Примјер добре праксе: Српски конзерватори

Архитекти Алекси Цигановићу, рођеном Ужичанину, дужност председника Друштва конзерватора Србије поверена је у фебруара ове године. Након завршеног Архитектонског факултета у Београду, од 2002. године запослен је у Републичком заводу за заштиту споменика културе – Београд. Тренутно ради на чак три за заштиту српског наслеђа значајна пројекта.

Наводи да је ово Друштво струковно удружење које окупља стручњаке и научнике из различитих области заштите културног и природног наслеђа. Објашњава да је правни континуитет Друштва везан за Друштво музеалаца и конзерватора Југославије и за Друштво конзерватора Југославије, у оквиру којих су од 1957. године и српски конзерватори основали Подружницу конзерватора Србије. 22. фебруар усвојен је као датум обележавања Дана заштите споменика културе у Србији, јер представља подсећање на први „Акт о заштити развалина одређених старих градова и замкова“ у Србији 22. фебруара 1844. године, каже Цигановић.

Друштво конзерватора Србије ради на унапређењу методологија и принципа рада на заштити културних и природних добара у Републици Србији, затим на стручном образовању конзерватора (организација стручних предавања, конференција, радионица, студијских путовања). Друштво конзерватора Србије даље прати и разматра актуелна питања из области заштите културних и природних добара и подстиче сарадњу установа у области заштите наслеђа и међусобну сарадњу конзерватора. Друштво конзерватора Србије ангажовано је и око питања европских интеграција (манифестација Дани европске баштине, регионална сарадња и сл.), као и на популаризацији, информисаности јавности и публиковању резултата радова на заштити наслеђа (предавања, изложбе, публикације).

Алекса Цигановић је завршио Архитектонски факултет у Београду 2001. године, а од 2002. године запослен је у Републичком заводу за заштиту споменика културе – Београд где тренутно ради у стручном звању саветника. На катедри за музеологију и херитологију Филозофског факултета у Београду уписао је докторске студије.

Поред конзерваторских и архитектонских пројеката, израде стручних елабората за просторно-планску документацију и заинтересованости за управно-правне поступке спровођења механизама заштите културог наслеђа, Цигановић је објавио више стручних радова из области друштвеног разумевања споменичког наслеђа у међукултурној интеграцији и услова под којима се може обезбедити грађанска партиципација у процесима одлучивања о културном наслеђу.

На тренутно једно од најактуелнијих питања у нашем граду које се односи на сређивање простора Старог града како би екипе Завода за заштиту споменика културе из Краљева започеле процес конзервације са, крајњим циљем да се ова локација приведе туристичкој намени, архитекта Цигановић каже да случај иницијативе за обнову ужичког утврђења опцртава жалосне процесе који се нужно воде „одозго“, од политике, додајући да је то слика наших стварних животних односа, могућности и емоција, једино могућих релација и нивоа трансакције…

О скорој политичкој афирмацији идеје обнове Ужичког средњевековног рефугијалног (рефугијално је назив за тачну врсту, тип и функцију оваквог утврђења, енг. Рефугеес- прибежиште, последња одступница, склониште) утврђења, не зна се ништа битно и тачно, истиче архитекта Цигановић.

Најпре, није сигурно да ли се ради о изградњи некакве реплике ,,на суседном брду” (и ком брду?) како се то наводи у каснијим службеним саопштењима и саопштењима стручњака историјске струке, или се, можда, ради о реконструкцији и доградњи бедемског система над постојећим конзервираним остацима у циљу добијања снажније презентности архитектонских облика, волумена и програма грађевине – и с обзиром на ове варијанте, о каквом се „комерцијалном производу“ од значаја за „туристички потенцијал нашег града“ ради у односу на улагања из јавних буџетских средстава Републике Србије и чињеници да се ради о јавном добру?! Чији су то производи и у ком тренутку?! Заправо, поставља се питање о каквој се ту даљој одрживости и којим прелиминарним техничким проценама ради у циљу те одрживости, пита се архитекта Цигановић.

Са стручне тачке гледишта, тврди да се у причи о евентуалној обнови ужичке тврђаве не зна о многим кључним имовинско-правним односима (такозвани менаџмент план, студије оправданости и друго), финансијским а посебно техничко-технолошким детаљима од значаја за процес њене рестаурације и одржавања. Али, поред приче о овом утврђењу, председник Друштва конзерватора Србије, Алекса Цигановић наглашава да у Ужицу има далеко важнијих запажања на којима такође жели да инсистира.

Као најупечатљивије примере наводи, повремену појава фамозног питања рестаурације споменика Јосипу Брозу Титу на првобитном месту у оквиру градског трга (а који је историјски речитији са места на коме се тренутно налази у дворишту музеја), неодржавање а потом и рушење родне куће филолога и академика Љубомира Стојановића (у улици која носи његово име!), чињеницу да се редак Мољковића хан у Кремнима налази пред уништењем, начину на који је промењен изглед Саборне цркве Светог Георгија фарбањем у жуто, начину на који је прерађена фасада Дома војске, и низу знаниних и незнаних грађевина и простора у оквиру којих су остављене најважније белешке наше градске културе: гробља и породичне гробнице на Доварју и Белом брду, кућа Андре Станића на Царини, кућа сликара Миловановића у Рибашевини и сл.

Заправо, поставља се питање да ли је сада, након свеколиког уништавања, уопште могуће афирмисати историјско архитектонско наслеђе у Ужицу. Другим речима, поставља се питање коју ликовну презентност Ужице треба да заговара убудуће? Архитекта Цигановић сматра да то није фетиш дубљих историјских вредности – него фетиш савремене архитектонске продукције ’60-их, ’70-их и ’80-их година… из времена његовог културног, технолошког и физичког бујања.

Председник Друштва конзерватора Србије, подсећа да је у Ужицу пролетос срушена кућа академика Љубомира Стојановића на чијем месту је већ саграђен стамбено- пословни комплекс. Питамо га да ли је рушење куће, која није била под заштитом државе и имала је само историјску вредност, доказ да нам мањак новца, брише историју и сећања?

Архитекта Цигановић сматра да је трагедија родне куће филолога, академика и просветног министра Љубомира Стојановића доказ пасивности, незаинтересованости и незнања локалне самоуправе да реши питање заштите код надлежног завода за заштиту споменика културе у Краљеву и из своје надлежности по Закону о локалној самоуправи, а не недостатак новца.

Ипак, опомиње да овај грех не иде само на душу локалне самоуправе. Тог греха нису ослобођени ни грађани – обезавичајени и разбаштињени у широкој коалицији са не-знањем, не-опажањем, равнодушношћу и способношћу заборављања, уверен је Цигановић. Уверен је да су се њихово искуство и очајање подударили данас у највећој могућој мери, доносећи крај свакој нади да ,,настало стање” може икада више бити другачије.

Архитекта Цигановић каже да је изузетно значајно да на време бринемо о бројним споменицима културе у Ужицу и широј околини, наводећи примере Јокановића куће, родне куће Димитрија Туцовића у Гостиљу, куће Миодраг Миловановића Луна у засеоку Добродо у Луновом селу…). Суштински је важно заштити од пропадања и историјске зграде у Ужицу међу којима је зграда Болнице, зграда хотела Палас, који је својевремено продат и друге.

Истиче да се трагедија виле-атељеа грађене у стилу ладенске субурбане виле, познатог српског импресионисте Михаила Миловановића у селу Рибашевини, суштински не разликује од трагичног случаја родне куће Љубомира Стојановића – с том разликом, ,,далеко од очију, далеко од срца” те је ово ствар тише и неузнемиравајуће смрти.

Наравно, овај случај је ствар истог синдрома у несналажљивости да се једноставно питање реши са власницима и надлежним заводом за заштиту споменика културе у Краљеву – не само да се објекат стави под заштиту, већ да се одабраним програмом одрживости стави у функцију, каже Цигановић.

Додаје да би ово, могао да буде повод и за анализу зашто сеоско задругарство не функционише, или повод за анализу дисфункционалности цивилног грађанског сектора и интересне пасивности након што је дошло до евидентног застоја донаторског финансирања са стране какво је постојало крајем ’90-их и након 2000-их година.

Цигановић који је лично био ангажован на бројним пројектима заштите споменика културе у Србији, из дугогодишњег искуства каже да механизми чувања наслеђа нису толико финансијски инструменти колико инструменти примене озбиљнијих управноправних и казнених мера, процедура и одговорнијих јавних служби у које се улажу снажнија овлашћења и стална едукација.

Са позиције међународних искустава, Цигановић, наводи да се споменици културе у иностранству штите битно другачије – финансијски (од стране државе и локалне самоуправе), оперативно (техничком документацијом коју израђују установе, кроз пореске механизме и олакшице за власнике и кориснике и др.), едукацијом корисника (стакехолдер-а) а посебно снажнијим управноправним и казненим мерама. Међутим, додаје – и емоцијама, дефинитивно страсније и искреније него овде.

Скромно, на самом крају разговора архитекта Алекса Цигановић, који је руководилац радова у име Републичког завода као централне установе културе, на чак три за заштиту српског наслеђа значајна пројекта, каже да је тренутно заокупљен пословима у вези са обновом објеката у оквиру војне споменичке целине Кајмакчалан (Р. Македонија). Објашњава да се ради о конзерваторском руковођењу пројекта који је један у низу из дугогодишње сарадње Републичког завода за заштиту споменика културе као једне од пет централних установа културе у којој је запослен и надлежног Министарства рада, запошљавања и социјалне политике- Сектор борачке и инвалидске заштите у вези са чувањем и одржавањем војних меморијала. Додаје да води и истраживања о свим српским војним меморијалима (поред конкретне рестаурације Кајмакчаланског комплекса). У манастиру Дечани, руководи пројектом на основу годишњег програма које финансира Министарство културе и информисања.

Признаје, да му је жао што га током целокупног професионалног деловања и рада након дипломирања, нико из управе родног Ужица није контактирао за стручно мишљење или савет у погледу архитектуре, урбанизма и уређења простора.

(Извор: uzickarepublikapress.com)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: