Приповиједање за незаборав Михаила Петровића Аласа

Пише: Војислав Гледић

Михаило Петровић Алас је 1920. године  основао своје парабродарско друштво. Од тадашњег познатог риболовног закупца Фрања Ловраковића из Новог Сада је  купио параброд коме је дао име ,,Караш’’. Тај параброд је, иначе, био дугачак 13 метара, широкј 2,85 м, а имао је газ од 0,70 м када је био празан, односно његов газ је  износио  1,0 м када је био под пуним оптерећењем. Овај брод је био у сталној употреби, а уз њега је  Петровић посједовао још један дрвени шлеп  и неколико мањих чамаца. На тим својим пловним објектима он је често боравио, али и ловио рибу на разним мјестима дуж Саве и Дунава. Имао је неколико стално ангажованих  помоћника, а на ,,Карашу’’ је постојала и одабрана  малобројна посада састављена од  шегрта, калфи и мајстора. Бродић је Михаило  повјерио на старање, чување и газдовање, рибарском мајстору Адаму Симићу којега је претходно обучио за машинске послове, односно оспособио за самосталнмо управљање   парабродом. На ,,Карашу’’  је, на примјер, једновремено могло да борави пет особа. Једно вријеме је овај бродић био у посједу Рибарске заједнице Београда, а потом је, од 1930. године, продат неком власнику који га је одвезао у Босну. Петровић  је често боравио на свом броду, пловио и ловио, али се и одмарао као страсни и велики љубитељ ријека и риболовства.

Михаило  је временом у старом Београду стекао глас најпознатијег и најпопуларнијег риболовца  који је, једно вријеме и као власник риболовне  компаније, стицао  и знатна  финансијска  средства. Ипак, био је изузетно коректан и никада није испољавао било какав  облик грамзивости. Напротив, настојао је да помаже људе, посебно сиромашни слој становништва,  што се посебно  испољавало за вријеме гладних и оскудних дана и година. У критичним данима је обично  изостајао са наставе како  би направио што бољи улов и тако и на специфичан  начин помогао угроженим суграђанима. Још прије Првог свјетског рата је био заинтересован за риболов на појединим језерима  да би након успјешно завршеног рата почео да остварује ту своју идеју. Касније  је, наиме,  овај страсни риболовац проширио дјелокруг свога рада и на македонска језера, Охридско и Преспанско. Упустио се у смјели  подухват и  уз финансијску подршку, у облику зајма од  неких банака, организовао је  акционарско друштво чија је основна дјелатост управо била  риболов  у водама наведених македонских језера.

Петровић  је био веома активан и у разним државним комисијама и друштвима којима је основна дјелатност било рибарство. Још од 1899. године је, на примјер, био дугогодишњи  члан управног одбора Савеза рибарских друштава, да би од 1903. постао и члан Управног одбора бродарских друштава Србије. И на интернационалном плану се ангажовао у пропагирању   риболова у Србији,  на Сави и Дунаву. Тако је 1907. г.  приредио специјалну изложбу у Лондону која је афирмисала тај вид дјелатности на Балканском полуострву. У овиру Балканске изложбе, одржане у енглеској престоници у љетњем периоду  наведене године, био је посебан одјељак посвећен Србији на изложбеном простору од 60 квадратних метара. Ову изложбу је на лицу мјеста аранжирао сам Петровић. О тој изложби је остало сљедеће свједочанство: „Цијело рибарско одјељење окићено је српским тробојкама, мрежама, пецаљкама и свим могућим рибарским алаткама. Изложена су и весла, котве (ленгери), риибарски чамци, рибарске чизме, рибарска колиба, и уопште све што спада у рибарство. У једној витрини  налазе се модели чамаца, барки и рибарских лађа. Ово лијепо удешено одјељење много интересује  Енглезе који,  као што је познато, воле рибарство…“

Године 1908. Петровић је руковидио великом рибарском изложбом у Београду која је трајала од 28. септембра до 2. октобра и  имала знатан  одјек у јавности и постигла запажени  успјех. Математичар  је био руководилац ове прве такве београдске смотре рибарства и достигнућа у тој области. Он је изнио своју личну веома богату и разноврсну колекцију рибарског алата и опреме, као и једног великог сома тешког преко 83 килограма уловљеног у Сави. Током трајања ове веома занимљиве и посјећене изложбе , приређиване су специјално аранжиране аласке вечере  на којима су се служили заиста необични и  оригинални  рибљи специјалитети. Уз обилату храну, укључујући и одабрана пића,  госте је забаљао и Петровићев познати и популарни музички ансамбл Суз .  Петровић је учестовао и на неким међународним приредбама и изложбама на којима је добијао висока признања за свој алат и опрему што је уједно било велико принање и  Србији. Један је од оснивача познатог Океанографског института у Сплиту.

Занимљиво је овдје пренијети текст дозволе зване Риболовница коју је Петровић добио 15. јула 1911. године од стране аустријских власти у Земуну, а која гласи: „Вриједи од 15. српња 1911. год. до 24. вељаче 1912. год. за рибарског мајстора Мих. Петр. из Београда. Ову риболовницу ваља на позив органа јавне страже, земаљских ливадара, чувара канала, надзирача лова,  чувара риболова, пољара, лугара, ружника, на позив риболоних овлашћеника, њихових намјештеника предочити (23. закона). Риболовница гласи на особу, па се не смије рабити по другој особи него на оној на које име гласи. За вријеме риболова ваља риболовницу собом носити.“  Исте те године је у Турину одржана велика међународна изложба на којој је учествовала и Србија. На њој је Петровић изложио своје експонате који су представљали и праву атракцију која  је, у оштрој конкуренцији, награђена златном медаљом. Том приликом је објављена и посебна публикација на француском језку, а Петровић је у њој објавио чланак под насловом La pêche.

Ангажујући се на развоју и унапређењу рибарства, Михаило је повремено узимао учешће у појединим  међународним званичним  сусретима на којима је заступао интересе државе Србије. На њима су разматрана   актуелна питања у вези риболовства на Дунаву као  пограничне  ријеке  између Србије, Аустроугарске  и Руминије. Учестовао је и у писању закона о риболовству у Србији.  Заправо треба рећи да је Михаило Петовић  био активни сарадник и ученик у свим важнијим пословима и акцијама везаним за риболовство али и пловидбу насрпским  ријекама све до 1922. године, од када те послове почињу да преузимају и други људи. О томе, али и о другим питањима везаним за риболов, Михаило је написао велики број стручних и популарних радова. О томе је  агилно  писао и за новине како би тај вид привредне активности што више афирмиао и подстицао. Био је одличан познавалац те области друштвеног и привредног живота  и увијек проницљиво и добронамјерно доприносио започетим акцијама у тој сфери. У његовим написима из те области се увијек осјећа не само одлично стручно  риболовачко познавање проблематике, већ и настојање да се људима који се тиме професионално баве помогне и олакшају услови рада.  Посебно је остао познат као изврстан хроничар, историчар и приповједач живота и рада многобројних рибара који су некада живјели и, захваљујући Петровићевом писању,  оставили за будуће нараштаје неизбрисив траг своје некадашње дјелатности.

Као илустрацију одличног познавања тог сегмента старог београдског живота, у продужетку  преносимо  неке занимљиве, корисне и живописне  појединости из Петровићевиог документарног чланка под насловом ,,Београд некадашњи центар великога рибарства“, објављеног  у наставцима у листу ,,Београдске општинске новине“  (58, 1940, 1-10, 5-81):

„Београд, окружен двјема великим ријекама,  пространим водоплавним теренима и непрегледним ритовима, изанредно подесним за расплођивање и исхрану рибе, био је одвајкада центар великих риболова и развијене трговине са свјежом и усољеном рибом. У путописима разних странаца, који су такве риболове гледали својим очима, или застајали пред продавницама рибе гледајући оне невјерватне масе рибе изложене продаји, или учествујући на обједима и гозбама при којима су изношена на сто рјечна чудовишта, која они никад и нигдје нису видјели, износи се слика необично развијеног рибарства, чији је центар у то вријеме био град Београд. Ријетко који од путника странаца, или од домородаца тога времена, који су описивали своје доживљаје или успомене, да не помене дунавску, савску или рибу, која се, уловљена,  довозила у Београд ради продаје…

Због јако развијеног рибарства, у Београду је још за турско вријеме постојао ‘Рибарски еснаф’, који се одржао све до посљедњих година прошлог (XIX) вијека. За београдске рибаре важила је ‘Еснафска уредба’, обнародована 14. августа 1847. године. Рибарски занат могао је обављати само онај кога еснаф прими као рибарског шегрта, калфу или мајстора, послије доказане способности да тај занат обавља како треба и пошто испуни остале уредбом предвиђене услове. И док се год нису из основа имијениле рибарске прилике у Сави и Дунаву, београдски рибарски еснаф био је један од оних који су најтачније испуњавали те одредбе и нису никад задавали посла државним или општинским властима…

Међутим, пред крај Прошлога вијека београдско рибарство, као и рибарство на цијелој Сави и Дунаву, почело се погоршавати. Најпре је регулација Ђердапа, деведесетих година, нанијела осјетан удар цјелокупном саврском и дунавском риболову, јер је од тада почела  све ређе допирати у наше воде ‘влашка риба’ из доњег Дунава…

Тадашњи београдски рибарски мајстори са ‘великим алатом’, тј. са великим рјечним аловом и лоптачем (Јаков, Лука Лупур, Живко Брка, Спаса Прпа, Никола Фирга, Филип Филигана, Младен Баџа,  Савица Циганче, Јоца Берлетић, Милан Глувак и др.) одржавали су дисциплиновану војску од стотинак изјежбаних рибарских момака, којима је риболов са таквим  алатом био искључиво занимање. Под командом ‘мештера’ (рибарског момка коме мајстор повјери свој алат и кога при риболову сви морају безусловно слушати), компанија се са своја два велика чамца и с лопаташем извлачила уза Саву до цаске или Мишарске аде, или до Јасенске, или до Програрске аде, до Бољевчке брежине,. до ушћа Колубаре,  до Слама-сено итд. Одатле је почела разбацивати пређу и ловити низ воду, па је тако ловећи стизала у Београд са пуном барком свакојаке рибе, често и са сомом од 50 до 100 кила, привезаним уз  чамац. Или би се компанија са дунавске јалије извезла на средину Дунава, па одатле почела ловити поред Карабурме, Вишњице, панчавачких ада, Тоспаше, Винче  и Ритопека, кадшто и до Гроцке и Смедерева, па се одатле, вукући чамце уз воду поред обале, враћала у Београд са изловљеном рибом.

Та је риба, обично сутрадан у зору, продавана лицитацијом  рибарским трговцима (Ђока Булдок, Лаза Панчевац, Коста Буцов, Јоца Наказа, Коста Пропела, Коста Паламамут, Вељко Зембилаш, Ћор-Пера и др.). Издалека се, каткад још при мраку, могла чути вика лицитаната и рибарских момака који су извлачили на суво, или у  чамац, барке пуне рибе и приказивали своју робу.

Кад би се граја утишала, трговци  би изручивали купљену робу у своје ‘тикваре’,  велике барке које могу да чувају по неколико хиљада килограма рибе, а потребну количину рибе за продају тога дана износили колима на пијац. Рибари-ловци разилазили би се по ондашњим рибарским кафанама и кафаницама (‘Борча’, ‘Златан шаран’, ‘Спуж’, ‘Седам чунова’, ‘Јасеница’, ‘Два папагаја’ и др.). Ту би пречишћавали своје рачуне, препричавајући доживљаје из својих ловова, шалећи се и задиркујући се међу собом. Сваки је од њих имао надимак  по коме су га једино и знали (Гаја  Гашпар, Шандор  Кења, Иван Шокац, Милан  Шепа, Јоца Рапа, Тоша Кекало, Тане Арангуз,  Ђока Алафус,  Ђока Кумараш, Аца Копилан, Аца Цекетан, Драги Баштован, Јован Зора, Милан Влах, Јордан Чокалија, Светозар Муја, Милан Жућа, Добривоје Клемпа и др.),  а многи се надимак није смео казати у учтивом друштву. Уз ракију или вино, мештери (Гашпар, Шепа, Рапа, Зора, Кења, Сремац, Шокац), после обрачуна са својим мајстором, раздјељивали би момцима њихове ‘талове’ и ‘мештерпез’ (бакшиш онима што помажу крпити мрежу), па затим, пијући и мезетишући, спремали план за идуће путовање, према обавјештењима која су имали о стању и кретању воде  и о изгледима на успех лова..

Све се то обављало у бучном жагору и ларму, на коју су аласи навикли, али је због ње други миран свијет морао да бјежи из кафане, мисећи да ће доћи до мотке или ножа. Међутим, ту се, у тој пакленој вреви, могло наслушати и аласких шала, доскочица и прича, нпр. како шаран куне аласа: ‘Нека ти одијело има толико закрпа колико ја имам крљушти’, или како га куне сом: ‘Нек ти кућа оголи као моја леђа’, или како мрена савјетује аласа: ‘Пеци ме док ти око не испадне; ако не испадне мени, испашће теби’ (јер недопечена мрена је прави отров). Кад му је једном приликом, у кафани, показан оригиналан потпис краља Александра Обреновића, који је почињао крупним словима, настављао се све ситнијим, а завршавао се са најситнијим,  алас је узвикнуо: ‘Гле, како се овај потписује, почиње на грундкорн’ (Грундгарн, дубоки дио разбаченог великог алова што иде великом водом), ‘па уситњује и истјерује на лонцјух’ (Ландзуг, плитак дио алова што иде поред саме обале). У те је кафанице долазио на ракију и Стеван Сремац, коме се тај аласки свијет необично допадао, па је ту прикупљао материјал за причу коју није стигао да изради.

Сви су аласи, без изузетка, вољели да пију. То им је, уосталом, било и једино задовољство у њиховом домашају, а многи су од њих и вјеровали да весео алас има срећу. Неки су од ракије помрли, а био је и случај да се који од њих удави ишчупавајући мрежу из рјечних дубина. И како се то пило. У једном углу ‘Борче’ леже на поду двије непомичне људске прилике, које већ сатима не показују знаке живота Како ко уђе у кафану и то спази, окреће се налијево-круг и безобзирце бјежи, вјерујући да су то жртве аласких спорова. А ствар је много простија. Кафеџија Божа Цветковић имао је да тога јутра купи на тркалишту које буре ракије за аласе. Као ‘експерте’ повео је собом аласе  Тришу Игумана и Перу Деду, добре познаваоце ракијских тајни. Резултат њихове експертизе био је овакав: у подне се враћа газда Божа са двојим  воловским колима; прва кола носе два бурета првокласне ваљевске шљивовице, а у другим леже, опружени као две кладе, сами експерти, који су у колима одмах заспали и које су, чим су кола стигла пред кафану, пренијели у бесвјесном стању у буџак, у коме ће, не мрднувши.  имати да одспавају тридесет сати.

Каткад се у ‘Борчи’ могао видјети и овакав призор: алас Марко Левента не може да се држи ни на ногама ни на клупи. Његова жена улази у кафану, прилази му, покушава да га дигне са пода и води кући. Кад у томе није успјела, она га потјера пред собом штапом, четвороношке, као свињче, боде га одстраг да не би заспао и даје му правац штапом, ударајући га час с једне час са друге стране главе, како правац буде захтијевао!

Био је то свијет за себе. Није се мијешао са осталим свијетом и ријетко је кад прелазио данашњу Душанову улицу и залазио дубље у варош. Ту треба, наравно, изузети  момке рибарских трговаца, који су свакодневно морали ићи на пијац. Писац ових редака је имао муке са својим дугогодишњим мештером Гашпаром да га приволи да са њима иде у варош; када би у томе успио, стари алас би се, идући улицама, узневерено освртао око себе, плашећи се да га свет не гледа као какво чудо…

Данас, кад је све што је овдје наведено отишло у неповрат – наглашава Петровић у закључку свога чланка –  не би бар требало да утоне у ноћ заборава. Још се могу похватати трагови онога што је било у ‘старо добра времена’, па би требало, док је још времена, прикупити податке о нашем београдском рибарству, од кога ће ускро нестати сваки траг. Писац је, као дугогодишњи рибар, посвјетио томе послу читаве деценије истраживања, па мисли да ће се моћи спасти од вјечитог заборава оно што би тама кроз кратко време прогутала. Јер о предмету није ништа писано са познавањем ствари, а то може учинити само неко који је на тим пословима провео вијек…“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: