Професор из Новог Сада докторирао на тему Штулићеве поезије

Докторска дисертација под називом „Рок поезија Бранимира Штулића и њени медијски одјеци” успјешно је одбрањена ове недјеље на Одсјеку за српску књижевност Филозофског факултета у Новом Саду, чиме је, по ријечима стручне комисије, овај пионирски рад отворио наша академска врата проучавању рок поезије.

Њен аутор, др Златомир Гајић, познат прво као успјешан басиста, затим новинар са посебним сензибилитетом за праћење музике, те данас стручни сарадник на факултету, каже да је идеја рада управо давање дигнитета у науци рок поезији и Штулићу као врхунском умјетнику. Покушај његовог сврставања међу пјеснике као што су Дучић и Костић, пише Блиц.

“Рад је мултидисциплинаран, комбиновао сам медијски сегмент са књижевним и социолошким, како бих објаснио читав концепт рокенрола. Пет година сам га писао, а истражујем читав живот. Још кад сам као дијете купио „Филигранске плочнике” вол. 1 и слушао их годинама, не знајући да има и вол. 2, толико сам мали био. Историја поезије почиње на истом мјесту где са рокенролом завршава, јер први пјесници у старој Грчкој правили су пјесме свирајући лиру, одакле и име лирика. После су се ове умјетности одвојиле, да би нама дошао Дилан и опет нас учио шта је Бодлер”- изјавио је Гајић, који је прије ове дисертације магистрирао на теми „Поезија Милана Младеновића као књижевна и медијска чињеница”.

Како наводи , први албуми Азре попут „Равно до дна” и тих осамдесетак пјесама објављених у прве три године осамдесетих година за нас су важнији него Битлси, Ролингстонси, Елвис Пресли или Нирвана. Све оно што је Штулић написао, објавио и снимио у разним фазама свог живота створило је једну аутохтону врсту балканског рока.

Предлог да се бави Штулићем добио је од ментора и његовог, како каже, „мастер јоде” Драгана Станића, професора на Одсјеку за српску књижевност и предсједника Матице српске.

У разматрањима да се бави Шекспиром, Станић му је пријатељски сугерисао да је ту скоро већ све речено те да као рок музичар и новинар треба да се бави темама које су потребне науци српског језика и књижевности, а то је занемарена рок поезија.

Највећи прилог истраживању дао је сам Штулић, који је у својих 14 изданих томова поред превода дјела из античке историје објавио и књигу са око 250 својих пјесама, аутобиографију „Смијуријада” и књигу са свим обнародованим новинским чланцима о њему.

„Идиоти постају цијењени људи”

Било је субверзивних и провокативних бендова и аутора прије њега, али нико то није радио тако директно као Штулић. „Идиоти постају цијењени људи”, како пјева.

Мислим да су му људи вјеровали и препознавали га као храброг човјека. У љубавној поезији он у неким дјелима не крије за ово поднебље конзервативан и традиционалан мачизам према женама, такозвану фалусократију.

Но, с друге стране, има и предивних љубавних пјесама које су увијек стопљене са темама о слободи. Оне се поклапају и са његовом сликом свијета за који је у почетку каријере сматрао да има наде, али после је остао разочаран – наставља саговорник Блица.

Штулић се, по њему, трудио да свакој ријечи у пјесми да смисао, док је у занатском дјелу био невјероватно елоквентан и вјешт са ријечима, уз јединствену метафоричку сликовитост.

На овако „кабастом језику” за рокенрол могу се, уз њега, на прсте једне руке избројати аутори који су успјели да ураде тако вриједне песме. Само са нумером „Курвини синови” може да се објасни све, од поезије, рокенрола и бунта, до некадашње Југославије или садашњег свијета.

Гајић сматра да је публика престала да разумије Штулића након албума „Кад фазани лете” (1983), када је постао сувише пјесник и филозоф.

Иако многи нису разумјели шта је хтио да каже, али нити се мора свака ријеч разумјети, порука пјесама остала је иста. Штулић је ту постао нешто попут доброг колумнисте, читаш га и видиш да он на прави начин критикује систем и стварност која нас окружује, али сви знамо да та колумна неће промјенити ништа.

“Не вјерујем да би био толико глорификован да је сваки дан поред нас. Када сам га последњи пут 1986. године слушао, видио сам харизматичног лидера, али и затвореног умјетника, ексцентрика.

Тако да његов пут није могао никако другачије да заврши него самоизолацијом у којој је нашао мир и на чему му можемо завидјети. Дјелује да њему медијска пажња никада није била потребна нити битна, он је кроз своје оштре изјаве, уз склоност ка полемици, покушавао да појасни своје мисли и чврсте ставове, а то су неки медији користили за бољи тираж”. Та игра траје до данас – изјавио је Гајић, преноси Блиц.

Гајић сматра да га је током читавог рада пратила трема. С једне стране имао је потребу да се бави овом темом, али с друге и жељу да нико не схвати како се „гребе о рок звезду”. Када се томе дода и манир самог Штулића који увијек има изузетно оштар став према ауторима који било шта о њему напишу, трема је у неким моментима прелазила у спутавање.

“То је кључно осјећање које ме је пратило. Поштујем Штулића, али као научник морам да будем дистанциран и објективан да не бих прешао у идолопоклоника. Питао сам Пецу Поповића да ли да зовем Џонија, јер он је један од ретких људи који с њим има искрен и добар однос. Он ми је савјетовао да је боље да га не контактирам јер ми неће пружити оно што би ми евентуално требало за рад на докторату. Али мислим да је до доктората дошао, тако да очекујем његов мејл” – каже кроз смијех Гајићм преноси Блиц.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: