Protesti i protiv sebe
1 min read
Foto: Slobodna Hercegovina
Piše: Ilija Petrović
Pre dan-dva, izvesni Dušan Vučoćević, nekakav profesor još nekakvijeg Fakulteta političkih nauka u Beogradu, izjavi da će se “opet dogoditi neka tragedija” koju će njegovi protestanski isto(ne)mišljenici pokušati da iskoriste za rušenje Srbije.
Podseti to na vest objavljenu 1. novembra 2024. godine da je na novosadskoj železničkoj stanici pala nadstrešnica i ubila četrnaestoro putnika koji su čekali da nekud otputuju vozom ili nekim prigradskim autobusom.
Narednog dana, engleski javni servis Bibisi, u emisiji na srpskom (https://www.bbc.com/serbin/articles/cvgxpdj9lldo/lat), preneo je izjavu Veljka Drljače, studenta žurnalistike na novosadskom Filozofskom fakultetu, koji se u tom tragičnom trenutku nalazio u staničnom holu i, pred šalterom, čekao da kupi kartu ne bi li otputovao za Beograd:
“Odjednom je udario snažan nalet vazduha, poput vetra, ljudima su izletele karte i novac iz ruku. Zatim se čuo jak prasak nalik na eksploziju. Sve se srušilo u trenutku, ljudi su mislili da je bomba”.
Pročešljaju li se ove Drljačine reči malo pažljivije, nužno se mora postaviti pitanje kako se to u staničnom holu, u zatvorenom prostoru, osetio “snažan nalet vazduha”, toliko snažan da su ljudima zatečenim ispred staničnih šaltera “izletele karte i novac iz ruku”, te da se tek posle toga “čuo jak prasak nalik na eksploziju”.
Van svake sumnje, praskom se “oglasila” pala nadstrešnica, a onaj prethodni “snažan nalet vazduha, poput vetra” izazvan je, moglo bi biti, nečim ranije pripremljenim da nadstrešnica padne.
Da posluži kao okidač za proteste – onima ili onih koji tuguju zbog upornog odbijanja srbskoga roda da se prepusti rušilačkom nagonu jalovoga fašikratskog Zapada, nagonu naklonjenom i vojvođanerskom autonomizmu.
I nije to slučajnost zbog nekog ili nečega neodređenog ili, možda, uzetog samo kao izgovor, kao podsticaj za nešto unapred predviđeno.
A “unapredna predviđanja”, koliko to ovaj potpisnik može pratiti, traju još od vremena Metodijeva, znate već kojega, brata Ćirilova, kad je, ono, krajem 9. veka, Vatikan zapretio Metodiju što uči kako nije dogovoreno.
I nije se Vatikan na tome zaustavio: nedugo po crkvenom raskolu, ćirilicu je proglasio za đavolje pismo, od kraja 12. do početka 15. veka, drugi su za njega vodili petnaestak krstaških ratova protiv Srba, sa krstašenjem je nastavio u Velikom ratu, a za isto to zalagao se i pre tridesetak godina, tokom ratova vođenih protiv srbskoga naroda zatečenoga tada u broZLOvskim republikama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Bilo je to vreme koje je u Vatikanu ocenjeno kao najpogodnije da se krene u konačan obračun sa srbskim pravoslavljem, a na srbskom primeru trebalo je isprobati sve trikove i marifetluke za veliki obračun sa Rusijom, ruskim narodom i ruskim pravoslavljem.
U nešto ranijem međuvremenu, austrijsko carstvo držalo se prema Srbima mnogo tolerantnije, po “logici” da “Srbija mora u našem (austrijskom – IP) najdirektnijem interesu ili Porti (Turskoj – IP) ili nama (Austriji – IP) da pripadne, ali sama nikada – slobodna, nezavisna država”.
Nedugo potom, Marks i Engels, drugovi svojih drugova, ne samo “ideolozi naučnog socijalizma” već i međunarodnog terorizma, austrijskim geopolitičkim interesima suprotstavili su svoju genocidnu zamisao o uništenju srbskog i ruskog naroda. Oni su, naime, u skladu sa Manifestnim “uputstvom” o ukidanju porodice i otadžbine, uz tvrdnju onoga drugog da je istorija osudila “reakcionarne” Srbe za nestanak s istorijske pozornice i uz uverenje prvoga da, “ako bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i potopiti je na dno, Evropa bi postala čistija”, sredinom februara 1849. godine izbacili parolu koje je pozivala na biološko uništenje Slovenstva: “Neka tada bude borba, ‘neumoljiva borba na život i smrt’ sa Slovenstvom; borba do istrage i bezobzirni terorizam”.
Na samom početku poslednje decenije 20. veka, u odbrani od obećane istrage i u uslovima ruske izgubljenosti u višedecenijskoj komunističkoj indoktrinaciji, razložnim prekodrinskim Srbima koji su se našli na direktnom udaru zapadne fašikratije, bilo je jasno da u svojoj odbrani neće imati jakih saveznika: Englezi nikada nisu bili naklonjeni Srbima, Nemci su uvek ratovali protiv Srba, Francuzi, iako se Srbi hvale spomenikom zahvalnosti Francuskoj, i nisu bili neki naši osobiti srbski prijatelji, više su se Srbi gurali da budu prijatelji njima – zbog čega se i ne treba čuditi predlozima da se sruši onaj “zahvalni” spomenik na Kalemegdanu -, a Amerikanci su, barem prividno, tada gledali samo svoja posla, za mnoge neshvatljiva i, stoga, neprihvatljiva, usmerena na razbijanje projekta o Ujedinjenoj Evropi koja bi, čak i ako bi Nemačkoj poslužila da na pojednostavljen način postigne ono što nije uspela dvama svetskim ratovima, bila najveći protivnik “novom svetskom poretku” čiju okosnicu čine Sjedinjene Američke Države zamišljene kao jedina i odlučujuća ekonomska, politička i vojna sila na svetu.
Paradoksalno zvuči, ali je očigledno da američka demokratija, u nama bliskom međuvremenu “unapređena” u fašikratiju, za mnoge politički uzor i neprevazilazan domet u oblasti ljudskih sloboda, počinje da biva osnovna opasnost za slobodu i čovečnost, jednako kao što je to pre osamdesetak godina bio fašizam, ili pre vek i nešto nemački imperijalizam. Drugim rečima, cilj ovovremene američke fašikratije poduprte sopstvenim agresivnim finansijskim i vojnim potencijalom, istovetan je sa totalitarizmom tih dvaju svetskih poredaka davno već bačenih na smetlište ljudske istorije. A to što se neka vlast obeležava atributom demokratičnosti, nije i garancija da će ona delovati u ime i u interesu naroda.
Nije, naravno, u šta su se Srbi mogli uveriti 5. oktobra 2000. godine, kad je takozvani Depos, demokratska opoziciji Srbiji, izvela državni udar koristeći finansijske i druge “resurse” fašikratskog evropskog i američkog Zapada. Najvidljivije “dostignuće” petooktobarskih “pobednika” bilo je najprimitivnija pljačka svega što je do tada bilo u Srbiji svoreno.
Nažalost, izborni rezultat “dobijen” dvanaest godina kasnije, nije doveo do stvarnih promena u društvenim odnosima. Novim pobednicima nije stiglo “do znanja” da petooktobarske aktivnosti i njihove posledice prepozna kao izdajničke, kriminalne, zločinačke, te da njihove ključne izvršioce, čak ni onoga koji se s automatom u rukama slikao po upadu u Narodnu banku – dovede “k poznaniju prava”, barem onako kao što su to, po okončanju velike ekonomske krize započete krajem oktobra 1929. godine, Amerikanci učinili sa njenim (“kriznim”) najvećim dolarskim “dobitnicima”.
Ta je činjenica omogućila petoktobarcima da se razmahnu i nesmetano nastave sa “političkim” delovanjem, što je uključivalo i uverenje njihovih mladih sledbenika da bi nova promena primenom već oprobane “uvozne metodologije”, otvorila put novoj “privatizaciji” nacionalnih bogatstava.
Dovede li sve to u vezu sa već pomenutom namerom zapadne fašikratije da slomi kičmu srbskom narodu i srbskom pravoslavlju, takozvanim opozicionarima u Srbiji, okupljenim na paroli “nasiljem protiv Srbije”, valja postaviti dobronamerno pitanje da li se bar na trenutak dosećaju da je Srbija, u našim danima, sa svih strana okružena neprijateljima, uglavnom okupljenim u Severnoatlantskom vojnom savezu, neprijateljima koji čekaju na eventualni ruski vojni poraz u Ukrajini, posle čega bi, u tren, zbrisali i Srbe.
I toj i takvoj opoziciji Srbiji i srbskom narodu valja postaviti upozoravajuće pitanje da li zaista misli da bi izdajom svoga roda sačuvala glave svoje, svojih bliskih i svoga potomstva, zna li se da, uz koncept već pomenutog njihovoga voljenog a jalovog fašikratskog Zapada, zasnovan na prastaroj želji da uništi Srbe – i Ruse, naravno, koji su srbsko pleme – kao tvorce ljudske civilizacije, da svetu nije nepoznata i “pamet” onoga jevrejskog rabina Šnersona koji je poodavno formulisao obavezu da se uništi “slovenska stoka”, za početak pravoslavni svet, a potom i oni “ostali”.
Među njima i oni koji su izdali svoje jer, takvi kakvi su, bili bi od štete i “pobednicima”.
Zbog toga, pre no što konačno i neopozivo, do guše, zagaze u blato, valjalo bi takozvane opozicionare izabranoj vlasti u Srbiji, ali i stvarne opozicionare Srbiji, i institucionalnoj Državi i Živoj Državi, zapitati kako su smeli dozvoliti sebi da ne znaju ono što znaju razložni ljudi sa već pominjanog Zapada:
“Srbi su veoma čudan narod: ne možete ih uklopiti ni u jedan svetski poredak…
Srbi nikada nisu hteli da… izađu van svojih granica…
Srbi vole sve podjednako, ni mrave ne gaze jer su i oni Božja stvorenja…
Srbi sve što im se dešava smatraju svojevrsnim antihristovim udarom na pravoslavlje, a u toj borbi jedini im je saveznik Bog”.
I valja ih zapitati, vajne opozicionare, zbog čega olako prihvataju već poslovičnu izreku da, pored takvih kao što su oni sami, Srbima nije potreban bilo kakav drugi neprijatelj sa strane.
Dođite jednom, dobre volje, među studente i ćutite sa njima. Bogu hvala za ovakvu budućnost Srbije. Pomozi Bože, Sveti Savo ti pomozi,da ih sitne duše i račundžije ne pokvare.
Ovo nije opozicija već plaćena agentura tj špijuni zapadne ološi i ustašoidni mrzitelji srpskog naroda, Gruhonjić ne krije svoj ustašluk, Biserko i Severina isto, Bjelogrlić, Tepić, Šolak, Đilas plaćenici naci ološa.
..a samo je Vučić srpski rodoljub. A svi mi veverice. E, Ilija, Ilija, ne petljaj se u stvari koje ne razumeš. Ne muti bistru vodu.
Džaba, ne razumiju, oboljeli, obneviđeli. Ne upita se, kako to da srbomrzim tipa Kandić, Biserko, Gruhonjić. Šočak, Đilas, ne hvali ni dlaka sa glave, kako to nekome „Aljbinu“ savjetnik Bler, Merkel uzor, Šreder prijatelj? Kako to Orban veliki srpski prijatelj, ne povlači priznanje Kosova*. Kako to Hil vuče konce kod „Aljbina“, kako to da je Kurtijeva supruga na čelu grupe koja procenjuje vrijednost EPSa?
Gdje iskopaste ovog lika, nije ga bilo ranije, mora da je penzionisani inspektor Udbe i još veliki pobornik SKJ. A komentari kao da ih piše jedna osoba. Nek se odmara a ako mu je merak da piše dajte mu papira.
Srbiju nece srusiti izdajnici !
Koliko se trudili da srusite Vucica,Njemu raste podrska svakim danom naroda.
Srbiju nece slomiti domaci izdajnici i strani placenici.Kao ni zapadne agencije
Videli smo da se nesrece desavaju i na Cetinju i Nju Orleansu.Pa se pitam hoce li tamo biti protesta ?
. Porediš Cetinje i Nju Orleans. Tamo su krivci mrtvi, a za tragediju u Novom Sadu su živi i zdravi. Za srbijanski narod je dobar onaj koji laže i napravi nesto od para iz svijeta koji ga i drže i radi sve što mu kažu.
Nadam se samo da ce se jednog dana svi ovi protestanti stideti svoje izdaje svoje Srbije.
Prodane duse i placenici nece nikada srusiti Srbiju niti ce je zaustaviti.
Uz Vucica do kraja.
Protetsi su pokusaj lomljena Srbije.Srbije koja zahvaljuci Vucicu svakim danom jaca.
Kroz istoriju su Srbiji najveci protivniici bili domaci izdajnici.
I iz ove borbe zajedno sa Vucicem ce mo izaci kao pobednici.
Tuzno je samo sto protestanti sve jasnije izrazavaju svoj cilj,a to je unistenje Srbije
Pobedice se i ovo,Vucic ce naci snage da pobedi ovo zlo.Ali zabrinjavajuce kome ostavljamo Srbiju ?
Doce vreme da protestanti (ne kolovodje) ukapiraju da protestuju protiv sebe.Dok drugi zaradjuju.
Kao narod necemo dozvoliti da se Srbija slomi,od stranih placenika.
Agresija koju ispoljavaju protestanti su vid nemoci sami njih kao i njihovih sefova sa zapada.
Vucic je pokazao da ga slomiti nece ove zapadnjacke figure.
Zalosno je sto na nesreci grade rusenje Srbije,dok se igraju sa bolom porodica.
Pitam se sta toliki protestanti uradise da pomognu porodicama zrtvi.Jedno veliko NISTA !
Uz Vucica do samog kraja u borbi protiv ovih Sejtana.
Srbija nece pasti pred ovom slobodno kazem bagrom i sljamom.Vucic ce pobediti uz nasu pomoc ovo zlo na ulicama.
Zapad zna da nece slomiti Vucica na ulicama,niti da ga moze slomiti.Ali protesti usporavaju razvoj Srbije.
Pitam se ovi nasi studenti,hoceli d ablokiraju ulice Nju Orleansa i Cetinja,kao Vasingtona i Podgorice zbog nesreca ?!
Dokle ce se blamirati ovi na ulicama.Videli smo da u nocnim dezurstvima po fakultetima vlada blud i narkomanija.
Kaad vidim snimke iz fakulteta pod blokadom,zabrinem se ko da sutra vodi drzavu i kome ostavljamo Srbiju posle nas ?
Srbija ce izaci jaca iz ovih napada i pokusaja rusenja.
Protetsi polako slabe,jer narod sve vise vidi pravu pozadinu tih protesta,
Gubi pomalo Srbija jer se pomalo usporava,ali najvis egube upravo studenti.Pitam se kako ce dati uslove za finansiranje.
Opozicija uporno tvrdi da su za nasilje „krivi ubačeni elementi“, ali u stvarnosti su njihovi lideri i političari ti koji podstiču nasilje. Činjenica da nisu osudili nasilje jasno ukazuje na njihovu odgovornost u podsticanju nemira.
Narod jedino u Vucica ima poverenje i ceni njegovu politiku
Ne može se opravdati nasilje i uništavanje imovine, bez obzira na to koliko su ljudi frustrirani. Priznavanje da su to uradile njihove pristalice samo pokazuje licemerje opozicije, koja nikada nije osudila nasilne postupke svojih simpatizera.
Opozicija ne prestaje da traži izgovore za nasilje i nemire, kao što je to bio slučaj sa incidentima u Novom Sadu. Umesto da pruže odgovornost za postupke svojih simpatizera, oni samo pokušavaju da prebacuju krivicu na „ubacione elemente“, što je apsurdno i neozbiljno.
Srbija ce nastaviti putem ekonomskog prosperiteta
Niko nece moci da srusi nasu Srbiju
Umesto da izrazi saosećanje prema žrtvama nesreće na novoj železničkoj stanici, opozicija se ponovo koristi tragedijama kako bi stvorila politički haos. Manipulacija i političko kapitalizovanje tragedija postalo je zaštitni znak opozicije, koja koristi nesreće za pokušaj destabilizacije zemlje.
Opozicija nije sposobna da nudi konkretna rešenja za narodnu frustraciju i nezadovoljstvo. Umesto toga, koristi nasilje i destruktivne akcije, kao što je bilo na protestima u Novom Sadu, kao instrumente za političko delovanje, što samo produbljuje podjele u društvu.
Opozicija ne samo da prihvata nasilje kao sredstvo protesta, već ga i opravdava, što je potpuno neodgovorno i opasno. Nikada ne smemo dozvoliti da se nasilje koristi kao alat za političku borbu, jer takvo ponašanje vodi ka destabilizaciji i anarhiji.
Petooktobarski događaji su poslednji pokušaj opozicije da dođe na vlast putem nasilja i manipulacije. Zatvaranje očiju pred činjenicom da je to bila pljačka i destrukcija Srbije samo pokazuje da opozicija nije ništa naučila iz prošlih grešaka, već ponovo pokušava da izvede isto, ovoga puta s još većim posledicama.
Iznošenje političkih poruka koristeći istorijske tragedije kao argumente je apsurdno i neprihvatljivo. U trenutku kada je narod pogođen tragedijama, takve izjave samo produbljuju postojeće podele i izazivaju dodatnu štetu, umesto da pozovu na zajedništvo i solidarne odgovore na teške situacije.
Opozicija ne nudi nikakve konkretne predloge ili rešenja za unapređenje života građana. Umesto toga, njihovi lideri i aktivisti se služe destrukcijom, nasiljem i politikom razdora, što je suprotno interesima Srbije i njenog napretka.
Kritike na račun vlasti i pozivanje na nove „tragedije“ samo pokazuju da je opozicija nesposobna da ponudi bilo šta konstruktivno. Umesto da ponude rješenja, oni samo čekaju da iskuse dodatne haose, što je potpuno neprihvatljivo u političkom životu.
Opozicija, čak i nakon više od dve decenije političkog delovanja, pokazuje istu destruktivnu politiku koja nije ništa donela Srbiji. Razgovori o „srušenim spomenicima“ i „petooktobarskoj pobedi“ nisu ništa drugo do ponavljanje prošlih grešaka koje su Srbiju samo odvele unazad.
Narod je frustriran i nezadovoljan, ali opozicija koristi ovu frustraciju da stvori još veći haos. Umesto da ponudi rešenja, oni se fokusiraju na destruktivne akcije koje još više polarizuju društvo, umesto da doprinesu njegovom napretku.
Opozicija se stalno vraća na destruktivne politike i proteste, jer to izgleda smatrali jedini način za političku mobilizaciju. Demokratija ne funkcioniše kroz nasilje i haos; ona se temelji na dijalogu, kompromisima i pravima svih građana, a ne na uništavanju sistema.
Spominjanje istorijskih perioda kao što je vreme Metodija i činjenica da su Srbi tokom vekova bili izloženi napadima, u ovom kontekstu je samo pokušaj manipulacije. Iako je istorija važna, njeno konstantno korišćenje za političko utemeljivanje „opravdanog besa“ nije ništa drugo do puko iskušavanje nacionalističkog sentimenta u te svrhe.
Tzv. opozicija zloupotrebljava svaku tragediju da na saosećanju i zbunjenosti naroda izgradi revolt i mržnju prema legitimno izabranoj vlasti, tako započinje svaki dosadašnji pokušaj obojene revolucije.
Spominjanje istorijskih perioda kao što je vreme Metodija i činjenica da su Srbi tokom vekova bili izloženi napadima, u ovom kontekstu je samo pokušaj manipulacije. Iako je istorija važna, njeno konstantno korišćenje za političko utemeljivanje „opravdanog besa“ nije ništa drugo do puko iskušavanje nacionalističkog sentimenta u te svrhe.
Umesto da se suoče sa stvarnim problemima, opozicija pokušava da diskredituje vlast tako što koristi „ubacene elemente“ kao izgovor za nasilje koje oni sami podržavaju. Ove izjave su samo dimna zavesa koja prikriva odgovornost.
N1 i drugi mediji koji pristrasno izveštavaju o događajima u Srbiji, posebno kad je u pitanju opozicija, postaju alat u rukama onih koji žele da podrže političke ciljeve kroz destabilizaciju. Novinari bi trebalo da izveštavaju objektivno, a ne da kreiraju narative koji pogoduju jednoj strani.
Univerzalni princip je jasan: nasilje i uništavanje imovine su neprihvatljivi. Bez obzira na političke razloge, uništavanje zgrada, stanica, ili imovine građana ne može biti opravdano kao način izražavanja nezadovoljstva. Opozicija treba da ponudi demokratske načine protesta, a ne nasilne.
Opozicija često koristi izjave da su „ubaceni elementi“ odgovorni za nasilje, ali nikada ne priznaju svoju odgovornost. Ako im je jasno da su njihovi ljudi ti koji izazivaju nasilje, trebalo bi da budu odgovorni za takve postupke, a ne da upiru prst u „neprijatelje“.
Jasno je da protesti nisu spontani, već deo pažljivo planiranog plana sa ciljem podrivanja stabilnosti države.
Kada lideri opozicije kao što su Radomir Lazović ili Ivan Bjelić govore da je nasilje „razumljivo“ i opravdano, šalju veoma opasnu poruku društvu. Ovakve izjave podrivaju osnovne vrednosti civilizovanog društva i stvaraju atmosferu u kojoj nasilje postaje prihvaćeno kao političko sredstvo.
Nasilje koje je izazvano na protestima i u incidentima, bez obzira na političke razloge, uvek vodi ka destabilizaciji i uništava bilo kakav konstruktivan dijalog. Opozicija se ne protivi vlasti na demokratski način, već se koristi destruktivnim metodama koje samo pogoršavaju situaciju.
Ovakvi događaji podsećaju na metode koje su strane obaveštajne službe primenjivale u drugim državama kako bi izazvale haos i podele.
Političke manipulacije na ulicama Srbije sve više liče na već viđene scenarije obojenih revolucija.
Protesti sve više liče na dobro režiranu predstavu stranih obaveštajnih struktura koje imaju jasan cilj – slabljenje Srbije iznutra.
Sve ukazuje na to da protesti nisu spontani, već deo šire strategije stranih službi sa ciljem destabilizacije Srbije.
Protesti sve manje deluju spontano, a sve više kao deo plana sa stranih adresa kojima nije stalo do stabilnosti naše države.
Sve više je očigledno da protesti nisu vođeni iskrenim namerama, već scenariom stranih službi poput CIA i MI6, sa ciljem destabilizacije Srbije.