Prognanici u „tviter“ i Fejsbuk Srbiju

Ne, Aleksandre Vučiću, ta Srbija koju prezirete ne živi na „tviteru“ kako tvrdite, već ste upravo Vi učinili da se oni koji ne misle poput Vas, odnosno, oni koji misle- „odsele“ iz ove Vaše Srbije u zbegove, tu neku virtuelnu hajdučiju, postanu izbeglice iz sopstvenih života u neke zamišljene, sanjane, željene…

Upravo ste Vi ponajviše učinili da Srbija dobije dve nove „pokrajine“: Fejsbuk i „tviter“, da prognate narod u bezličje, raspolutite Srbiju na onu u kojoj metro vozi pravovernike od nemila do nedraga da kliču: „Car je go, ali mu baš lepo stoji!“ i onu u kojoj sendvič nije „sveti gral“ a jalovi kamen temeljac za još jednu neimarsku laž ne predstavlja prag već panj!

Istina, ne volim te takozvane društvene mreže jer su ponajmanje društvene, ali ih koristim da „prošetam“ Srbijom u kojoj se za živote dece bori sms porukama; u kojoj prosečna plata od mehurastih 500 evra ne dobacuje ni pet prosečnih dana; u kojoj sirotinja održava svoje konferencije za štampu moleći za pomoć da umru siti; u kojoj heroji ratova za Srbiju gube svoje bitke za mir Srbije; u kojoj Aleksandar Vulin, Nebojša Stefanović, Bratislav Gašić nisu stubovi mirnog sna ove napaćene države već samo san, loš- košmaran san; u kojoj je Kosovo i Metohija sveta srpska zemlja i doveka će to biti!

Priznajem, srećniji bih bio da je više kuraži van ovih lažno društvenih mreža već u društvu, ali narod je za ovih šest orvelovskih godina Vaše despotije shvatio da je najskuplja srpska reč- reč, pa se otisnuo u te daljine gde daleko od sebe može biti svoj!

Da ste državnik a ne tek puki animator na zabavama razmažene i pogane zapadne političke „dečurlije“ ne bi prezirali tu „tviter“ i Fejsbuk Srbiju, a ima u njoj kukolja, istina, već slušali šta se došaptavaju, ali ne zaverenički već zato što se od zaglušujućeg topota vaših jahača apokalipse ne čuje glasnije!

I toj „virtuelnoj“ Srbiji je ova zemaljska jednako na srcu!

Vapi za njom, čezne za danom kada će joj se vratiti iz tog internet izbeglištva; peva s ljubavlju i neprebolom za Kosovom i Metohijom; anđelima koji nisu osvanuli čekajući da zbrojimo dovoljno za život; penzionerima koji ne skapavaju pokušavajući drhtavom koščatom rukom da otvore poklopac kontejnera…

Vapi za životom živeći tek neko nakazno naličje u kojem postoji onoliko Srbija koliko Vama odgovara, jer Vaša će laž trajati onoliko dok bude dovoljno hajkača da sve koji ne misle kao Vi gone iz jedne u drugu, treću, četvrtu… opsenu, jer Srbija je samo jedna, večna, slavna i čojstvena, ali je držite kao taoca preteći da ćete je progoniti ko ranjeni plen ukoliko dojavi narodu da je podvodite belosvetskoj fukari ko udovicu koja se mora podati krvnicima svoga doma!

Srbija je zemaljska i nebeska, Vi ste učinili da postane i nekakva virtuelna, daleka, razgovorna tamo gde misli da je nećete čuti jer zna da prezirete sve osim eha sopstvenog glasa i pokliča: „Car je go, ali mu tako divno stoji!“

Mladost odlazi u tuđinu, Aleksandre Vučiću, a ono što je i ostalo u zbegove kojima ne vozi metro; ne peva preplaćena fontana; ne haraju mrki tipovi u mrkim džipovima; majke ne kukaju nad gladnom decom; krvave porodične drame nisu svakodnevica; pravda nije tek partijska starleta; sedam humki palog helikoptera nisu zaboravljene; izdaja nije politički uspeh, postati kolonija nije nikakva integracija, ne misliti kao Aleksandar Vučić ne znači ne voleti Srbiju…

Naš je pad što dozvoljavamo da proćerdate Srbiju ko prćiju, ali svakako nije Vaš let to što Vam sendvičopoklonici skandiraju s „divljenjem“, jer kada se prejedu užeglog majoneza potrčaće na golog cara, a tada ćete shvatiti da je ta bolja Srbija u kojoj nema mesta za prognanike tek polje svelog kukuruza, a Vi strašilo od kojeg vrane ne beže već s gnušanjem preleću…