Prof. dr Jelica Stojanović: Crnogorski jezik ne postoji, to i prosečan srednjoškolac zna

„Njegoša i njegovu misao niko ne može srušiti, niti sahraniti, može samo srušiti sebe, odnosno sopstvenu laž. A mi da se Njegoševom mišlju, kroz vekove pre i posle, bogatimo iznova i iznova. Ako ga slažemo, sebe smo slagali! Treba da budemo deo novog i večitog rađanja Njegoševe Crne Gore, Srpstva, čoveka, svedočenja, dubine ljudske misli. Njegoš je svedočio iskonsko biće ljudskosti, istorije, Crne Gore, srpskog jezika i bića. Njegoš nam je prostor i prozor. Neka Crna Gora bude dostojna Njegoša, kao što je Njegoš gradio Crnu Goru na srpskoj, i u sklopu toga i crnogorskoj veličini. Neka to bude put da se vratimo Njegošu, njegovom zavetu, njegovoj crkvi na Lovćenu“, kaže u razgovoru, za „Novosti“, govori prof. dr Jelica Stojanović, predsednica Matice srpske – Društvo članova u Crnoj Gori, povodom Dana Njegoša koji je u Crnoj Gori državni praznik, a slave ga i „matičari“ na čijem je čelu.

– Nisam za to da rušimo, nego da gradimo. Ako je nešto užasno srušeno (zavetna kapela na Lovćenu), potom na osnovu toga užasno pogrešno srušenog, novo sagrađeno (Mauzolej), neka samo sebi bude spomenik, i svima nama podsetnik. Nema rušenja, samo građenja!

Treba vaspostaviti veličanstveno, uzalud i užasno srušeno. Kao pouka da nam budu oni koji su rušili, pretočeno u jedinstvenu istoriju i tragediju „sedam Njegoševih sahrana“!

Da se toga sećamo sa tugom, ali i da nam to da snagu da nepravdu, mislim retku u svetskoj istoriji, ispravimo.

Koliko se Crna Gora vraća Njegošu i njegovom delu, i da li u školskim čitankama još nema mesta za velikog pesnika?

– Retko se po imenu jednog stvaraoca naziva nauka, deo nauke, ali postoji šekspirologija, postoji njegošologija… Samo tih nauka treba istinom, srcem, dušom, potom i znanjem biti dostojan, treba se ogledati u njima. U skladu sa tim u poslednje vreme nije bila Crna Gora. Toga su ogledalo udžbenici, planovi i programi. Time je bila ugrožena generacija naših učenika, naše dece. Njegoš bez Njegoša, Crna Gora bez Crne Gore! Njegošu se nećemo vratiti ako selektivno pristupamo njegovom biću i delu tako što ćemo najlepši deo njegovog stvaralaštve odstraniti, zanemariti, kao što je činila prethodna vlast, što je evidentno i kroz nastavne planove i programe u Crnoj Gori, pretočeno i u udžbenike.

Njegoš je bio jedna, i jeste, od najmudrijih glava, ne samo Crne Gore i Srpstva, nego i ljudskog roda. Uz to, veoma obrazovan, načitan, o čemu svedoči i njegova biblioteka, bio je, u onom teškom vremenu, poznavalac svetskih jezika i literature. Mudra glava Srpstva i svetske misli. I mi sad, s obzirom na prosvetu i predstavljanje u Crnoj Gori, nasleđeno i nepromenjeno, hoćemo da uzimamo samo mrvice Njegoševog veličanstvenog dela, da njegovo veličanstveno nasleđe, naspram sitnih interesa, umanjujemo.

Problem imenovanja jezika u katalogizaciji bibliotečke građe nastavljen je i posle pada bivšeg režima u Crnoj Gori. Da li se s tom „akcijom“ stalo?

– Njegoš je slavio i proslavio Srpstvo i srpski jezik i delom i rečju. U susret otvaranju biblioteke Matice srpske – Društva članova u Crnoj Gori u Nikšiću, pokrenuli smo komunikaciju sa Centralnom bibliotekom „Đurđe Crnojević“ (koja je nadređena svim bibliotekama u Crnoj Gori) o načinu i uslovima našeg učlanjenja u COBISS sistem. Dobili smo odgovore da prijavu za učlanjenje treba da podnesemo na crnogorskom jeziku, što mi, razume se, nismo prihvatili. S druge strane, saopštili su nam da tzv. normativna (CONOR) baza autora takođe mora da bude na „crnogorskom jeziku“. Predočili su nam da po automatizmu, sve što ide preko Centralne biblioteke, biva u CONOR bazi prepoznato kao crnogorski jezik i crnogorska ćirilica. Ispostavilo se da istina nije u saglasju sa onim što nam je saopšteno. Angažovali smo advokata, ispostavilo se da svaki savremeni autor, obrativši se našem društvu, može da traži da mu se promeni ime jezika i pisma. To može da traži i srodnik. Ne treba odustati.

Mnogi su se obratili za proveru i tražili izmenu, što je i sprovedeno. Izgleda da se softver predomislio?! Međutim, problem je što je celokupno srpsko jezičko i književno nasleđe, onih koji nisu među živima, podvedeno pod „crnogorski jezik i crnogorsku ćirilicu“. Tu su i Petrovići (Petar I Petrović, Petar II Petrović Njegoš, kralj Nikola, i tako redom).

Da li smatrate da se ovom problemu treba dublje posvetiti?

– Svakako, na istorijskim i naučnim osnovama, crnogorski jezik ne postoji. Ime je, političkom moći, uvedeno nakon referenduma. To je samo preimenovan srpski standardni jezik ili promovisani dijalekti srpskog jezika koji postoje izvan Crne Gore. To prosečan srednjoškolac zna. Pre toga ni ime za jezik u istoriji svih prostora sadašnjih prostora Crne Gore, nije postojalo. Jezik se na svim prostorima koji su ušli u prostor države današnje Crne Gore, jedino zvao srpskim imenom.

Da li ste na popisu očekivali veći procenat onih koji govore srpskim jezikom?

– Očekivala sam. Mada sam svesna da je gotovo polovina našeg stanovništva rasla u uslovima represivne politike koja je sve što ima srpski predznak skrajnjivala. Srbi nisu mogli dobiti posao u državnim institucijama, na udžbenicima je pisalo – crnogorski jezik, primani su predavači koji forsiraju taj predznak. Forsirana je ponavljana politizovana floskula, ako se država zove Crna Gora, ime jezika treba da nosi taj predznak, što je u nauci i lingvistici nevažno. Jezik ima svoje istorijsko, naučno, nasleđeno ime i to mu se ne može menjati. Osim u Crnoj Gori u određenom periodu.

Oko 70.000 građana crnogorske nacionalnosti koristi srpski kao maternji jezik. Kako to tumačite?

– To je stvar opredeljenja na popisu. Nisu zaboravili jezik svojih predaka i njegovo ime.

Kulturno i naučno slavlje

Upravo je 13. novembar Dan Matice srpske – Društvo članova u Crnoj Gori…

– Prvi smo dan Njegoševog rođenja proglasili za svoj dan (od 2017. godine), što se kod nas realizuje kao Dani Matice srpske – DČCG. Svake godine se manifestuje kao kulturno i naučno slavlje podstaknuto i nadahnuto nesagledivom trpezom Njegoševe reči. Tako se nastavlja i ove godine. Hvala Bogu, to se proširilo, kao seme bačeno u dobru zemlju. Širi se, i širiće se jer je Njegoševa duboka reč seme bačeno u najdublju zemlju. Samo treba da je zalivamo i pratimo. I da je pokušamo biti dostojni!

Decenije torture

Neka se Crna Gora vraća sebi svaki tren, svaki dan, a dan, kako reče pesnik Bato Đurković, „potraja šest stoljeća“. I trajaće taj dan u večnosti. Trideset godina represalije i tortura (sa još nasleđenim decenijama) učinilo je svoje. Treba istrajavati na istini, istorijskom nasleđu, nikoga ne povređujući. Neka svak potraži istinu! Ovde će je dosta lako naći. Neka zaviri u Njegoša. A još bolje dublje utone!

Kosovski zavet u „Gorskom vijencu“

Da citiram opštepoznate stihove „Srpski pišem i zborim / Narodnost mi srbinska…“. Njegoš je u svakom segmentu svog bića i dela to i projavio… I svog doživljaja Crne Gore.

Hoće li Crna Gora sada da mu oduzima ono što je nedvosmisleno sabrano u njegovom delu?!

Želi li neko dobro Crnoj Gori ko hoće da je odvoji od Njegoša, falsifikujući Njegoša.

Kosovo je u „Gorskom vijencu“ ishodište naroda Crne Gore, koja je postala kolevka zbega nakon Kosovske bitke. Crna Gora je za Kosovo vezana zavetom da se vrati izgubljeno carstvo, da bude iskra slobode i vaskrsenja srpstva. Kao produžetak ove „iskre slobode“ javlja se nova iskra oličena u Karađorđu (koji „dunu život srpskoj duši“), iskazana u „Posveti“. „Gorskim vijencem“ Njegoš je iskazao duboku vezanost za duh srpskog naroda, za njegovu tragičnu veličinu, nesalomivu snagu.