Прогон демократије

Ре­цепт је опро­бан и ни­је ва­жно чи­ји је… У по­ли­тич­ком по­дла­штву пла­ги­јат се не   ра­чу­на, зли ге­ни­ји не во­ле да их пам­те по ино­ва­ци­ја­ма. Ре­цепт је сву­да исти: пр­во ухап­се, ре­ци­мо, не­ког хр­ват­ског зло­чин­ца из прет­ход­ног ра­та, а   он­да у око­ли­ни Вин­ко­ва­ца ин­тер­вент­на јед­ни­ца по­хап­си по­ла срп­ског се­ла…

Та­ко на­ци­о­на­ли­стич­ко и од САД по­др­жа­но бо­шњач­ко ту­жи­ла­штво, ка­ко би у   не­вје­ро­ват­ној не­сра­змје­ри  до­ни­је­ло ма­ло ба­лан­са, ли­ши сло­бо­де не­ког       ге­не­ра­ла му­сли­ман­ске вој­ске из вре­ме­на гра­ђан­ског ра­та, а за­тим                 нео­вла­шће­но упад­ну у згра­ду ко­ја при­па­да МУП-у Ре­пу­бли­ке Срп­ске и ухап­се не­ко­ли­ко Ср­ба под оп­ту­жбом да су вр­ши­ли  зло­чи­не над му­сли­ма­ни­ма…

Све је то већ ви­ђе­но. Шта ту има но­во да сми­сли Ђу­ка­но­вић? Да по­пу­сти ма­ло     оп­штем на­род­ном не­за­до­вољ­ству… Ухап­си не­ког свог до­глав­ни­ка ко­ме је одав­но ис­те­као рок упо­тре­бљи­во­сти и про­тре­се ма­ло ко­а­ли­ци­о­не парт­не­ре ко­ји су ту кад   тре­ба би­ти шо­ви­ни­ста или се до­дво­ра­ва­ти НА­ТО-у, али су уви­јек од­сут­ни ка­да   тре­ба при­хва­ти­ти ри­зик.

И тек ка­да то ура­ди, он­да мо­же да на­ја­вљу­је из­бо­ре, „про­вје­ру вла­де“. За­пад је уми­рио хи­та­ју­ћи у члан­ство Сје­вер­но­а­тлант­ског са­ве­за, гу­ра­ју­ћи се у су­коб ме­ђу ве­ли­ким си­ла­ма, ло­ги­ком не­га­тив­ца ко­ји се уви­јек свр­ста­ва про­тив       сла­би­јег.          

У ме­ђу­вре­ме­ну, ври­је­ме је за об­ра­чун с опо­зи­ци­јом. На­рав­но да не чи­ни то ре­жим ко­ји, уз­гред бу­ди ре­че­но, и не по­сто­ји (јер је Цр­на Го­ра, је ли, де­мо­крат­ска др­жа­ва). Ни­ти то чи­ни вла­да, ко­ја је „тех­нич­ка“, као ни њен пред­сјед­ник ко­ји је „тех­ни­чар   вла­сти“ на­по­јен кар­де­љев­шти­ном и ти­то­и­змом (ба­рем у по­гле­ду тех­но­ло­ги­је)         то­ли­ко да су сви ње­го­ви по­те­зи бол­но пред­ви­ди­ви. Хап­си их, за­ми­сли­те, не­за­ви­сно суд­ство. Не­за­ви­сно то­ли­ко да, чак и без Ђу­ка­но­ви­ће­ве го­то­во ко­мич­не спрем­но­сти да и сâм по­ди­је­ли суд­би­ну Све­то­за­ра Ма­ро­ви­ћа, иза­зи­ва осми­јех код нео­ба­ви­је­ште­них и под­сми­јех код свих оних ко­ји ма­кар јед­ном не­дјељ­но чи­та­ју би­ло ко­је     но­ви­не…

Ка­ко дру­га­чи­је ра­зу­мје­ти на­ја­ву „про­вје­ре по­вје­ре­ња вла­ди“- што мо­жда     зна­чи гла­са­ње у пар­ла­мен­ту, а мо­жда и из­бо­ре, али сва­ка­ко под­ра­зу­ми­је­ва   из­вје­стан ис­ход.

Де­мо­кра­ти­ја за Ђу­ка­но­ви­ћа ина­че пред­ста­вља са­мо но­ву ку­ли­су је­ди­не     пред­ста­ве ко­ју зна да игра, а ко­ја се ре­при­зи­ра, ево већ ви­ше од се­дам­де­сет го­ди­на. За­то, да би би­ло ја­сно за­што је по­вје­ре­ње по­но­во по­твр­ђе­но, тре­ба       по­ли­тич­ку чор­бу учи­ни­ти ра­зно­бој­ном и до­бро је за­чи­ни­ти, ода­тле и од­у­зи­ма­ње иму­ни­те­та де­мо­крат­ским по­сла­ни­ци­ма, кри­вич­на при­ја­ва про­тив         пред­сјед­ни­ка јед­не од опо­зи­ци­о­них стра­на­ка…

По­ред хи­пер­про­дук­ци­је кло­но­ва СДП-а, и игре с но­во­про­на­ђе­ним срп­ским               ро­до­љу­бом „Ср­би­јан­цем по Ђу­ка­но­ви­ће­вој ме­ри“ То­ми­сла­вом Ни­ко­ли­ћем, ко­ји је већ че­тврт ви­је­ка на при­вре­ме­ном ра­ду у Бе­о­гра­ду, би­ће ово јед­на већ ви­ђе­на      по­ли­тич­ка игра… Игра, ко­ја мо­ра за­вр­ши­ти Цр­ном Го­ром у НА­ТО-у без             ре­фе­рен­ду­ма и Ђу­ка­но­ви­ћем на вла­сти по­сле „из­бо­ра“...

До гра­ђа­на Цр­не Го­ре, до на­ро­да, али и до Евро­пе, ка­ко оне ор­га­ни­зо­ва­не,               би­ро­кра­ти­зо­ва­не, бо­га­те, пре­за­ду­же­не, кри­зне та­ко и до нас цр­но­гор­ских су­сје­да, по­себ­но Ср­ба чи­ја бра­ћа су у Ђу­ка­но­ви­ће­вој Цр­ној Го­ри по пр­ви пут од тур­ских вре­ме­на обес­пра­вље­на, али и до Бо­шња­ка и Ал­ба­на­ца чи­је су­на­род­ни­ке ре­жим     ре­дов­но ко­ри­сти у шо­ви­ни­стич­ким кам­па­ња­ма и на њи­хо­вом стра­ху гра­ди сво­ју клеп­то­крат­ску, ауто­ри­тар­ну власт…

До свих нас Евро­пља­на је да не до­зво­ли­мо да у Цр­ној Го­ри на­ста­ве да ца­ру­ју       са­мо­вла­шће, лаж, мр­жња и ко­руп­ци­ја.

Да ли је мо­гу­ће иза­ћи на из­бо­ре под истим усло­ви­ма као на све прет­ход­не? Да ли је прет­ход­но по­треб­но по­сти­ћи не­ка­кав ни­во ме­ђу­на­род­не кон­тро­ле? При­мјер Бо­сне и Хер­це­го­ви­не се опет на­ме­ће. Ни­ко ра­зу­ман не мо­же вје­ро­ва­ти са­мо не­ком           пред­став­ни­ку ЕУ. По­тре­бан је исти онај ме­ха­ни­зам за спо­ро­во­ђе­ње ми­ра ко­ји     одр­жа­ва БиХ у де­мо­крат­ским стан­дар­ди­ма ко­ји су не­сум­њи­во ви­ши од оних на     Ко­со­ву (гдје не мо­же да се одр­жи сјед­ни­ца пар­ла­мен­та, због фа­ши­со­ид­них           по­сла­ни­ка ко­је ни­ко ни­је лу­стри­рао), Ма­ке­до­ни­ји (гдје ни­је мо­гу­ће одр­жа­ти ни по­пис гра­ђа­на) или у Цр­ној Го­ри (гдје вла­да ре­жим ко­ји по­чи­ва на истим осно­ва­ма као и ве­ћи­на ју­жно­а­ме­рич­ких вла­да то­ком Хлад­ног ра­та)…

Нео­п­ход­но је и отва­ра­ње ме­ди­ја, де­мо­крат­ска кон­тро­ла над без­бјед­но­шћу,           уки­да­ње мо­но­по­ла јед­не пар­ти­је и ње­не оли­гар­хи­је, до­но­ше­ње основ­них                 ан­ти­а­у­то­ри­тар­них за­ко­на…

Ђу­ка­но­ви­ћев ре­жим је твр­дио да је из­ла­ском из са­ве­за са Сло­бо­да­ном                 Ми­ло­ше­ви­ћем до­жи­вио и нео­п­ход­ну де­мо­кра­ти­за­ци­ју и су­о­ча­ва­ње са про­шло­шћу. У Бри­се­лу је с том бе­сми­сли­цом имао успје­ха. Ври­је­ме је да с том прак­сом бу­де пре­ки­ну­то. По­сле па­да Бер­лин­ског зи­да ни­ти је­дан од ис­точ­но­е­вроп­ских на­ро­да, чак и они ко­ји су ве­ћи­ном од пре­ко 90 од­сто од­ба­ци­ва­ли ко­му­ни­зам, ни­је се       осло­бо­дио дик­та­ту­ре са­мо сво­јим сна­га­ма. Сву­да су по­мо­гли – рас­па­да­ју­ћи         Со­вјет­ски Са­вез, Ње­мач­ка, ЕЕЗ, САД… У Цр­ној Го­ри су, про­тив­но во­љи ве­ћи­не   гра­ђа­на, про­тив­но во­љи чи­та­вог срп­ског на­ро­да ко­ји жи­ви у овој др­жа­ви,                 по­др­жа­ва­ли Ђу­ка­но­ви­ћа и ње­го­ву вла­ду.

Ври­је­ме је да по­др­же гра­ђа­не и њи­хо­во пра­во на сло­бо­ду и де­мо­кра­ти­ју.

Пи­ше: Че­до­мир Ан­тић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: