„Проблемима свих грађана се могуће бавити и без сапирања српског идентитета у грађанистичком“

Други дио интервјуа који је о. Дарко Ђого дао за портал Бунт преносимо интегрално

Како гледате на актуелну политичку ситуацију у Црној Гори, посебно на екстремизам који подстичу странке бивше власти поражене на изборима прошле године?

Странкама из бившег режима ништа друго не остаје јер су потрошиле све политичке наративе и саме дошле до краја политичког спектра: од комунистичке, преко просрпске национал-комунистичке, затим псеудо-грађанистичке до „црногорске“ етно-националистичке идеолошке покривалице за безочну пљачку и богаћење. Много тога ће, наравно, зависити и од странака које сачињавају тренутну већину. Не желим да коментаришем дневну политику, па бих се зауставио само на констатацији да се надам да ће се политички представници српског народа окренути јасним политичким идејама у којима српска перспектива неће (опет) бити забашурена у некој опраној грађанистичкој верзији (тај дио политичког спектра је свакако заузет – зашто се опет враћати тамо? Проблемима свих грађана се могуће бавити и без сапирања српског идентитета у грађанистичком). То непрекидно варирање српских партија између националних усмјерења и тема и грађанске опције, од страначког до личног нивоа, до сада је само продуковало чињеницу да постоје разни спектри „чувања идентитета“ увијек у пару тј у коалицији са неком верзијом црногорског грађанског национализма – што на крају увијек доведе до укидања неприкосновености једне српске перспективе. Дакле, надам се неком Српском (а не просрпском-уставотворном) фронту, нарочито таквом у коме ће људи који већ показују потенцијал и имају углед заузети водећа мјеста без оне страначке динамике да млади кадрови чекају док се и сами не потроше да би тек тада добили прилику.

На који начин тумачите захтјеве дијела тзв. невладиног сектора у Црној Гори, да се у попису становништва изоставе “питања о етничкој припадности, вјероипосвијести и матерњем језику”?

Недавно сам се са једним познаником грађанистичке црногорске оријентације расправљао о заступљности Срба у државним огранима прије 30.8, на основу званичних статистика. На моју опаску да у многим секторима према подацима самих органа не ради ниједан Србин, мој саговорник ми је узвратио аргументом да раде многи, али да се изјашњавају као Црногорци јер је то (било) пожељније – успут, као присталица политичке праксе и теорије према којој држава документима прописује идентитете, мој саговорник је ту констатацију изнио са извјесном дозом саморазумљивости: за ДПС, УРА-у, дјелове других политичких актера, Другу фамилију и цијелокупни сектор који, по сопственом признању, плаћају владе-колонизатори (тзв „невладин сектор“) таква поставка ствари јесте нормално стање друштва у Црној Гори. И управо та „нормалност“ притиска јесте оно што чини један смислен разговор немогућим: ако је субјективна одредница идентитета неприкосновена (онај си ко кажеш да јеси) у политичкој теорији и пракси, како онда да је за етно-националисте и грађано-националисте у Црној Гори подједнако једино прихватљиво да људи буду Црногорци, макар неки од њих то чинили под притиском? Дакле, ако би се још и како дали толерисати „рецидиви“ прошлости попут српског идентитета – њих треба смјестити у „презнак“ или их уопште не констатовати. Нарочито не након 30.8. који није донио много шта од онога што смо сањали, али је друштвена динамика нешто што обичан човјек разумије и осјећа – знају многи да би попис дао ипак видно другачије резултате. А то заиста би био проблем за Црну Гору каквом је данас замишљена јер је њен смисао након 2006. у међународном сплету снага онај да буде анти-Србија. Шта радити са таквим пројектом за који се испостави да га ипак доминантно настањују људи који у националном смислу или језичким идентитетом чувају свој српски идентитет? Али све то је уједно и корисно у смислу да нама коначно отвара очи када је у питању хипокризија „невладиног сектора“ који се истовремено заклиње у слободу појединца да буде шта хоће, али му и брани да буде шта хоће.

Шта су заједнички политички и национални изазови за Србе у Србији, Републици Српској и Црној Гори?

Стање фрагментисаности у коме постојимо по себи је изазов – ми се са њим не сусрећемо први пут, али смо у ранијим вијековима имали осјећај смисла, циља, знали смо да је наша прада на Косову закопана и да је само тамо можемо и морамо откопати. У том смислу наш најважнији фронт јесте фронт против свеопштећ безнађа, које није само апатична чамотиња дефетизма већ и сви сурогати за живот са смислом: почесто видим младе људе, чак и црквене па и национално активне младе људе како живот пролази поред њих у потрази не за смислом већ за еуфоријом, за неким осјећајем узбуђености и наркотичне радости и самозаборава. Ми смо позвани да „стојимо чврсто, непоколебиво, добро“, као у оном позиву Архангеловом при првом од свих падова. Ми се сусрећемо са злом – „атом уђе у сунчану зраку – то ли неће у немирну душу“. Али наш посао је да тај атом у нашим душама плијевимо и живимо честито. Наш приоритет зато јесте обнова живота свакога од нас, најприје од нас. Када будемо ми живјели наше Српство као конкретизовано Хришћанство, имаћемо хришћански полис, а онда, можда, и хришћанску политику.

Сви наши изазови: идентитетска неодлучност у Србији, окупираност културе идеолошким оквирима успостављеним 1945, лутања у косовској политици која су подједнако плод спољашњег притиска и наше завјетне недоречености и слуђености; демографско осипање Српске, рађање једне тренутно мало видљиве али врло јасне и окоштале идентитетске самодовољности и гордости, неспособност да се друштво структурише изнад буразерског принципа; проблеми непрекидне манипулације српским становништвом у Црној Гори које се покушава каналисати и притиском и инхибираном сервилношћу која се затим пласира као „врхунска политичка мудрост“, невољност многих да се помире са чињеничним стањем да Црна Гора послије 2006.није постала „још једна српска држава“ већ поље у коме се морамо борити за наша права – све је то широк списак проблема који ми падају на памет. Али одговор на њих не може да се да ниједним манифестом, ниједним потезом који неће подразумијевати жртву. Докле год нисмо у стању да се ујутро помолимо, да се навече помолимо, уколико нам појам „врлине“ не значи ништа – он је исчезнуо из нашег свакидашњег језика (када сте га посљедњи пут употријебили? Давно. Зашто? Зато што је његово значење археолошко у данашњем свијету: врлина припада свијету у коме су остали ђедови бркови, шајкача, заврата, шубара или ма која друга српска капа). Дакле: наше је да стварно будемо бољи људи. Наш порив да „боље сјутра“ делегирамо политици а од боњег себе одустанемо највећи је политички проблем са којим се сусрећемо. Ако смо ми карикатуре најбољег у нама – зашто да се чудимо што ће политичари – који по дефиницији манипулишу оним најупотребљивијим у човјеку – бити карикатуралне слике нас? Живот по јеванђељу и по Владици Николају, то је најважнији наш политички интерес у Српској, Србији, Црној Гори.

У Црној Гори су Ваши текстови веома читани, посебно међу младима. Томе кумује и чињеница да сте повремено били веома активни на друштвеним мрежама. Како бисте описали Ваш дијалог са јавношћу?

Најприје: хвала Вам на констатацији о читаности – у скорије вријеме немам неки увид колико су заиста читани, будући да је непрекидна политичка игранка у посљедњих неколико година некако често покидала ткиво међу људима који би ми се раније јављали да позитивно или негаитвно прокоментаришу неки мој текст. На жалост, послије 30.8. много шта се десило а неки моменти на које сам емотивно реаговао (попут, рецимо, нове резолуције о Сребреници) некако су испарчали ткиво познаника па и пријатеља, будући да су понеки постали везани за политичке актере чији су погледи и интереси били или остали супротстављени. Драго ми је ако се, ипак, моји текстови читају, поготово ако се читају у доброј намјери и љубави са којима су писани.
Нисам сасвим сигуран колико је било које јавно дјеловање лишено једног поља неспоразума који готово неумитно прати било коју жељу за споразумијевањем, чак и прије ове постмопдернистичке слуђености и сломљености слике свијета коју живимо око нас. Када пишете, одувијек сте пред ризком да дате дио себе, а да то давање наиђе на неразумијевање или на осуду. Врло врзо стекнете искуство да вас неки људи безразложно воле, поштују, па и идеализтују (што је пријатно, али за душу може бити опасно) док добијате и патолошке мрзитеље које никада нисте видјели очима (што је непријатно, али врло корисно јер уништава могућност да повјерујете да вас заиста сви воле и цијене). Како вријеме пролази, све мање се бринем због простора неспоразума. А њега има: култура ријечи је уништена, појмовно разазнавање уступа пред диктатуром личних утисака и пројекција. Релативно недавно сам написао неку краткцу цртицу о поробљености Београда и Подгорице како бих означио колонијални статус или окупирани статус Србије и Црне Горе: људи су почели да расправљају о комуналним проблемима или мојој љубави према тим градовима (иако још Платон казује да полис не чине зидови већ људи – па је емотивни однос према конфигурацији архитектуре и терена бесмислен: градови су лица оних које волимо). Дакле: трудим се да свједочим, да један дио мене изнесем пред оне којима то значи. Понекад је то цртица, понекад дужи запис, понекад парохијско-пастирска забиљешка, понекад фрагмент из дневника, понекад алалитички текст. Волио бих да на крају иза мене остане она непосредна доброта коју сам срео само у мом духовном „оцу“, покојном професору Милану Радуловићу, а некако је слутим и код Момира Булатовића. Да живот проживим и да, када пођем Христу на истину, и те моје ријечи буду разлог људима да их обасја доброта. Али немам илузије да то може без унутрашње и спољашње борбе. Ипак очи виде оно чега је душа пуна.

Извор: Бунт

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: