Прорицали нам да нас неће бити

Кости су наше на Кајмакчалану, Куманову, Брегалници
И Церу
у младо дрвеће израсле.
Кости су тамо до Солуна и Крфа расуте,
из мора се огрлице беле,
Кости су наше на Козјаку, и Похорју, у Срему и на
Кадињачи,
на острву Фриули крај Марсеља,
До Балтика и иза Кавказа, до Сибира кости су наше
расуте;
Борисмо се увек за неку свеслободу,
за неку велику творбу,
Гинусмо увек за неко острво мира.
И стављасмо увек једине очи у торбу,
Зенице из мрака не видеше белило зоре.

Сахранише нам безглава тела у Корушкој
усред Села, испод Кошуте,
У Ел Шату нам деца оставише безазлене очи
На Корани нас секли, и пекли на Козари, на Просари
На Неретви хтели рањенике да удаве,
Стрељали нас у зору на Топлици и Морави,
Прорицали нам да нас неће бити.

Ко би рекао да ћемо икада са широког извора
са извора ускрснућа преживелог народа
поново Храбрости
и Слободе пити.

Мира Алечковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: