Princ Mihailo: Vječni pokoj najvećeg srpskog pjesnika remetili su samo dušmani Srpstva – crnogorski komunisti
1 min read
Njegoševa kapela na Lovćenu
Princ Mihailo Petrović-Njegoš uputio je apel protiv rušenja Njegoševe kapele iz Pariza gdje je živio.
Bio je unuk Kralja Nikole, koji je kao maloljetan poslije kraljeve smrti i abdikacije prestolonasljednika Danila, bio proglašen od strane kraljevske Vlade u egzilu kraljem Crne Gore 7. marta 1921. godine pod regenstvom njegove babe, kraljice Milene.
Časni princ Mihailo, uprkos nagovaranjima od strane dvorskih krugova i kraljice Jelene, nije prihvatio da bude kralj u projektovanoj „Nezavisnoj državi Crnoj Gori“ pod pokroviteljstvom fašističke Italije i nacističke Njemačke, već je odbio tron.
Evo njegovog apela, kada su komunističke vlasti odlučile da sruše Njegoševu kapelu na Lovćenu:
„Vječni pokoj najvećeg srspskog mislioca i pjesnika, do sada su usuđivali da ruše samo dušmani Srpstva u danima srpske tragedije. Sad su crnogorski komunisti odlučili da Njegošev nadgrobni spomenik preuređuju po svojoj obijesti. Za „pravilo, ludost izabraše“, pa su odlučili da sruše kapelu na vrhu Lovćena, i na njeno mjesto postave jedan svetovnjački spomenik…“
Nije tajna da se u toku Drugog sv. rata Ivan Meštrović nalazio u Vatkanu kod pape Pija XII i Švajcarskoj kod londonske posredničke masonske lože Alpina, kao zastupnik Pavelićeve tzv. Nezavisne Države Hrvatske i Brozove Avnojevske tzv. Federalne Države Hrvatske.
Radi istorijske istine valja reći da se Ivan Meštrović sastao sa velikohrvatskim firerom Josipom Brozom Titom, samoproglašenim maršalom, koji danas trune u faraonskoj mogili u izvikanoj „kući cveća“ u Beogradu-Josipgradu, gde mu se i danas klanjaju izvesni „srpski“ internacionalisti i poltroni na sramotu junačke Srbije i obspravljenog, okupiranog i poniženog našeg nesrećnog srbskog naroda. Broz je u razgovoru sa Ivanom Meštrovićem, rekao:
„I meni, kao vama, hrvatski interesi prvo leže na srcu. Vjerujte, da nisam na čelu države, bilo bi zlo za Hrvatsku…” (Vidi: Prof. L. M. Kostić, Komunističko taksiranje naroda Jugoslavije, Toronto, 1969, str. 406-407; Vidi: Ivan Meštrović, Uspomene na političke ljude i događaje, Buenos Aires, Argentina, 1961).
U ovom kontekstu vredno je ukazati da je Broz za vreme ručka u razgovoru sa svojim vajarom Jo-em Davidson-om 18. oktobra 1949. godine o Ivanu Meštroviću, rekao:
„Reci Meštroviću da ne bude budala. Njegov studio u Splitu je apsolutno netaknut. Sve
njegove skulpture su sačuvane. Ništa nije uništeno. Reci mu da se vrati. Ovde je mesto gde i pripada…“ (Vidi: C.L. Sulzberger, A long row of candles Memoirs And Diaries 1934-1954, Toronto, 1969, str. 472).
Još bismo konstantovali, da u značajnoj raspravi prof. Josifa Majznera, koju je objavio pod naslovom „Naličje mita o Meštroviću“, između ostalog, stoji:
„Kralj Aleksandar, večito zaljubljen u Meštrovićevu slavu, prelazeći preko svega i zaboravljajući kako i zbog čega mu je slava stvorena, poverava mu izradu spomenika-mauzoleja Neznanom Junaku, arhitektonsko, vajarsko delo, kojim je Kralj hteo da se oduži uspomeni svojih ratnika i drugova, palih za otadžbinu u prvome svetskom ratu.
Tada se Meštrović u nedostatku ideja, setio da je nekada imao uspeha imitirajući asirske reljefe iz doba Asur-Bani-Pala. Setio se i arhitekture nestalih kultura, i, verujući verovatno da samo on ima fotografije mauzoleja Kira iz dalekog Pasaragadasa, jednostavno ga je iskopirao, povećevši ulaze i metnuvši u njih po četiri kariatide.
Spomenik je trebao da bude po želji kralja Aleksandra od skupocenog crvenog granita, retkog u svetu. A bilo ga je u Evropi samo kod Negotina. Ceo spomenik je trebalo da košta oko stotinu miliona dinara, uz besplatnu saradnju vojske. Na vrhu Avale postojao je grad „Porče od Avale“, nasilnika turskog. Srpska mu je raja zidala dvorove pod korbačom, i taj, jedan od najčuvenijih starih gradova Srbije, čija su se štrbava platna i prozorski otvori videli iz Beograda, opominjali su narod na dane ropstva i patnje. Grad je žrtvovan da bi Meštrović mogao da ostvari svoju grandomaniju i 160 kg. ekrazita razneli su kamen sa kamena tog svedoka prošlosti. Tri pune godine radila je vojska, dok nije premodelirala i zaravnala vrh čitave jedne planine, da bi se na njoj postavila najskuplja kopija koja je danas napravljena – kopija grobnice Kira iz Pasaragadasa…
Nije isključeno da je samo iz razloga da ne bi u Srbiji ostao jedan deo miliona, pronađeno da „nema dovoljno“ crvenog granita, te je upotrebljen jablanički, crni grobljanski granit. A pre par godina, od istog crvenog granita, popločan je i izrađen ceo trg Marksa i Engelsa u Beogradu i majdan nije još ni izdaleka iscrpljen…
Ako umetnik kroz delo daje sebe, kakvu mu dušu možemo videti kroz ono razbojničko lice Kosovke Devojke, puno grubosti, mržnje, pakosti. Da li je sebe dao i u onoj nakazi koja potseća na Barijevog „Majmuna na konju“ i koju je nazvao „Kraljevićem Markom“? Sav njegov „nacionalni“ rad ima isto toliko veza sa nacionalizmom i duhom srpskog naroda, kolko i grobnica Kira sa dušom i žrtvom onog neznanog sina naše domovine, koji je sa torbicom o ramenu i puškom u promrzlim rukama pao i postao simbol znanih i neznanih junaka.
Zašto onda uzdasi ili neko razočarenje zbog Meštrovićevog postupka? Zar treba tražiti moralnu odgovornost od čoveka koji je bio Gavrilović, dok nije napravio posao? Da nije oduvek bio gramažljiv, zar bi mogao da bude čas Srbin, čas Hrvat pa i Jugosloven?…
Zato kada se bude jednoga dana pravila revizija svih pravih i lažnih veličina, doći će red i na njega. Zabeležiće se: nedostatak načela, oportunizam, plagijatorstvo, a pre svega nezasita žeđ za zlatom…“ (Vidi: Josif Majzner, Naličje mita o Meštroviću, u: Dr Branko Miljuš, Ivan Meštrović i antisrpska klevetnička propaganda, Windsor, Ontario, Canada, 1970, ctr. 147-151).
Nikola najvjerovatnije nije njegov sin. Ako se paživo čitaju Mihailovi memoari vidi se da je bilo nužno da potomak bude muško, da bi imali muškog prestolonasljednika jer je on odbijao da bude marionetski vladar okupatora. Pošto mu je žen Francuskinja bila s njim samo zbog titule, možda je rodila i ćerku pa su je sklonili, a možda i sina s nekim drugim… jer je činjenica da on nije sa ženom dočekao njen poroaj nego ga je GESTAPO za to vrijeme uhapsio i držao u zatvoru, a neki čuvar mu je kao u tajnosti donio vijest da je dobio sina Nikolu. U Memoarima on ga zove Nikolica,i ne smatra da mu nije sin, alu kasnije u životu je i on spoznao činjenice i nije ga više priznavao za sina, kako je rekao svom prijatelju u Parizu. Uostalom, činjenica da je on kao i svi njegovi preci bio Srbin crnogorski,dakle pravi Crnogorac, a ovaj jadni Nikola je tobože nesrbski Cg. mada je to hibrid, jasno je da ima logike u tokim sumnjama da Petrovićima nije ništa u rodu. Uostalom to se da lako dnk analizom utvrditi.
Trebalo bi ozbiljno pokrenuti ovu temu u javnost.
1) da li je Nicolás Petrovich uopšte sin princ Mihaila?
2) ako jeste, ko ga je odgajao, i ko mu je formirao nacionalnu svijest? Ko ga je naučio o prošlosti svojih predaka? Koliko je bio blizak sa ocem i kakvu i koliku ulogu je otac imao u njegovom životu? Kakav mu je odnos prema ocu?
Vječnaja pamjat!
Zna li ovo Nikola?
Slava princu Mihailu!
Nas dobri i casni princ Mihailo. Ponosni, sto smo ga takvog imali….Vjecna ti slava i hvala