Prizrenski utisci

Piše: Miloš Ković

Pre dvadesetak dana, u Prizrenu, ekskurzija studenata istorije sa beogradskog Filozofskog fakulteta na Kosovo i Metohiju opasno se približila naglom i neočekivanom završetku. Od ukupno 49 studenata, njih 15 morali su da zatraže lekarsku pomoć. Svi su imali iste simptome: povraćanje, dijareju i groznicu.
Šta smo, u prizrenskoj bolnici, mogli da očekujemo i čemu da se nadamo? Srbi su iz Prizrena proterani u pogromima 1999. i 2004. godine.

Među ubijenim Srbima tada je bio i na najstrašniji način masakrirani otac Hariton iz Svetih Arhangela, danas Sveti Novomučenik Hariton Arhangelski i Crnorečki. Malobrojni Srbi u Prizrenu danas opstaju ponajviše zahvaljujući profesorima i učenicima Prizrenske bogoslovije. Milica Đorđević, sada već tinejdžerka, i njena majka Evica i dalje žive u svome gradu. Tu su i naše drevne, obesvećene i obnovljene crkve. Bogorodica Ljeviška, štićenica UNESKA, još je okovana žicom, sa nagorelim freskama, bez osvetljenja.

Na Kosovu i Metohiji je besplatan samo osnovni pregled kod lekara opšte prakse

U vreme jedne od prethodnih ekskurzija beogradski studenti već su bili u prizrenskoj bolnici. Tada smo naišli, i kod albanskih policajaca i kod bolničkog osoblja, na vrlo korektan, profesionalan prijem. Sada nas, je, međutim, bilo petnaestoro. Zauzeli smo skoro sve sobe odeljenja za epidemiologiju. Poznata lica lekara, medicinskih sestara i policajaca, prepoznavanje i pozdravljanje uz uzdržane, ljubazne osmehe. Obrazovani srednji sloj, pristojni ljudi, čine sve što mogu da bi nam pomogli. U našem prisustvu svi između sebe govore srpski. Srpski televizijski kanal u sobi medicinskih sestara. Većina, uključujući i policajce, školovana je u Beogradu. Neki su diplomirali pre samo nekoliko godina.

Ubrzo nam u posetu dolaze direktor bolnice, potom zamenik prizrenskog šefa policije, glavni sanitarni inspektor, predstavnica prištinskog Instituta za javno zdravlje. Direktor bolnice kaže da će sve troškove našeg lečenja snositi bolnica. Na Kosovu i Metohiji je, naime, besplatan samo osnovni pregled kod lekara opšte prakse. Za ozbiljnije preglede i intervencije kosovski Albanci ne dolaze u Tiranu, nego u Beograd.Na moje zahvaljivanje, direktor bolnice mi govori o profesionalizmu srpskih službi koje su, kada je počeo rat, evakuisale robijaše iz prizrenskog zatvora da bi ih, kada je oružje utihnulo, sve, žive i zdrave, vratile u Prizren.

Oporavljeni, napustismo prizrensku bolnicu i, posle dodatnog odmora u Svetim Arhangelima, nastavismo našu ekskurziju, put Visokih Dečana i Pećke Patrijaršije. Kada smo stigli u Beograd, laboratorijske analize potvrdile su da nas je pokosila sveprisutna virusna infekcija. Saznadosmo i da je, istog dana kada i nas, sustigla čak 12 fudbalera Radničkog iz Niša.

Zajednički život je moguć – to je bio moj osnovni, ključni utisak posle ovog nesvakidašnjeg iskustva. Znam da je, u danima pogroma, u prizrenskoj bolnici bilo primera drugačijeg, neljudskog postupanja. Znam i da je Prizren poseban, da u Đakovici ili Peći najverovatnije ne bismo bili ovako primljeni. Pa ipak, mi imamo o čemu da razgovaramo i čega da se, zajedno, sećamo. Iz perspektive današnjih zavađenih, kolonizovanih, državolikih tvorevina, kriminalizovanih, siromašnih društava, demografskih sunovrata i propalih ekonomija, život u Jugoslaviji nam izgleda kao doba stabilnosti, reda i mira. Uprkos svemu, imali smo dobre škole, bolnice i zajedničku, popularnu kulturu gradske, obrazovane srednje klase. Njen glavni medij bio je srpski jezik.

Naša dublja, dalja istorija može samo da potvrdi ovakav način razmišljanja. Balkan je, već milenijumima, mozaik ljudi i naroda različitih vera, jezika i porekla. Ovde nije reč o liberalnoj multi-kulti harmoniji, nego o paralelnim egzistencijama, prekidanim periodičnim ratovima i međusobnim progonima. Trpeljivost je, jednostavno, bila nametnuta iskustvom i dobro shvaćenim, komšijskim interesima. Međusobna prijateljstva bila su izuzetak, brakovi su doživljavani kao opasno odstupanje od vere i zakona. Ljudi su živeli jedni kraj drugih, u gotovo razdvojenim svetovima. Ali i takve, paralelne egzistencije, bile su bolje od današnjih, genocidnih istrebljenja.

Potrebna nam je vladavina prava za sve

Zato su ideje koje vode ka stvaranju Velike Albanije i razaranju Srbije sukobljene sa istorijskim iskustvom balkanskih naroda. One su u sukobu i sa zdravim razumom, jer će nas odvesti u nove ratove. Takva je, najpre, ideja «razgraničenja» između etnički čistih srpskih i albanskih teritorija na Kosovu i Metohiji. To je i «mali Šengen», kojim se Albanija ekonomski ujedinjuje sa albanskim manjinama u susednim zemljama. Takav je i produžetak, sve do Niša, auto-puta Drač – Prizren – Priština, strateške komunikacije izgrađene za potrebe američke mornaričke pešadije.

Potrebna nam je vladavina prava za sve, bez obzira na veru, jezik i etničko poreklo. Nju, međutim, ne mogu da nam garantuju ljudi osumnjičeni za ratne zločine, niti generali okupatorskih armija. To, u doglednoj budućnosti, mora da bude glavni zadatak i izazov za naše društvo i našu zemlju.

Mislite da je ovakvo rasuđivanje utopija? Ali, šta je alternativa?