Протојереј Андреј Ткачов: Бог или нација

Пише: Протојереј Андреј Ткачов

Једном приликом сам се задржао у холу једне радио-станице у пријатељском ћаскању и чуо сам од саговорника оштру мисао која је сијевнула као муња. Рекао је:

„У новије доба су се развила три антихришћанска пројекта: социјализам, национализам и либерализам. Прва два су достигла своје логичне границе и доживјела фијаско. Логичне границе су истовремено и историјски кошмари – то су совјетски бољшевизам и њемачки нацизам. А либерализам још увијек није добио шансу да се максимално оваплоти у историји. Али свако ко има очи да већ види да ће то бити исти такав тоталитарни кошмар прикривен словесним примамљивим веловима. Иста нетолерантност према другачијем мишљењу, исти прогони због убјеђења, иста антихришћанска догматика…“

Савремени либерализам се уопште не бори за права и слободе у уобичајеном, класичном смислу ове ријечи. Он диже хајку и прогони све оне који се не слажу с њим. Управо о томе смо разговарали. Само што је било речено у брзини. Крајњи национализам је раскринкан, дакле, није страшан. Украјинско искуство гласно говори о томе да је национализам жив и смртоносно опасан. О њему треба говорити суштински откривајући његову безбожну и демонску суштину. А као помоћник у овом разговору може нам послужити Паул Тилих – протестантски богослов који је напустио Њемачку после доласка Хитлера на власт и који је много писао о квазирелигијама – управо овим: национализму, бољшевизму и либерализму.

Религију као психолошки феномен Тилих дефинише на сљедећи начин: „стање обузетости огромним интересовањем у поређењу с којим сва остала интересовања бивају припремна и које садржи у себи одговор на питање о смислу нашег живота“.

Националиста је психолошки у потпуности обузет својом идеологијом. Бог за њега није прва и главна стварност. Ово мјесто код националисте заузима „идеја нације“. Управо „идеја“, пошто се сама нација не може ни обујмити, ни опипати.

Материјалиста који вјерује у материју и њене законе не вјерује у конкретан камен, дрво, кап кише итд. Он верује „у сву материју одједном“, а то је очигледно идеалан појам. Појам који је доступан апстрактном уму, али не конкретном осјећању. Исто тако и националиста не вјерује у конкретне носиоце националности, не вјерује у Иване и Степане, већ у „идеју нације“, која је за њега изнад свега, укључујући и Господа Бога.

То је без сумње идолопоклоничка вјера, како је Тилих карактерише. Он пише: „У секуларним квазирелигијама максимално интересовање је усмјерено на објекте као што су нација, наука, посебан облик или стање друштва или највиши идеал човјечанства који се у овом случају сматрају за божанске“. То је вјера која је усмјерена на „лажне границе“, пошто су „у идолопоклоничкој вјери све претходне, коначне реалности подигнуте на ниво максимума“.

Либерал вјерује у науку, комуниста у праведно свјетско друштво, националиста у јединственост своје нације и њену будућу побједу и сви су они чисти идолопоклоници.

Даље.

„Уколико нација представља нечији максимални интерес, назив нације постаје свето име и самој нацији се приписују божанске особине.“

Као илустрацију ове тезе можемо истаћи да је поклич „Слава Украјини“ прво критиковао, нико други до поглавар гркокатолика Андреј Шепетицки. Он је исправно сматрао да се слава може узносити Богу (возглас на мирној јектенији – „Јер Теби припада свака слава, част и поклоњење“). И католици су се вјековима обично поздрављали са: „Слава Исусу Христу““ Али за паганина предмет максималног интересовања није Господ, дакле, свака слава се не узноси Њему, већ нацији, чије име је светије.

Лажни бог је увијек окрутан. Поред „слава Украјини“ се обавезно и органски налази „смрт непријатељима“. То није случајност, већ законитост. И Тилих се не зауставља на ријечима „демонска квазирелигија“. Кад се нација боготвори испоставља се да је овај бог демон. Он жели жртве, крваве ритуале, ноћно падање у транс уз свјетлост бакљи. Потребни су му жречеви и војници, скинути скалпови непријатеља и опојна атмосфера оргија искљученог разума.

Украјина после Мајдана је просто један велики очигледни приручник за проучавање датог материјала. Демон по имену Украјина приморава људе да пуне топове чије су цијеви управљене на мирне градове. Исти овај демон подруме Службе државне безбједности претвара у ћелије за мучење, сличне ћелијама Трећег Рајха. Демон је циничан. Он има много руку као Шива који уништава. Он с насладом уништава све што среће на свом путу и његов ђавољи кикот може да чује онај ко умије да се моли.

Тилих поставља питање: одакле „води поријекло“ ова истинска зла сила? И одговара: кривица је у слабљењу благодатне религије, у томе што је разједају критицизам и секуларизам. Христос није важан. Христос није потребан. Црква је исмијана у новинама и посвјетовњачили су је многи њени служитељи. После тога ово свето и празно мјесто испуњава крвожедна лаж.

Слабост Руске Цркве је, – каже он, – крива за долазак бољшевика на власт, а слабост њемачког хришћанства је крива због моћи нацистичког неопаганства. На врхунцу дрскости квазирелигије покушавају да „увуку цркве у орбиту неопаганских идеја и култне праксе“. Тако су бољшевици направили џепну цркву обновљенаца (коју је, узгред речено, признао Цариград), а хитлеровци су захтијевали покорну лојалност од њемачких цркава.

Исто стоје ствари и у Украјини. Савремене гркокатолике и лажне православце у Украјини повезује „етнођавоиманост“ која им је заједничка. Ни за једне ни за друге нису Христос, нису Његово дјело и ријеч, није Црква објекат максималног интересовања. Објекти који њих највише занимају јесу идеја националног ослобођења (од кога?), митске величине и напокон – вјечне борбе против Москве. На основу овога они ће се неизбјежно привлачити и тежити ка уједињењу.

Процес ће највјероватније бити врло противријечан, јер многе догме и обичаји морају бити згажени као неважни. Али је процес неизбјежан. За његово остварење међу гркокатолицима је унапријед смишљена теорија „заједничке кијевске крстионице“ која, по њиховом мишљењу, на другостепеним основама треба да уједини оно што се не може ујединити.

Додаћемо, вјероватно и посљедње. Сва три пројекта – либерализам, национализам и комунизам – налазе се у перманентном стању међусобног непријатељства. Либерали мрзе нацисте и комунисте. Комунисти не трпе либерале и нацисте. А нацисти су подједнако енергично спремни да се боре, како против ослабјелих комуниста, тако и против глобалног либералног пројекта који јача. Ова три антихришћанска пројекта не могу се помирити по дефиницији. А Црква, која једнако страда од стране првих, других и трећих, мора имати очи да види и мора бити подједнако удаљена од ових дрских духовних фалсификата. Црква мора преживјети. Што ће она, несумњиво и учинити, пошто наш Господ, како је побједоносно иронисао Честертон, „умије да васкрсава из мртвих“.

Извор: pravoslavie.ru

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: