Промовисана збирка поезије „Градиво“ Радомира Уљаревића

У Народној библиотеци Будве у понедјељак је промовисана збирка поезије “Градиво” аутора Радомира Уљаревића. На промоцији у холу Академије знања аутор је казивао стихове из Градива, а о Уљаревићевом стваралаштву говорио је пјесник, есејиста и књижевни критичар Гојко Божовић.

Захваљујући оваквим књигама уцијело видимо једну пјесничку авантуру, садашњи ток, поетичке мијене и тематске изазове и како су се мијењали облици који су пјесника нарочито занимали и како су се изазови у поезији трајно установљавали да је заправо никада не напусте. Ова књига Градиво је, сматра Гојко Божовић, једна велика ретроспектива, једна сума пјесничког искуства. “Склопљена из петнаест песничких књига, књига Градиво јесте истовремено и књига сабраних песама и књига изабраних песама. Књига изабраних песама отуда што ту нису све песме које је Радомир писао и објавио у својим ранијим књигама, а сабране зато што већ сам он у једном уводном есеју недвосмислено каже да његове песме јесу управо оне које се налазе у овој књизи, а све оне које му нису биле при руци или му се у овом тренутку нису учиниле погодним да буду укључене у једно овакво издање заправо на неки начин излазе из круга онога што он сматра оним што је учинио у савременој поезији.” Пјесник и критичар Гојко Божовић сматра да је избор суштински важан у поезији – избор пјесничког гласа, тема, пјесничких средстава, али веома је важна та поетичка ригорозост до које долазе само најбољи међу пјесницима. Књиге овакве врсте, када на једном мјесту имамо читаву ретроспективу пјесничког подухвата нама заправо омогућавају да много боље и непосредније можемо да пратимо како се та поезија мијењала из којих све извора она проистиче и на који начин се конституише као један јединствен, непоновљив пјеснички глас – сматра Божовић.

Једно сумарно читање Градива би могло да препозна три тока, фазе у поезији Радомира Уљаревића. “Прва фаза би била обележена раном његовом песничком књигом Бритва. Дакле, на самом почетку, песник је заправо од својих искустава, од својих сећања обликовао читаву једну фантазмагорију, од реалног света обликовао је читав један свет измаштан, свет који више не постоји у реалним оквирима живота, али са једнаком снагом и непосредношћу постоји у том измаштаном простору сећања. Поезија настаје, у неком од најбољих својих тренутака, управо од сећања и оно што у поезији остаје то пребива у сећањима као једној привилегованој форми мишљења и искуства… Када читамо ту књигу Бритва, можемо да видимо да с једне стране јесте и читав један глосар, један речник ствари из непосредног окружења, из емотивног искуства, из тог првог сусрета, из првог доживљаја света и као да је песнику заправо било неопходно да на самим почецима своје поезије заправо препозна свет у коме се нашао, свет у коме ипак постоје неке стајне тачке и свет у коме је могуће памтити неке привилеговане, изабране фрагменте стварности и живота. Када читамо наслове песама у књизи Бритва, онда видимо да то јесу мали, сажети изводи из непосредне стварности која има врло велику емотивну носивост управо зато што почива на том принципу сећања, на принципу породичне историје или пак на принципу нечега што је дубоко доживљено, што се носи као нека врста пртљага са којим се човек опрема за одлазак у свет. Већ од следеће књиге, од “Прикупљања података” и “Пресе” па дуж песничких књига које су објављене током 80-их и 90-их година ја бих видео ту другу фазу у поезији Радомира Уљаревића. То је дакле једна врста социјалног веризма, једног од најизразитијих у нашој савременој поезији. Можемо се подсетити да 80-их и 90-их година у укупној европској поезији социјални веризам је можда најизразитији ток и неки од најважнијих песничких опуса су настали у кључу социјалног веризма, дакле та нека потреба да се песници у својим стиховима суоче са конкретним изазовима дана, да истовремено буду ангажовани у својим стиховима, али и да непосредно дату стварност критикују из једног угла који у себи садржи и елементе традиције, искуства, мита и елементе историјскога трајања. Када погледамо песнички опус Радомира Уљаревића који се обликовао у 80-им и 90-им годинама, онда видимо да се ту дефинишу заправо два света, један који је изложен, непосредно дат, доживљен, проживљен, свет око нас који је изложен једној беспоштедној критици, то је свет социјалне, политичке, идеолошке стварности, то је свет демонског обиља, свет који је саздан од најизразитијих политичких својстава, на неки начин то би с једне стране био свет реалног социјализма, с друге стране у токовима 90-их година, то је дакле свет постсоцијалистичке транзиције, и у једном и у другом облику заправо друштвена стварност јесте кључни израз са којим се суочава песник. И видимо да у читавом низу његових књига заправо се формулише тај сусрет са стварним светом… Ми видимо како се песник врло смело и врло беспоштедно суочава са изазовима стварности тако што демаскира идеолошке слојеве, тако што демаскира идеолошки језик, а ми знамо да језик идеологије јесте заправо најопасније средство којим се може имобилизирати нека стварност, језик идеологије јесте она сила која нас најснажније одваја од стварног искуства од потребног суочавања са стварношћу. Отуда, читаве песничке књиге Радомира Уљаревића јесу посвећене управо том питању језика идеологије, том демаскирању идеолошке стварности и механизама уз помоћ којих политичке, друштвене или идеолошке силе обликују стварност према својим очекивањима и потребама.

Ту видимо једну чежњу за стварним светом; ако је у тој раној књизи Бритва свет био непосредно доступан, ако тај свет није био измакнут, измештен, није био далек, није био суспендован, онда видимо да у каснијим песничким књигама Уљаревићевим постоји стална чежња за светом, потреба да се свет препозна и пронађе у својој аутентичности. Али, песник истовремено не пропушта да евидентира то што постоји око њега, тај свет који је тако далек, свет који је огрезао у обмане језичке или политичке, друштвене или идеолошке, и онда видимо да његове песме јесу заправо једна врста демитологизације једног идеолошког и политичког света који је постојао у стварном животу људи и чије последице се из тог живота заправо никада нису уклониле. Истовремено, када погледамо начин на који песник демитологизује тај идеолошки свет и језик који се покушавају наметнути као једина стварност, онда видимо да овај песник пре свега прибегава једном иронијском говору. Тај распон иронијског говора је врло разуђен, различита су средства којима песник прибегава, али бих рекао да иронијски модус јесте заправо његов трајни избор у поезији, нешто што можемо препознати кроз духовитост, кроз језичке обрте, кроз спремност да се заправо реинтерпретира или преиспита готово свака замислива ствар овога света и видимо како тај иронијски модус јесте привилеговано песничко оруђе којим Радомир располаже и управља у највећем броју песама у књизи Градиво. У тим песмама из 80-их и 90-их година видећемо још нека средства песничког говора која су необично важна и необично присутна, посебно бих истакао једну перманентну хиперболу и гротеску… Она трећа фаза у песништву Радомира Уљаревића, условно говорећи, мени се некако чини да после 2000. године и после књиге Опис долази једна врста тихе, постепене, али рекао бих и далекосежне поетичке промене. Ако би она рана књига Бритва била откриће света таквог какав јесте, непосредно датог света, ако би књиге из 80-их и 90-их година биле судар са чињеницама идеолошке и политичке стварности, ако би биле демаскирање идеологије, ово што обележава Уљареићеве стихове после 2000. и све до најновијих песама и књига то је једна врста померања од социјалног веризма који и даље остаје снажно присутан у овим стиховима према нечему што можемо звати магијским веризмом… На први поглед то проширење песничког света и предмета песничког мишљења и певања можемо видети у чињеници да у песмама из 2000-их година има врло много топонима који некада јесу велики градови, некада удаљена места, некада су симболички важни простори културе, традиције, религије, различитих духовних средишта у којима људи различитих усмерења покушавају да нађу зрно смисла и свој спас у данашњем свету. И та врста промене открива једну врсту промене акцента од социјалног до магијског веризма. Истовремено, у овим песмама видимо потребу да се води још један дијалог. То више није само дијалог са друштвом, са политичким и идеолошким окружењем, то је потреба да се води један садржајан дијалог са горњим релацијама. Тај дијалог можемо да слутимо, да осећамо да у неким песмама недвосмислено доживљавамо. Ту се одједном укључују различите духовне релације…Драма субјекта која је била оличена у Уљаревићевој поезији 80-их и 90-их година јесте драма субјекта који је под репресијом друштва у којем живи; а у песмама из последње две деценије ми видимо сусрете са најсложенијим духовним питањима и драма субјекта више није само драма његовог непосредног политичког окружења, одједном видимо да је цео свет у једној врсти велике промене, у једној великој измештености из стварног и очекиваног поретка и видимо да тај свет у коме живимо и у глобалним и у локалним размерама јесте свет у коме има много незадовољства, али јесте истовремено и свет у коме се не може пронаћи никаква врста уточишта. Уточиште сад тражи у тим духовним, просветљујућим местима, у духовним вредностима, отуда рецимо једну такву врсту хармонизујуће снаге и једну такву врсту уношења вапијућег, потребног смисла у савремени, наш свет песник проналази рецимо у књизи Школа одучавања у једној врсти истраживања светогорских простора, тајни, светогорских мудрацаи онда Света гора одједном постаје простор и свет потпуно другачији од наших простора и нашега света… Колико год биле промене у Уљаревићевој поезији од тог ранопронађеног света емотивне испуњености у Бритви преко социјалног веризма, до магијског веризма, ми заправо видимо да он као да пише једну јединствену књигу, а та књига је Градиво” – закључио је на крају Гојко Божовић истичући да је та књига ријетко и пробрано пјесничко искуство и свједочанство о великим изазовима пред којима се налазио пјесник, али и наша савремена књижевност.
Пјесник Радомир Уљаревић је на задовољство публике, поклоника праве поезије, читао стихове из Градива правећи један хронолошки пресјек из ове збирке изабраних и сабраних стихова од 1978. до 2018. године.

ЈУ Народна библиотека Будве

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: