Prof. Aleksandar Vujović: Crtice iz života pravoslavnih Srba u Vraki i Skadru od prije 100 godina

U prilogu donosimo tekst o stanju pravoslavnih Srba u Skadru i Vraki prije 100 godina u tekstu koji je prvobitno objavljen u Kalendaru „Vardar“, Kalendaru Kola Srpskih Sestara za prostu 1923. godinu

Svaki je Narod došao do željenog cilja samo borbom i teškim naporima. Albanskom Narodu nije nikad nedostojala hrabrost i istrajnost. ali ipak njegove patnje i nevolje još uvek traju, jer ni jedan kulturni pionir nije dosada došao u ovu napaćenu zemlju bez ličnog interesa niti se ko istinski zauzeo za nju, te je ostala nepoznata i neispitana sve do današnjega dana. S toga još uvek i traje Golgota ovoga naroda.

Zato i hoćemo da upoznamo naše čitaoce sa činjenicama koje se odnose na našu jednokrvnu i jednovernu braću u Severnoj Albaniji, toj „dolini plača“. Tamo imamo mi dosta naše braće kojima smo dužni pružiti što pre našu bratsku ruku.

L Naša jednoverna braća u Skadru i okolini

Skadar i njegova okolina ima oko 3000 pravoslavnih. Svi su siromašni,. napušteni i izloženi gonjenju i mučenju usled tamošnje antisrpske propagande. Ovaj pravoslavni elemenat vodi poreklo iz raznih mesta. Najveći broj od njih je iz Ohrida, Struge, Kavaja, Berata i t. d… Sem toga mnoge porodice vode poreklo iz Crne Gore, i jedan neznatan deo iz Grčke. Zbog toga su i ovi pravoslavni raznih narodnosti, t. j. Srbi, Albanci i Grci. Pošto ih ujedinjuje ista religija sa slovenskom liturgijom s jedne, i susedstvo sa Crnogorcima s druge strane, to oni, i ako raznih narodnosti, ipak sačinjavaju jednu celinu — čist srpski elemenat.

Ovaj deo našeg naroda oduvek je pokazivao žilavost i izdržljivost, i bez preterivanja možemo reći, da ako na zemlji ima ljudi, koje treba poštovati zbog njihove otpornosti i istrajnosti, to bi bili pravoslavni Severne Albanije, koji su decenijama ostavljeni sami sebi i zlehudoj sudbini* a pod najtežim prilikama i okolnostima sačuvali svoju veru, narodnost, jezik, običaje i druga nacionalna obeležja.

Prvak pravoslavnih u Skadru bio je mučenik Pavle Vučinić, koji je 1914 g. pao kao žrtva od zločinačke ruke u Skadru. Vučinić je poreklom iz Crne Gore, rođen u Skadru, svršio je srpsku osnovnu i trgovačku jezuitsku školu i postao valjan trgovac i čestit i ispravan građanin. On je ponikao iz plemenite porodice, ali je njegovo srce bilo mnogo plemenitije, jer je sve do poslednjeg trenutka njegovog života tako silno i iskreno kucalo za njegovu napuštenu i jednovernu braću. Pun snage, poleta, srca i duše on je ubrzo postao brat, prijatelj, zastupnik i vođa svog naroda iz Skadra i okoline. Pravoslavni iz Skadra i okoline gledali su u njemu svoju zvezdu vodilju, koja ih je napajala novom snagom i željama za stvaranje jednog boljeg i svetlijeg života na osnovi najširih nacionalnih ideala. Bio je izabran za opštinskog časnika i svojim neumornim radom i neustrašljivošću ubrzo je postao istinski zastupnik svoje jednoverne braće. Njegov je glas odjekivao ne samo među onih 3000 pravoslavnih, već i među 40.000 Albanaca u Skadru, u čijim je rukama bilo sve ono, što omogućava delatnost svakom prosvetnom pioniru. Pavle Vučinić, dokle god se prostirala njegova delatnost, bio je voljen i blagosiljan od svojih jednovernih, a omrznut i proklinjan od protivnika.

Pod vođenjem ovog neustrašivog i ispravnog borca osećali su se pravoslavni lično i imovno sigurni, slobodni i srećni. Ali je Vučinić ubrzo pao kao žrtva svog silnog patriotizma i ljubavi, koju je gajio prema svojim jednovernim, koji se još n danas kupe oko njegovog junačkog groba i plaču kao napuštena siročad. Pavle Vučinić je prvi srpski mučenik našeg doba u Severnoj Albaniji, koji iz svog groba moli i preklinje da se ne ostave u večitom mraku braća u Severnoj Albaniji.

2) Vraka. — Narod ovog mesta — 3000 porodica — je čisto srpski i poreklom je iz raznih mesta Crne Gore. Ovamo je se doselio delom zbog siromaštva, a delom zbog krvne osvete i drugih sukoba, koje je tamo imao. Najveći broj od njih su čipčije skadarskih begova. Ovaj mali narod igrao je vrlo interesantnu ulogu u istoriji Severne Albanije. On je sačuvao pod najtežim okolnostima svoju veru, narodnost, jezik i običaje. GVegov patriotizam rasprostro se i preko njegove rodne grude —^čak do Malesije; on je hrabro i neustrašivo branio svoju slobodu i svoja prava. Za vreme ovog svetskog rata kad su Crna Gora i Albanija stenjale pod krutom neprijateljskom vladavinom i kad je naročito srpski elemenat doživeo strahovite patnje i progonjenja, pravoslavni iz Vrake nisu ostali skrštenih ruku, ma da je i najmanji pokret sa njihove strane predstavljao za njih životnu opasnost. Oni su svima sredstvima pomagali neumorne i neustrašive crnogorske komite, koje su i danju i noću zadavale neprijatelju smrtne rane. Oni su rame uz rame sa svojom braćom iz Crne Gore i s puškom u ruci hrabro branili najsvetija prava svoje rodne grude, i želeli su da i dalje idu kroz vatru i plamen, ne žaleći ni svoje imanje, ni živote svoje i svojih porodica. Kroz celu ovu tešku borbu sveštenici Vrake činili su vrlo velike usluge ovome pokretu, žrtvujući sve, što im još beše iza neprijatelja zaostalo. Vođa pravoslavnih iz Vrake bio je slavni junak Belo GTašanin, čovek pametan, patriota, hrabar i istrajan. U ogorčenim borbama i okršajima sa neprijateljem pao je i on kao žrtva sa još nekolika svojih drugova u godini 1918.

3) Daragjati. — To je selo ispod Skadra u okolinn Bjery i Bune. U njemu žive oko 30 čisto srpskih porodica, okruženi sa sviju strana Albancima. Ovo selo nema ni škole, ni crkve niti sveštenika. Posve su siromašni, i svoj gorki hleb zarađuju kao čipčije albanskih begova. Usled svekolikih zločestih prilika u kojima se decenijama nalaze, svakim danom sve ih je manje, i preti opasnost da ih jednog dana i sasvim nestane, pošto su od sviju napušteni i nikakoa im se pažnja ne ukazuje ni sa koje strane.

II. Pravoslavne crkve.

Kad se čitaju dela, koja je o Albaniji izdao slavni istoričar D-r Ludvik Taloci, zadivljuje nas koliko su mnogo crkava i manastira imali pravoslavni Severne Albanije u srednjem veku. Na žalost svi su oni uništeni pod vladavinom polumeseca, tako da danas ne postoji više ni jedan manastir. Crkve i manastiri ovako su bili raspoređeni: a) duž reke Bojane gde su pravoslavni imali svoju čuvenu štampariju u Oboti; v) duž Skadarskog jezera do Crne Gore; e) iznad Skadra Vraka do Reola. Ne samo u okolini Skadra već i u samom srdu albanskih planina nalaze se još i dapas tragovi i ruševine manastira. Npr. u Donjoj Šalji na obali reke mogu se još i danas vadeti ruševinsjednog manastira, koji su katolički stanovnici nazivali „Monastiri i Popit“ t. j. popov manastir. Isto se tako u ovim gorskim predelima nalaze grobovi i tragovi domova pravoslavnih žitelja, a i mnoga mesta još i dan dani nose srpska imena, kao npr. selo Mavrić.

Danas se pravoslavne crkve nalaze u vrlo rđavom stanju i njihov je broj sasvim neznatan; mogu se navesti samo:

1.) Skadar. a) Saborna Crkva Sv. Aleksandra Nevskog, zidanruskom pomoći; ona nema ni pokretnog ni nepokretnog imanja; b) kapela na groblju, koje se nalazi na obali reke Kiri. Ova je kapela podignuta na ovom mestu zbog toga, što se pravoslavno groblje nalazilo s one strane Bojane i sahranjivanje bilo je skopčano sa velikim teškoćama, naročito zimi, zbog udaljenosti ovog groblja od centra varoši. God. 1899 po dovršenju ove kapele i ograđivanju prostora za groblje, držana je prva božja služba i kapela posvećena Vaznesenju Gospodnjem. Od toga se nije na kapeli vršila nikakva opravka, međutim ona se nalazi u vrlo rđavom stanju i sklona je padu, jer je narod nije u stanju popraviti. v) Crkva Sv. Nikole, koja se nalazi na drugoj strani Bojane u podnožju Taraboša. Ovu je crkvu zidala kraljica Jelena, žena kralja Uroša. Danas se od nje nalaze samo ruševine, jer su je talijanske trupe krajem 1918 godine sasvim porušile. g) U Vraki u selu Novi Borić nalazi se Crkva Sv. Bogorodice. d) U selu Grilu postoje samo ruševine crkve Sv. Petke. e) U Kamenici nalaze se razvaline crkve Sv. Jovana Krstitelja, iz doba Nemanjića.

Pošto je sada ponovo uspostavljena srpska pravoslavna episkopija, koju su pre toliko vekova uništili neprijatelji hrišćanske vere, to je sada potrebno da bi ona mogla izvršiti svoju misiju, da se pomogne i moralno i materijalno. Velika se oskudica oseća u crkvenim stvarima, pošto nema ni svešteničke odeće, ni crkvenih knjiga niti drugih crkvenih stvari. Do balkanskog rata dobijale su srpske crkve u Skadru i okolini najpotrebnije crkvene stvari posredovanjem ruskog konzula u Skadru. Od tada pa do danas ništa nije ponovljeno, a i što je bilo to je neprijatelj za vreme okupacije uništio.

III. Srpske pravoslavne škole.

Pravoslavne škole u Severnoj Albaniji nalaze se u vrlo rđavom stanju, a i njihov je broj vrlo malen.

1) U Skadru ima četvororazredna osnovna škola i zabavište; prosečan broj učenika iznosi oko 150; tamo postoji upravitelj škole sa 3 učiteljice, koje su određene za ručni rad i zabavište. Školska zgrada odgovara svima pedagoškim i higijenskim uslovima, ali na žalost, ona nema ni školske biblioteke, ni zidnih zemljopisnih karti, i što je još žalosnije ni školskih klupa.

2) U šest sela Vrake ima jedna jedina škola i to u ‘selu Boriću. Ova zgrada pripada crkvenom imanju, ali je stara i sklona padu; od školskih učila u .njoj nema ništa. Pre rata bila su tamo četiri razreda sa 200 učenika i jednim učiteljem — suplentom.. Sada je tu samo prazna zgrada, jer posle rata nije poslan ni jedan učitelj, zbog čega je mladež ostavlnjna svojoj sudbini.

3) Kamenica je pre rata imala svoju školu, ali danas ni tamo nema ništa. Jednom rečju nedostaje svega, i čudo je da pri takvom stanju stvari još ima tamo pravoslavnih kad im niko ne pruža nikakvu pomoć. Kako bi bila sretna ova nesrećna deca kad bi imala učitelja ili učiteljicu, ali ona to nemiju. Kako bi bila srećna naša jednoverna braća i njihova deca kad bi imali bar male narodne biblioteke — na žalost oni ni to nemaju! Međutim kod nas u mnogim kućama i zavodima debeo sloj prašine pokriva tolike knjige, a isto tako mnoge stoje na raspoloženju našim bakalima i buregdžijama za uvijanje njihovih artikala. Koliko je puta ovaj nesrećni narod poželeo organizatora!!.. Koliko je puta zahtevao sveštenika, učitelja, crkvu i školu, ali je čak i danas u XX veku ostao bez njih!!…

IV. Pravoslavno sveštenstvo u Skadru.

1) Preosvećeni episkop Viktor Mihajlović došao je meseca juna 1914 g. u Skadar kao arhimandrit i namesnik prizrenskog mitropolita. Kad su januara 1916 god. austrijske trupe ušle u Skadar, Mihajlović je njima predstavljen kao veliki srpski propagator, čiji je stan 1915 god. služio kao lokal za propagandu Vojvodi Putniku i Srp. Ministarstvu vojnom. Austrijske vlasti nisu ni najmanje imale obzira prema ovim preosvećenim crkvenim pastirima. I da ih nisu njihovi prijatelji direktno i indirektno spasavali, Sveti Bog zna šta bi od njih i njihova imanja bilo. No i pored sveg zauzimanja njegovih prijatelja Mihajlović je bio konfiniran u Vraki, i tamo je ostao pune tri godine bez plate i bez ikakve pomoći, a austrijske vlasti smatrale su to kao vrlo blagu kaznu za njega. Jedina pomoć koju je za ovo vreme imao bila je ona, koju mu je pružio pravoslavni narod iz Vrake, koji je tada imao prilike da bliže upozna svoga arhipastira, da oceni njegove vrline, a osobito njegovo oprobano strpljenje i istrajnost.

Oktobra. 1918 g. pri ulasku srpskih trupa u Skadar, vratio se dobri pastir svome stadu i svojoj sirotoj i zapuštenoj crkvi. On je ostao do danas pravi duhovni pastir svoga naroda s kojim je delio suze radosti i žalosti. S obzirom na njegove zasluge NJ. Svet. patrijarh Dimitrije naimenovao ga je u plenarnoj sednidi juna ove godine za episkopa pravoslavnih u Severnoj Albaniji. Ali dobri pastir ne može praznih ruku ići svojoj deci duhovnoj, i pošto oni od njega traže h^eba, a on im ga ne može doneti to se on još nalazi ovde i ne može se krenuti, dokle god srce pravoslavnih naše države ne zakuca toplije za našu bednu pravoslavnu braću u Severnoj Albaniji.

2) Mihailo Stirkić, paroh u Skadru.

3) Petar Mrenović, paroh u Vraki i

4) Veliša Popović, paroh u Kamenici

Eto to je pravoslavno sveštenstvo u Severnoj Albaniji.

Neka ne vapije uzalud ovaj mali narod i neka ne upravlja uzalud ove reči svojoj jednokrvnoj i slobodnoj braći: „ Junački sam podnosio patnje i ljute rane, koje mi je neprijatelj nemilosrdno nanosio, ali mi je preteška tolika ravnodušnost s vaše strane prema meni. Ako ste tioja jednoverna braća pokažite to jedanput i pomozite mi. Zidajte mi drkve, dajte mi sveštenike. Ako imate u sebi imalo patriotskih osećanja prenite, dajte mi škole, dobre učitelje i organizatore, kako ne biste podneli sramotu da ste napustili svoju braću po veri, krvi i jeziku. Mi smo siromašni, ali nas ne pomažite samo novcem, već učinite da se prosvetno i kulturno razvijemo n ojačamo, i tek onda možete reći da ste nas pomogli, obogatili i spasli. Još u dvanaestom času dovikujemo vas i tražimo vašu bratsku pomoć“. Taki vapaji stižu nam od naše braće iz Severne Albanije. Neka bi Bog dao, da oni prožmu srca naša, da se razgranaju do najtamnijih dubina naše duše, i neka učine, da već jedanput postanemo svesni svoje zadaće i svojih dužnosti prema našoj bednoj braći u Severnoj Albaniji!

Tekst provbitno objavljen u objavljen u Kalendar VARDAR, kalendar Kola Srpskih Sestara za prostu 1923. godinu; str. 80-85.

Priredio mr Aleksandar Vujović,

profesor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog

i urednik Katihetskog programa Radio Svetigore