Прилози за историју односа Русије и Црне Горе

Пише: Мишо Вујовић

Од руске предстраже на Балкану до Државног удара

Молили су се Богу, загледани у Русију, док су гинули за образ на ногама да не би живели на коленима. Нису стрецали од султана, папске дарове су с’ гађењем враћали, а ни бечки дукати их не могаху „омекшат”.

Аустријски мајор, Филип Вукасовић, 1877. године нудио им је двеста хиљада златних дуката да нападну с’ леђа Турке, против којих је Аустрија ратовала. Гладни и поносни, одбили су ратовање за дукате. Само пар месеци касније, царица Катарина, због рата с’ Турском, преко свог изасланика, Драшковића, позва Црногорце у рат. Главари углас гракнуше:

„Оћемо без иједног дуката с мајком Русијом!”
Тај рат резултирао је фактичком независношћу Црне Горе, а Русија је редовно слала своје војно-политичке депутате у Црну Гору. И финансијска и материјална помоћ пристизала је континуирано. Крајем 18. века Црногорци одлучише да пошаљу у посету Русији дванаесточлану делегацију на челу са сердаром Вукалом Вукотићем. Примљени су са одушевљењем, лично код царице Катарине Друге, која нареди благајнику царске касе да црногорским делегатима дозволи да узму дуката колико прегрштима могу дохватити.

Хајдучки инстикт за пленидбом преовладао је код већине чланова ове елитне дружине, али не и код сердара Вукала, који из џепа, уз прекор сабраћи, извади и приложи неколико дуката у царску касу, а својим сапутницима нареди да све што су натрпали по џеповима и недрима врате одакле су узели.

На овакав отмен и достојанствен гест једног црногорског првака царица Катарина је још великодушније одговорила – наредбом да се неколико сандука напуни дукатима, да Вукале, чијим поштењем и скромношћу је била ганута, подели народу. Њему лично даривала је златну доламу опточену златним токама и доделила му титулу гувернера, одликовавши га прстеном са изливеном српском круном Немањића. (Овде се нећемо бавити покушајем тровања сердара Вукала при повратку, у Млецима, како би остатак дружине приграбио плен, али та напомена управо потврђује да данашње манично властохлепље и среброљубље и те како има хронику гена, мутираних у нешто софистикованије форме отуђивања наслеђа.)

Николај  I је, у време владавине владике Рада, слао Црногорцима по девет хиљада дуката годишње, као и помоћ у храни која је бродовима пристизала у Котор. Остало је забележено да је део дарова завршавао у џеповима владара. То потврђује и поп Јован Чобељић, који се , у разговору са племеником, Мишељом Видаковим, пита где је нестајала толика помоћ.

„На исто мјесто гдје и она коју је Николај II слао књазу Николи”, одговорио је виспрени Мишеља Видаков.
Почетком осамнаестог века, у Јужној Русији, насељавањем Срба настале су две регије – Нова Србија и  Славено-Србија (данас Донбас и Луганск, области које не желе да остану у саставу Украјине). Уз дозволу цара Петра, како пише Мићун Павићевић, формирано је неколико војних формација састављених из редова колониста на чијем челу су били Срби из Црне Горе. Миграција је настављена и у 19. веку, велики број досељеника добио је поседе у том ненасељеном пространству. Видевши да ће се народ масовно иселити, црногорски двор је упутио ноту Русији, којом је тражио да се Црногорцима забрани насељавање јер је била угрожена одбрана отаџбине, напомињући да ће тиме „умријети и руска предстража на Балкану”, како су у то време Црногорци себе доживљавали.

Први званични испад русофобије у Црној Гори, као претеча данашње русофобне епидемије, догодио се на Цетињу, 1905. године, када је нарцисоидно-ступидни престолонаследник, Данило, на пријему, у присуству руског отправника послова Шчеглова, уз шампањац славио и величао јапанске ратне победе над руским јединицама. Шчеглов је тада демонстративно бацио чашу на под и, исте вечери, отишао са Цетиња и из Црне Горе, заувек.

Данас је Русија, вековима несебична заштитница Црне Горе, постала њен највећи непријатељ. Чак је на Црну Гору и„државним ударом” насрнулa. Није ни Црна Горе „стрекнула” пред таквом силом, већ је санкцијама Русији дала на знање да се неће у ланце везати. Везала се, додуше, у окове, и то духовне.
Пут којим је кренула преци би назвали „зли пут”. Господар и његове слуге називају га путем благостања, а знају да ће их та мала нужда увалити у велику историјску катастрофу.

Привремени губитак памћења, као и кратак интервал губљења свести човека чини несигурним и неуравнотеженим, док трајна амнезија има несагледиве последице. Зомбирање и брисање меморије колективног бића еклатантан је пример духовног суицида.
У том кошмарном стању бежања од суштине, одрицања од сопствене душе, од предака, памћења и свих оних узвишених идеала на којима је настао феномен култа „српске Спарте”, савремена Црна Гора, самоокупирана поривом клептоманије и неморала, вођена логиком пуног корита, претвара себе од земље поносних  и слободних људи у кошмарно станиште слуђене масе, располућене између душе и трбуха.
Није наодмет подсетити да је, пре нешто више од једног века,  бригадир, Блажо Бошковић, рекао:

„Наше горе не трпе регуле”, и наставио: „У Црној Гори je мало људи, тако је увијек било. Најближи сусједи Вука Мићуновића били су турски жбири. Црногорци или су Вук Мићуновић или су његови сусједи или су Богови или нељуди. Средине нема. Данас Црна Гора највише пати и још ће дуго патити од ових скакаваца што себе зову интелигенција”.

Да регуле не постоје потврђује не само рушење традиције и аутентичног идентитета, већ и прогон сопствених грађана који мисле другачије. Да је Црна Гора загазила у патологију самопорицања потврђује  и последњи сумнути акт власти да свом држављанину – почасном руском конзулу откаже гостопримство.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: