Проф. др Александар Стаматовић: Историјске основе националног идентитета Црногораца 1918-1953.

У издању Института за српску културу из Никшића недавно је из штампе изашла јубиларна, двадесета по реду, књига познатог српског историчара из Црне Горе др Александра Стаматовића, редовног професора Универзитета у Источном Сарајеву.

Сам наслов књиге подразумијева разраду већ деценијама актуелне и прворазредне политичке теме у Црној Гори, шта су у смислу националног идентитета Црногорци, Срби или посебан национ?

Стаматовићева књига је друго, проширено и прерађено издање првобитне верзије, објављене још 2000.године, која је одбрањена као докторска дисертација на Филозофском факултету у Београду. Значајно је поменути да је издавање ове књиге финансијски помогла Влада Србије.

Стаматовић је у Црној Гори већ деценијама познат као класични историчар, који се бави круцијалним питањима црногорског друштва XX вијека, из којих су произашле велике подјеле, и настале бројне жртве.

Ова његова књига незаобилазно је штиво пред предстојећи попис у Црној Гори, заснована на очигледним историјским доказима и изворима.У њој на почетку Стаматовић разрађује појам и одређење нације, те факторе који утичу на њено формирање. Прави и разлику између појма национализма, национал шовинизма, и рефлексије у виду злочина у име нације. Ови појмови су различити, али у лаичкој јавности у Црној Гори се углавном поистовјећују.Тако читалац може сазнати шта је нација, када се и како формирају нације, како се уобличавају, и коначно каква су њихова испољавајућа дејства.

Да се ради о прворазредном историографском дјелу, свједоче и потписници рецензије за њега. То су еминентни историчари: академик др Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета у Београду; др Радош Љушић, редовни професор Филозофског факултета у Београду; др Слободан Бјелица, редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду, и др Сенка Бабовић-Распоповић, научни савјетник Историјског института Црне Горе у Подгорици.

Књига др Стаматовића може да послужи и као поређење ставова о нацији у Црној Гори у протоку више од једног вијека. То се може видјети у глави која описује културне и политичке прилике у Црној Гори, од почетка XX вијека до 1918. године.

Понуђено је обиље историјских докумената разне провинијенције, тј. извода који говоре о националном идентитету Црногораца:школских свједочанстава, школских дневника, преводних административних аката, службеничких досијеа, уџбеника, разних књишких издања, одломака говора посланика иминистара у Скупштини, коресподенције књаза (краља) Николе, третману језика и сл.

Непобитно, ови подаци говоре да је у Црној Гори тада живио српски народ, који је говорио српским језиком, што је била и званична доктрина ондашње црногорске државе.
У сљедећој глави, хронолошки поређаној, Стаматовић се бави националним идентитетом Црногораца између два свјетска рата. Представљена документа јасно указују да између бјелаша и зеленаша није било у смислу националног идентитета никаквих дилема и подјела.Оба покрета била су српска. И једни и други били су Срби и осјећали се као такви, а такође у глобалном смислу и за српско уједињење. Разлика је била само у концепту.

Ово поглавље доноси и преглед читавог низа докумената, који указују на чиниоце и факторе који први пут у историји негирају српски идентитет Црногораца. То је у првом реду КПЈ, а потом независно од ње и два појединца:др Секула Дрљевић и Савић Марковић-Штедимлија.

Стаматовићева књига путем бројних цитата указује на контраверзност ставова Дрљевића, од изразитог Србина, до трансформације у изразитог антисрбина.Кроз ставове Марковића указује и на генезу једне нове идеологије, која ће се развити и уобличити на прелому XX у XXI вијек, а то је дукљанска идеологија.

Свакако да Стаматовић кроз бројне презентоване изворе указује да је и у овом периоду српски национални осјећај у Црној Гори ван наведених фактора био неспоран. То се види и по низу цитата испољених и од стране црногорске федералистичке странке, која има већи српски национални исказ од нпр. радикала, демократа и републиканаца.

Велики ломови црногорског друштва у Другом свјетском рату и револуцији, оличени кроз три покрета:партизанско-комунистички, четнички и зеленашки (покрет Крста Поповића), приказани су такође сетом извора од стране др Стаматовића.

Они показују да је чак и у партизанско-комунистичом покрету постојала располућеност, и да је код једног броја чланова тог покрета био још увијек присутан снажан српски национални осјећај (нпр.код Ивана Милутиновића, Саве Ковачевића, Ђока Пајковића, Петра Комненића итд).Покрет Крста Поповића такође не негира српски идентитет Црногораца.

Побједа комуниста у рату и револуцији доноси глобални преокрет у националном идентитету Црногораца. Од 1945. године он се јасно исказује у бројним административним актима, партијским документима, и коначно у пописима од 1948. и 1953. године, када се појављује занемарљив пописни исказ српске националне припадности становништва, што Стаматовић показује интерпретиравши бројне изворе, који упућују на комбинацију индоктринације и репресије.
Као историчар од струке, и са бројним научним апаратом који је пратећи уз књигу, др Стаматовић показује историјским изворима-документима, без претензије да читаоца убиједи у нешто, што уосталом и није смисао озбиљне и научне историографије.

Стога читаоци разне образовне провинијенције, кроз јасан и упечатљив исказ др Стаматовића у овој књизи, могу јасно и лако да врше паралелизовање националног исказа у Црној Гори, од себе и савременог тренутка, до времена уназад готово вијек и по.Стога се ова књига др Стаматовића може сматрати великим доприносем савременој црногорској, и шире српској историографији.

Т. Ћ. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: