Proglašeni Laureati „Pečata Varoši Sremskokarlovačke“ za 2024: Milica Bakrač jedna od nagrađenih

Ove godine po prvi put, prestižno priznanje Brankovoga kola „Pečat varoši sremskokarlovačke“, u vidu izuzetne nagrade za ukupno delo, pripalo je Peri Zupcu. Nagrada za najbolje pesničke knjige na srpskom jeziku objavljene između dva Brankova kola, pak, ravnopravno je pripala Todoru Bjelkiću, Valentini Milačić, Damiru Maleševu, Igoru Miroviću, Milici Bakrač, Barbari Novaković i Miletu Lisici. Ovi pesnici proglašeni su za laureate „Pečata varoši sremskokarlovačke“ u godini kada obeležavamo dva veka od rođenja Branka Radičevića.

Na završnoj sednici, 14. oktobra 2024. godine, ovu odluku jednoglasno je doneo žiri Brankovog kola u sastavu: Nenad Grujičić (predsednik), Jelena Aleksić i Andrej Jelić Mariokov. U najužem izboru za nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ bile su i zbirke poezije Bogdana Džuvera, Nenada Šaponje, Momčila Bakrača, Radomira D. Mitrića, Zorana Mitića, Jelene Marićević Balać, Dragane Lisić i Mate Uljarevića.

O B R A Z L O Ž E NJ E

Pero Zubac (1945, Nevesinje), živi u Novom Sadu, objavio više od pedeset knjiga poezije i preko dvadeset za decu, sastavio dvadesetak antologija. Izuzetna nagrada za životno delo, „Pečat varoši sremskokarlovačke“, pripala mu je povodom objavljenih izabranih pesama u pet knjiga (Arhiv Vojvodine, Novi Sad, 2024), odnosno za ukupan pesnički opus. Izuzetna nagrada Brankovog kola dodeljuje se i zbog nezaboravne uloge dvadesetdvogodišnjeg Pere Zupca kao osnivača nagrade „Pečat varoši sremskokarlovačke“ (1967) u novosadskom studentskom listu „Indeks“. Te godine nagrada je pripala osmorici pesnika (Rajko Petrov Nogo, Radomir Mićunović, Branko Bošnjak, Petko Vojnić Purčar, Tito Bilopavlović – jedini živ danas, Zvonimir Husić, Milorad Milenković Šum i Karolj Jung). Time je bio postavljen koncept ove pesničke nagrade kojom ćemo, evo, i ove godine, a povodom proslave dva veka od rođenja Branka Radičevića, ovenčati takođe osam autora. Osim toga, Pero Zubac je uredio i vodio prvo Brankovo kolo (1972), zajedno sa Miroslavom Antićem, i time ostavio važan inicijalni trag u Sremskim Karlovcima, vezan za Branka Radičevića. Zubac je popularan pesnik čija je slava započela u Jugoslaviji šezdesetih godina prošlog veka sa kultnom mladalačkom poemom „Mostarske kiše“ i traje do današnjih dana u Srbiji i regionu. Pesnička aura te knjige dopire do najmlađih umetnika i čitalaca, i daje im veru da pesnički talenat može da otvori i stvori nesvakidašanju putanju (misiju) u kulturnom životu. Potonje veoma značajne Zupčeve knjige razlikovale su se od kultnog prvenca ostvarujući se u novim tematsko-motivskim kreacijama i oblikovno-formalnim ključevima jedne neponovljive pesničke sudbine. Izuzetna nagrada Brankovoga kola – „Pečat varoši sremskokarlovačke“ – za ukupno delo ide u ruke uglednom srpskom pesniku koji će naredne godine napuniti osam decenija života.

Todor Bjelkić (Skipovac, 1946), živi u Irigu, objavio preko dvadeset zbirki pesama za decu i nekoliko knjiga proze za najmlađe. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, međutim pripala mu je za prvu knjigu poezije za tzv. odrasle „Ishodišta i zalazišta“ (Srpska čitaonica, Irig, 2023). To je povod, a i prava prilika, da ovo visoko priznanje obuhvati i uvaži njegovo bogato stvaralaštvo za decu. Nagrađena knjiga je dugo pupoljila iz Bjelkićevog pesničkog ishodišta i pristigla do granatih godinâ koje pokazuju zrelost zalazišta što ne prestaje da živo stvara: „Gde nam je kraj, gde nam je kuća?/ I ishodišta? Potonuća? Da li je to san ili java?/ Možda mi se tek pričinjava?“ Todor Bjelkić je pesnik Srema, u znaku Brankovog distiha: „Ao, Sremče, gujo ljuta,/ svaki junak po sto puta“. Da, Bjelkić je zaista vitez sremske zavičajnosti, lokalnog patriotizma koji se proteže do otadžbinskog, do univerzalnog. Tu su pesme životnog ushita, ljubavi, susreta, rastanaka, porodičnog zagrljaja i odlazaka, one životne melanholije iz koje niču istinite pesme. I konačno, u krupnom planu, to je poezija erosa i tanatosa, uvek sa dušom, tu su i refleksivne i misaone, ali i strofe okretne dovitljivosti i duhovitosti, pesme koje rezativizuju strah od prolaznosti i ništavila. Koliko majstor rime, toliko i tvorac lakokrile, sopstvene metrike u slobodnom stihu, pesnik širokog životnog spektra i repertoara, Todor Bjelkić je autor koji je odavno trebalo da se ovenča ovim etabliranim sremskokarlovačkim lovorom iz Brankovih ruku sa rajskoga Stražilova.

Valentina Milačić (1966, Ravno Selo), živi u Banjaluci, objavila pet knjiga poezije i jednu stručnu iz oblasti vaspitanja dece. Nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“ dobija za novu zbirku „Pesma na žici“ (Besjeda, Banjaluka, 2024). U Brankovom kolu objavila dve knjige (2011, 2014) i ovenčana nagradom „Stražilovo“ (2014). Nova knjiga Valentine Milačić nastavak je njene autentične poetike zasnovane na sublimisanju pesničkih slika i prizora, i veštom „ekonomisanju“ sa „manjkom“ jezičkog materijala. Dakle, formalni nukleus njene poezije jesu ustvari minijature čiji prasak otvara neočekivan prostor za pesnički govor i naglo poentiranje. „Pjesme su kao ljudi, imaju ili nemaju lice“, peva Milačićeva i diljem knjige nudi ambivalenciju sveta kao princip, kao tematski raspon za pevanje: vatra i led, lepo i ružno, radost i bol, božansko i ljudsko. Ovo pevanje zasnovano je na trenucima u kojima „srce ludo“ kruniše dobar stih što svedoči o neupitnom talentu za svečanu upotrebu maternjega jezika u poeziji. „U bijegu ka tišini“, sklanjajući se od amoralnog i lažnog, autorka poeziji daje ulogu „eliksira“ koji „kapljicama spasenja“ leči, jer okolo „neke pjesme su ružne… one truju i razbijaju srca/ i bolje da ih nema“. Ova poezija poručuje da bez božanskog nadahnuća nema „slave zagrljaja“ u pesmi i svetu. Otuda u nagrađenoj knjizi Valentine Milačić obitava i krstoliki pogled u kome kroz svakodnevne događaje sastaju se i prepliću nebo i zemlja, vreme i prostor.

Damir Malešev (1966, Novi Sad), živi u rodnom gradu, objavio dve zbirke pesama, sastavio dve knjige pesničkih prevoda: korejsku poeziju i pesme Bitlsa. Imao nekoliko samostalnih i grupnih izložbi likovnih radova. Kao karlovački gimnazijalac, pre četiri decenije na Brankovom kolu dobio nagradu „Branko“ za pesnike srednjoškolce, a 1998. godine u Brankovom kolu, kao student filozofije, objavio svoj pesnički prvenac. Nova, treća po redu knjiga Damira Maleševa, „Pravo značenje duše“ (Kovači kulture, Novi Sad, 2024), ovenčana „Pečatom varoši sremskokarlovačke“, donosi, kao i njegove prethodne zbirke, zrelog pesnika zasnovanog na, pored ostalog, utvrđivanju puteva pesničke tradicije i zanata kroz živ dijalog sa Ivanom V. Lalićem, sa preplitanjem citata iz radionice Danila Kiša, Branka Miljkovića, Vaska Pope i Đorđa Balaševića, donoseći zatim „hvalospeve“ Imanuelu Kantu, Isaku Babelju, ali i parnoj lokomotivi, biciklu, jeseni, rimama i kromanjonskom slikaru. Tu su dabome i posvete majci, ocu-pesniku, kćerki i sinu, srodnima i prijateljima. Oplemenjena i slobodnim i vezanim stihom, nagrađena knjiga poezije Damira Maleševa odiše duševnim kapilarima bića, životnom snagom i talentom da se sabere sve ono što se kroz zemno trajanje krunilo, rasipalo i održalo.

Igor Mirović (1968, Kruševac), živi u Novom Sadu, objavio četiri knjige poezije, peta po redu – „U lavirintu“ (Laguna, Beograd, 2024) – nagrađena „Pečatom varoši sremskokarlovačke“, privukla je pažnju žirija već po svome nazivu. Mirović je pesnik osobenog životnog iskustva i sudbine. Već na samom početku knjige nalazi se reprezentativni „pokajnički“ stih: „Izabrao sam pogrešan put do središta lavirinta“. To je stih koji vrhuni svešću o zalutalom biću (zabludelom sinu) koga stranputice ustvari pročišćavaju i bodre da ne izda pesničku stazu kao jedini slovesni način opstanka u svetu gde dominiraju beskrupulozni interesi, licemerje i greh. Knjiga „U lavirintu“ pokazuje da pesnik nije zaboravio (izgubio) Arijadninu nit zalazeći u tamu lavirinta. Svetlost rešenja ukazala se pri povratku iz tamnog vilajeta, uz spasonosnu nit pevanja koja je u „svetlosnom prosejanju“ postala čvršća i jača. Čitamo dobre Mirovićeve ljubavne (erosne), rodoljubive (istorijske), duhovne (molitvene), posvetne (apoteozne) i angažovane (kritičke) pesme. Podjednako uspešne u slobodnom i vezanom stihu, bogate leksike i jakih slika, pesme daju putokaz da pesnik i dalje nastavi da neguje rimu i osvaja pesničke oblike zasnovane na muzici jezika i forme. Nagrađena knjiga poseduje snažan ispovedni karakter sa jasnim pečatom talenata s kojim je pesnik, nema sumnje, rođen i katarzično obnovljen.

Milica Bakrač (1977, Nikšić), živi u rodnom gradu, objavila deset zbirki poezije, priredila četiri knjige drugih autora. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“ pripala joj je za knjigu izabranih i novih pesama „Hranitelj ptica“ (prvo izdanje – Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, Novi Sad, 2023. i drugo izdanje – Institutu za srpsku kulturu, Nikšić, 2024). Ovaj bogati izbor poezije pokazuje genezu pesničkog rasta i sazrevanja Milice Bakrač koja je zadržala svoj autorski pečat u svim knjigama, pre svega u znaku odbrane korena srpskoga bića, jezika, pisma, hrišćanskog učenja i vere, „a s njima i vere u čoveka, ali i vere u moć pesničke reči“ (Z. Đerić). Duhovni orjentiri srpske tradicije ukazuju se već u naslovima ciklusa: „Blago onom koga Njegoš gleda“, „Čovek i žena sa planine“, „Azbučnik“ „Čarnojević“ (pesme o odlasku), „Lazaru vezenica“ i „Gospode, nije nam hladno“. Poezija Milice Bakrač bogata je muzikom zahvaljujući negovanoj rimi i metrici (najčešće osmerac, deseterac: simetrični i asimetrični, te dvanaesterac), a sve u formi katrena, soneta i sonetnog venca. Posebno zanatsko obeležje ove poezije uočavamo u dosledno izvezenim akrostihovima u sonetima, i, što je važno istaći, u sonetnom vencu „Vijenac vijencu“. I, dok u čitavoj Crnoj Gori narod hodi u litijama, Milica Bakrač beleži u vremenu: „Gospode nije nam hladno/ u doba mrazno i gladno!// Zebu nam ruke i lica,/ no, mi smo ko jata ptica// Čije se gnezdo svija/ Kod Svetog Vasilija.“ Posle Ranka Jovovića, nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“, drugi put odlazi u Crnu Goru, sada u sestrinsko krilo ugledne srpske pesnikinje.

Barbara Novaković (1986, Rijeka), živi u Brčkom, objavila dve knjige pesama, prevodi na srpski jezik Hesea, Rilkea, Brehta i Kafku. Treća po redu zbirka „Najduža molitva“ (Poetikum, Kraljevo, 2024) donosi joj prestižnu nagradu „Pečat varoši sremskokarlovačke“, najpre, za tematsko-motivski zaokruženu i na planu postupka ujednačenu knjigu. To je „cela lepa“ knjiga ljubavne poezije, tako retka među savremenim pesnicima, knjiga koja pleni svojom (nad)zemnom čulnošću i istinom u znaku dela citata Leonarda Koena: „Ljubav je vatra. Ona sagori svakoga./ Ona razobliči svakoga.“ Pominjući pesnike i njihove muze (Gete i Lota, Rilke i Lu Salome, Kafka i Milena, Prever i Barbara), Novakovićeva tokom knjige u isti mah uspešno barata sa uzvišenim i trivijalnim, božanskim i ljudskim. S druge strane, pak, to je poezija koja u sebi nosi silnice urođene ijekavske maternje melodije što bi se mogla, jednom, rascvetati u rimovane distihe i katrene, možda. Sve u svemu, u zbiru aktuelne izdavačke produkcije, „Pečatom varoši sremskokarlovačke“ nagrađena je knjiga koja nosi pečat naglašene stvaralačke potrebe i hrabrosti jedne žene-pesnikinje da žrtvujući se za (nad)ljubav („među nama nikada nije bilo ni riječi o ljubavi“) nezadrživo peva (o) drugom, (o) muškom, (o) androginskoj sintezi jednoga i drugoga.

Mile Lisica (1986, Ključ), živi u Banjaluci, objavio sedam knjiga pesama i tri zbirke haiku poezije. Nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“ pripala mu je za novu knjigu „Novembar će završiti pesmu“ (Grafid, Banjaluka, 2023). Evo još jedne knjige ljubavne poezije koja ukazuje na malo čudo na savremenoj pesničkoj sceni. Naime, sve Lisičine knjige su ljubavne provenijencije, „za njega druga tema kao i da ne postoji… on kao da ne veruje da se može pjevati o bilo čemu drugom“ (G. Dakić). I, uvek pod plaštom jeseni koja je, inače, kao godišnje doba, po starogrčkoj tradiciji posvećena Dionisu, bogu berbe, vina i uživanja (zima – Hefestu, bogu vatre i kovača; proleće – Hermesu, glasniku bogova; leto, Apolonu – bogu sunca). Ovom pesniku pesme su ponajbolje tamo gde se ukaže haiku-prizor: „ O kako mi sada nedostaje/ Neki jednostavan dan/ Jesenji/ Da mi u kostima zašumi reka/ I da na njoj dve patke plove/ i da dugo/ Dugo pričaju o ljubavi.“ Za razliku od Branka koji peva: „Nikad nije vito tvoje telo/ Ruka moja mlada obavila“, Lisica kaže: „Kada me ljubi/ Krv mi se za zemljom pomeša/ Svet u meni/ I sve oko mene poludi.“ Dva koncepta doživljaja ljubavi, prvi – u platonskoj čežnji , drugi u konkretnoj strasti. Dobro je da srpska savremena poezija grabi ka ljubavnoj u dobu raščovečenom i mračnom, u vremenu bez empatije i radovanja drugome, pored nadirućih slika smrti koje raskrvavljuju medijski ekran što, u predapokaliptičnoj jezi, može naglo da zasneži i postane led.

***

Dodeljena u godini proslave dva veka od rođenja Branka Radičevića, nagrada „Pečat varoši sremskokarlovačke“ biće svečano uručena novim laureatima na „Prolećnim Brankovim danima 2025“ u Sremskim Karlovcima, u najstarijoj srpskoj gimnaziji, gde se Aleksije Radičević, potonji Branko, veliki pesnik srpskog romantizma, školovao od 1835. do 1841. godine. Brankovo kolo će naredne godine obeležiti 190. godišnjicu dolaska Aleksija Radičevića na školovanje u Karlovačkoj gimnaziji.

„Pečat varoši sremskokarlovačke“ traje punih pedeset sedam godina i spada među najstarije i najuglednije pesničke nagrade u Srbiji i regionu. Ono što je Vukova nagrada po svom konceptu na ukupnoj kulturnoj sceni, to je „Pečat varoši sremskokarlovačke“ na pesničkoj. Među dosadašnjim dobitnicima „Pečata varoši sremskokarlovačke“ nalaze se i preminuli pesnici: Miodrag Pavlović, Dara Sekulić, Dragan Kolundžija, Ranko Jovović, Stevan Tontić, Darinka Jevrić, Dragomir Brajković, Vujica Rešin Tucić, Raša Popov, Manojle Gavrilović, Krstivoje Ilić, Novica Tadić, Milan Nenadić, Ileana Ursu, Slobodan Kostić, Simon Simonović, Draginja Urošević, Miljurko Vukadinović, Đorđe Sudarski Red, Milorad Crnjanin, Joan Flora, Miloš Komadina, Ljupko Račić, Nebojša Devetak, Vladimir Jagličić, Zoran M. Mandić i Goran Simić, te danas živi autori: Matija Bećković, Ranko Risojević, Miloš Kordić, Ranko Preradović, Tanja Kragujević, Raša Perić, Radomir Stojanović, Srba Ignjatović, Andrej Jelić Mariokov, Nenad Grujičić, Boro Kapetanović, Đorđo Sladoje, Dragan Lakićević, Anđelko Anušić, Mile Stojić, Slobodan Tišma, Blagoje Baković, Veroljub Vukašinović, Ivan Negrišorac, Laslo Blašković, Tomislav Domović, Goran Stanković, Vojislav Karanović, Dragoslav Dedović, Miroslav Aleksić, Boško Suvajdžić, Jelena Aleksić, Saša Radonjić, Dragica Stojanović, Emsura Hamzić, Selimir Radulović, Gordana Đilas, Zoran Đerić, Saša Radojčić, Rajica Dragićević, Dušan Radak, Radivoj Šajtinac, Simon Grabovac, Oto Horvat, Radmilo V. Radovanović, Dragana Kragulj, Goran Labudović Šarlo, Nedeljko Babić, Dejan Gutalj, Mirko Vuković, Ivan Lalović, Saša Nišavić, Jasna Milenović, Danilo Jokanović, Nedeljko Babić, Miloš Janković, Branislav Zubović, Žarko Dimić, Dušan Zaharijević, Jovica Đurđić, Milan Rakulj, Dajana Petrović, Andrija Radulović, Perica Markov, Maja Belegišanin, Julija Kapornjai, Slobodan Jović, Nenad Kebara, Slobodan Ristović, Ivana Milankov, Anđelko Zablaćanski, Milena Severović, Aleksandra Marilović i drugi.

BRANKOVO KOLO

Nenad Grujičić, predsednik