ljubavi. Gospod nam je podario mnogobrojne mogućnosti i različite vidove projave delatne ljubavi, za početak pomolimo se jedni za druge, a osobito za one koji ovih dana stradaju i pate usled katastrofalnih poplava. Pomolimo se da Gospod upokoji duše onih koji su tragično nastradali. Molitva je najveći izraz ljubavi. Iskoristimo svaku priliku da od svoga života načinimo riznicu vrlinâ, kako bismo u pogodno vreme čuli radosni glas koji nam blagovesti radost spasenja rečima: „Slugo dobri i verni, u malom si mi bio veran, nad mnogim ću te postaviti, uđi u radost Gospodara svoga“ (Mt. 25, 21).
