Primoravanje NATO zemalja da priznaju ruske interese i nove granice Rusije

Piše: Dmitrij Trenjin, član Ruskog saveta za međunarodne poslove (RIAC)

Rovovi koji su iskopani između Rusije i zapadnih zemalja još od 2014. godine eruptirali su u aktivni sukob sa početkom ruske vojne operacije u Ukrajini. Drugim rečima, „Velika igra“ više nije igra. Postala je totalni rat, iako za sada hibridne prirode, pošto oružani sukob u Ukrajini još uvek nije u punom obimu.

Međutim, opasnost od njegovog intenziviranja u direktni sudar ne samo da postoji, nego se i uvećava.

Izazov sa kojim se Rusija suočava je bez presedana u našoj istoriji. Nije stvar samo u tome što nam više nije preostalo ni saveznika, ni potencijalnih partnera na Zapadu. Učestale komparacije sa Hladnim ratom iz sredine i s kraja 20. veka su neprecizne i prilično dezorijentišuće. U kontekstu globalizacije i novih tehnologija, savremeni oblik konfrontacije ne samo da je većeg obima nego onaj prethodni, nego je i daleko intenzivniji. Konačno, glavno polje tekuće bitke locirano je unutar naše države.

Radikalniji ciljevi

Asimetrija između protivnika je ogromna, naročito nesrazmera između vojnih snaga i njihovih sposobnosti. SAD i njihovi saveznici postavili su mnogo radikalnije ciljeve sebi u poređenju sa relativno konzervativnim strategijama obuzdavanja i odvraćanja primenjivanih protiv Sovjetskog Saveza. Oni zapravo pokušavaju da isključe Rusiju iz svetske politike kao nezavisnog aktera, te da kompletno unište rusku ekonomiju.

Uspeh ove strategije omogućio bi Zapadu, koji predvode Sjedinjene Države, da konačno reši „rusko pitanje“ i stvori povoljnu perspektivu za pobedu u konfrontaciji sa Kinom.

Takav stav protivnika implicira da nema prostora ni za kakav ozbiljan dijalog, pošto praktično nema mogućnosti za kompromis koji bi bio zasnovan na ravnoteži interesa između SAD i Rusije. Nova dinamika odnosa Rusije i Zapada obuhvata dramatično presecanje svih veza i uvećan pritisak Zapada na Rusiju (na državu, društvo, ekonomiju, nauku, tehnologiju, kulturu, itd) na svim frontovima. Ovo više nije neslaganje između nekadašnjih hladnoratovskih protivnika, koji su nakon toga postali (nejednaki) partneri. Više liči na povlačenje jasnije granice razdvajanja između njih, pri čemu Zapad odbija da prihvati čak i minimalnu neautralnost bilo koje treće zemlje.

Štaviše, zajednička antiruska agenda već je postala važan strukturni element jedinstva unutar Evropske unije, uz istovremeno jačanje američkog vođstva u zapadnom svetu.

U ovim okolnostima, iluzorno je nadati se da će protivnici Rusije da se urazume ili da će ih, usled unutrašnjih previranja u njihovim zemljama, jednog dana predstavljati umerenije figure. Došlo je do fundamentalnog preokreta ka raskidanju veza i konfrontaciji čak i unutar političkih klasa u zemljama u kojim je odnos prema Moskvi do sada bio zasnivan pre svega na važnim ekonomskim interesima (Nemačka, Italija, Francuska, Austrija, Finska). Stoga je verovatno da će sistemska konfrontacija između Zapada i Rusije biti dugotrajna.

Urgnentna neophodnost

Ova okolnost gotovo da u potpunosti poništava prethodnu spoljnopolitičku strategiju Rusije ka SAD i EU, koja je imala za cilj da Zapad prizna bezbednosne interese Rusije, postižući saradnju u oblastima globalne strateške stabilnosti i evropske bezbednosti, nemešanje u unutrašnja pitanja i izgradnju uzajamno korisnih ekonomskih i drugih veza sa Vašingtonom i Briselom. Međutim, uviđanje da je prethodna agenda sada irelevantna ne znači da treba da odustanemo od aktivne politike i potpuno se prepustimo okolnostima.

Rusija tokom perioda konfrontacije sa Zapadom i zbližavanja sa nezapadnim zemljama mora staviti akcenat na samodovljnost. Država će sve više morati da se sama snalazi. Ishod konfrontacije, ipak, nije predodređen. Okolnosti utiču na Rusiju, ali ruska politika takođe može da menja svet oko sebe. Ono glavno što treba imati na umu je da nema strategije bez jasnih ciljeva. Moramo početi od nas samih, sa svešću o tome ko smo, odakle dolazimo i čemu težimo, na osnovu naših vrednosti i interesa.

Spoljna politika oduvek je bila tesno vezana za unutrašnju politiku u njenom najširem značenju, uključujući ekonomiju, društvene odnose, nauku, tehnologiju, kulturu, itd. Suočavajući se sa novim tipom rata koji je Rusija prinuđena da vodi, briše se linija između onoga što smo u prethodnim erama nazivali „linijom fronta“ i „pozadinom“. U takvoj borbi ne samo da je nemoguće pobediti, nego je nemoguće i preživeti ukoliko elite ostanu fokusirane na lično bogaćenje, a društvo u depresivnom i preterano opuštenom stanju.

Ponovno uspostavljanje Ruske Federacije na politički održivijoj, ekonomski efikasnoj, društveno pravednoj i moralno zdravoj osnovi postaje urgentna neophodnost. Moramo da shvatimo da strateški poraz koji Zapad, predvođen Sjedinjenim Državama, priprema Rusiji neće doneti mir i posledičnu obnovu odnosa. Veoma je verovatno da bi se pozornica „hibridnog rata“ prosto premestila iz Ukrajine dalje na istok, unutar granica Rusije, pa bi njeno postojanje u sadašnjem obliku bilo dovedeno u pitanje.

Aktivno suprotstavljanje

Ovoj strategiji neprijatelja treba se aktivno suprotstaviti.

U domenu spoljne politike, najhitniji cilj očigledno je jačanje nezavisne Rusije kao civilizacije, kao velikog nezavisnog globalnog igrača, kako bi se pružio prihvatljiv nivo bezbednosti i stvorili povoljni uslovi za sveobuhvatan razvoj. Kako bi se ovaj cilj mogao ostvariti u aktuelnim okolnostima – koje iz dana u dan postaju sve složenije i teže – potrebna je efikasna integrisana strategija: opštepolitička, vojna, ekonomska, tehnološka, informaciona, itd.

Prvi i najvažniji zadatak ove strategije je postizanje strateškog uspeha u Ukrajini u okvirima koji su postavljeni i objašnjeni javnosti. Neophodno je razjasniti deklarisane ciljeve operacije i koristiti svaku priliku za njihovo ostvarenje. Nastavak onoga što mnogi sada nazivaju „lažnim ratom“ dovodi do prolongiranja vojnih aktivnosti, rastućih gubitaka i opadanja značaja međunarodne pozicije Rusije. Rešavanje većine drugih državnih strateških ciljeva sada direktno zavisi od toga da li će i kada biti ostvaren strateški uspeh u Ukrajini.

Najvažniji od onih širih spoljnopolitičkih ciljeva nije rušenje amerocentričnog svetskog poretka svim sredstvima i po svaku cenu (njegova erozija teče usled nezavisnih faktora, ali bi ruski uspeh u Ukrajini predstavljao bolan udarac za američku globalnu hegemoniju), a naravno ni povratak u ovaj kontekst po povoljnijim uslovima, nego izgradnja novog sistema međunarodnih odnosa sa nezapadnim zemljama, te formiranje, u saradnji sa njima, novog svetskog poretka i njegov posledični razvoj. Moramo da radimo na ovome sada, mada će potpuno posvećivanje ovom cilju biti moguće tek nakon strateškog uspeha u Ukrajini.

Uobličavanje nove geopolitičke, geoekonomske i vojno-strateške realnosti u zapadnim delovima bivšeg Sovjetskog Saveza – u Donbasu i Novorusiji, postaje ekstremno važno u ovom kontekstu. Dugoročni prioritet ovde je dalji razvoj savezničkih odnosa i integracionih veza sa Belorusijom. Ova kategorija takođe uključuje jačanje bezbednosti Rusije u Centralnoj Aziji i na Južnom Kavkazu.

Glavni pravci

U pogledu obnove inostranih ekonomskih odnosa i stvaranja novog modela svetskog poretka, najvažniji pravci su saradnja sa svetskim silama – Kinom i Indijom, kao i Brazilom, te vodećim regionalnim igračima – Turskom, zemljama ASEAN-a, zalivskim državama, Iranom, Egiptom, Alžirom, Izraelom, Južnom Afrikom, Pakistanom, Argentinom, Meksikom i drugima.

Upravo su ovo oblasti u kojim bi glavni resursi diplomatije, ekonomske saradnje, te informativne i kulturne sfere trebalo da budu upotrebljeni, umesto u tradicionalnim evro-atlantskim arenama. Dok je u vojnom smislu glavni fokus Rusije sada na zapadu, za druge oblasti fokus je ostatak sveta, odnosno onaj veći i dinamičniji njegov deo.

Zajedno sa razvojem bilateralnih odnosa, nov prioritet trebalo bi dodeliti multilateralnim interakcijama između država nezapadnog dela sveta. Potreban je veći fokus na izgradnju međunarodnih institucija. Evroazijskoj ekonomskoj uniji, Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti, Šangajskoj organizaciji za saradnju, BRIKS-u i mehanizmima za dijalog i partnerstvo između Ruske Federacije i ASEAN-a, Afrike i latinske Amerike potreban je podsticaj za dalji razvoj. Rusija je sposobna za vodeću ulogu u razvoju okvirne ideologije za ove organizacije, harmonizujući interese partnerskih zemalja i koordinišući zajedničke agende.

U odnosu na Zapad, strategija Rusije nastaviće da se bavi obuzdavanjem nuklearnih, konvencionalnih i sajber sposobnosti Sjedinjenih Država, kao i njihovim odvraćanjem od primene vojnih pritisaka ili čak napada protiv Rusije i njenih saveznika. Nikada od okončanja sovjetsko-američke konfrontacije nije prevencija nuklearnog rata bila važnija nego sada. Novi izazov nakon postizanja strateškog uspeha u Ukrajini biće primoravanje NATO zemalja da zapravo priznaju ruske interese i nove granice Rusije.

Moskva mora pažljivo da proceni smislenost, mogućnosti i granice saradnje sa različitim političkim i društvenim grupama na Zapadu, kao i sa drugim privremenim i potencijalnim saveznicima izvan bloka, čiji interesi se u nekim aspektima poklapaju sa ruskim. Nije zadatak naneti neprijatelju štetu bilo gde, nego iritirajućim potezima razvući pažnju i resurse protivnika dalje od Rusije, te proizvesti unutrašnju političku situaciju u SAD i EU koja je povoljna za Moskvu.

Najvažniji cilj

Najvažniji cilj u ovom smislu je razvoj strategije za nastajuću konfrontaciju između Sjedinjenih Država i Kine. Partnerska priroda rusko-kineskih odnosa je glavni faktor razlikovanja između aktuelnog „hibridnog rata“ protiv Zapada i onog ranijeg, „hladnog“. Iako Peking nije formalni vojni saveznik Moskve, strateško partnerstvo između ove dve zemlje zvanično je okarakterisano kao više od oficijelnog savezništva. Najveći ekonomski partner Rusije nije se pridružio antiruskim sankcijama, ali su kineske kompanije i banke duboko integrisane u svetsku ekonomiju, pa su obazrive u odnosu na sankcije SAD i EU, što ograničava moguće interakcije. Postoji uzajamno razumevanje između lidera Rusije i Kine, a narodi ove dve zemlje gaje prijateljske odnose. Konačno, Sjedinjene Države tretiraju obe države kao protivnike – Kinu kao glavnog konkurenta, a Rusiju kao glavnu atkuelnu pretnju.

Ruski gasovod koji se ubrzano gradi ka Kini, Indiji…
Američka politika dodatno zbližava Rusiju i Kinu. U uslovima „hibridnog rata“, politička i diplomatska podrška iz Kine, pa čak i ograničena ekonomska i tehnološka saradnja sa njom veoma su značajni za Rusiju. Moskva trenutno nema mogućnost da nametne još bliže veze sa Pekingom, ali nema potrebe da se teži prebliskom savezu.

Ukoliko se američko-kineske kontradikcije pogoršaju, Rusija bi trebalo da bude spremna da podrži Peking politički, pa i da u ograničenom obimu i pod određenim uslovima pruži vojno-tehničku asistenciju, izbegavajući pritom direktno učešće u konfliktu sa Vašingtonom. Otvaranje „drugog fronta“ u Aziji teško da će značajno olabaviti pritisak Zapada protiv Rusije, ali će dramatično uvećati tenzije u odnosima između Rusije i Indije.

Temeljna revizija

Prelazak iz konfrontacionističkog, ali uslovno i dalje mirnog stanja ekonomskih odnosa između Rusije i Zapada ka stanju ekonomskog rata zahteva od Rusije temeljnu reviziju njene spoljne ekonomske politike. Ova politika ne može se više implementirati pretežno na osnovama ekonomske ili tehnološke pragmatičnosti.

Implementacija mera za dedolarizaciju i repatrijaciju ofšor finansija je u toku. Poslovne elite (često netačno nazivane „oligarsima“) koje su ranije ostvarivale profit izvan države sada se na silu „nacionalizuju“. Uvozni supstituti su u razvoju. Ruska ekonomija pomera fokus sa politike izvoza sirovina ka razvoju zatvorenog ciklusa proizvodnih procesa. Do sada je međutim država uglavnom bila defanzivna i reaktivna.

Sada je neophodno napredovati od odmazde ka inicijativama koje će ojačati rusku poziciju u totalnom ekonomskom ratu koji nam je Zapad objavio, što bi Rusiji omogućilo da nanese značajnu štetu neprijatelju. U tom smislu, neophodno je tešnje uvezivanje države i poslovne zajednice, kao i primena koordinisane politike u sektorima kao što su finansije, energetika, metalurgija, poljoprivreda, savremene tehnologije (naročito one informacione i komunikacione), transport, logistika, vojni izvoz i ekonomske integracije – kako unutar okvira Evroazijske ekonomske unije, tako i povodom državne zajednice Rusije i Belorusije, a uzimajući u obzir novu realnost u Donbasu i regionu severnog Crnog mora.

Odvojeni zadatak je promena ruskog pristupa i političkih pozicija povodom problema klimatskih promena u izmenjenim okolnostima. Takođe je važno utvrditi prihvatljive granice ruske finansijske, ekonomske i tehnološke zavisnosti od neutralnih zemalja (pre svega Kine) i pokrenuti tehnološko partnerstvo sa Indijom.

Rat je uvek najozbiljniji i najsuroviji test otpornosti, izdržljivosti i unutrašnje snage. Danas i u doglednoj budućnosti, Rusija će biti zemlja u ratu. Biće u stanju da se održi jedino ukoliko se vlast i društvo ujedine na osnovama solidarnosti i uzajamnih obaveza, mobilišu sve dostupne resurse i istovremeno prošire mogućnosti za građane-preduzetnike, uklanjajući očigledne prepreke koje slabe zemlju iznutra, te razviju realističnu strategiju protiv spoljnih protivnika.

Do sada smo slavili Pobedu koju su prethodne generacije izvojevale 1945. godine. Sadašnji izazov svodi se na pitanje da li smo u stanju da sačuvamo i razvijemo državu. Kako bi ovo postigli, ruska strategija mora da prevaziđe okolnosti koje je ograničavaju.

Izvor: Russian Council