Протојереј Никола за ИН4С: Патријарх Иринеј у понедјељак у Црној Гори (ВИДЕО)
Протојереј Митрополије црногорско-приморске Никола Пејовић потврдио је за портал ИН4С да ће српски патријарх Иринеј заједно у са патријархом антиохијским и свега Истока Јованом X посјетити у понедјељак Црну Гору.
–У склопу вишедневне посјете Српској православној цркви, патријарх антиохијски Јован Х, заједно са српски патријархом Иринејом, долази у Црну Гору. Прво ће посјетити Цетињски манастир, ту слиједи служење литургије и обраћање домаћина, односно митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Затим ће обићи манастир Острог и Саборни храм Христовог васкресења. Након тога ће патријарх антиохисјки напустити Црну Гору и наставити своју посјету светињама Студеници, Жичи и светињама на Косову и Метохији. Патријарх Јован Х доћи ће у пратњи своја два митрополита – митрополита акарског Василија и митрополит њујоршког и цијеле Сјеверне Америке Јосифа, казао је Пејовић.
Додао је да ће у пратњи патријарха Иринеја бити Митрополит загребачко-љубљански Порфирије.
-На дочеку ће бити присутни и епископи наше помјесне Цркве: будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, захумско-херцеговачки Димитрије, диоклијски Методије и умировљени Епископ захумско-херцеговачки Атанасије, наводи Пејовић.
Такође, сматра да је ова посјета важна за православни народ Црне Горе и за Митрополију црногорско-приморску.
–За све православне хришћане долазак поглавара и епископа једне помјесне цркве другој помјесној цркви израз је и знак братске апостолске хришћанске љубави у коме се одражава јединство Православне цркве у Христовој вјери и љубави. Као што су апостоли походили мјеста и оснивали цркве, тако и нови апостоли Христови – поглавари, помјесних цркава заједно са својим митрополитима и својом пратњом у посјети другим црквама, доносе благослов апостолске цркве, наглашава Пејовић.
Иначе, ово је први пут у историји да патријарх антиохијски посјећује Црну Гору.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Kad su me pitali doklen mozhe Srbski Patrijarh u Crnu Goru da dodhje, ja sam im prosto izda najednostavniji odgovor.
srbski patrijarh mozhe do Prijepolja. I tu je dobrodosha i dotole je dobrodosha, a otole dolje prema Nama u Crnu Goru, nije dobro dusha doklen se neizvine.
Ako oche da ganjajuninat uz pomoc tamo nekoga bradonje iz Antiocha, e onda mu sigurno treba rampu podic u Prijepolje.
Dolazijo je skoro i naruzhijo nas I nije se izvino.
Nema sanse ni pod tackom I crticom razno da dodhje a da se nije izvino. Ili on ili ja!!! Pa ha!
Netreba da zborim vidhjecemo, jer ga vidhjet necemo.
Pod samo jednom tackom sam reka da ga puste. Uz cijelo vrijeme policiskoga obezbjedhjna, I onda 7 dana od ovoga rajetnikova ulaska u Crnu Goru nacionalizacija Crkvene imovine u Skupstini.
Eto vi tamo Ruska Slavna Crkva pa neka ide kod njih.
Vojvodo – neka on dobro dolazi medju svoj narod. Problem je što se nešti pitaju i crnogorski i drugi narodi koji žive u Crnoj Gori. Kao njihov dokazani neprijatelj medju nas nije dobro došao. treba mu zabraniti ulazak u Crnu Goru. Biće njegovom narodu lakše da ga posjeti u Beogradu , na hodočašću.
vladike Petra i njegovog hristoimenog naroda, Svetitelj Cetinjski, sabravši takođe svoje junake, stiže sa njima početkom jula 1796. godine u selo zvano Slatine u Bjelopavliće.
Otsluživši tu liturgiju u svetom hramu, on pričesti svoju vojsku kao nekada veliko-mučenik Lazar u crkvi Samodreži na Kosovu, pa hrabreći ih svojom krepkom besedom, reče im: „Ja molih neprijatelja da odustane od prolivanja krvi nevine i ne htede. Velika je njegova vojska ali je jadna i čemerna, jer nije pobeda u mnoštvu nego u Gospodu. Vi branite vjeru svoju, svoja ognjišta, svoj obraz pred svjetom; vi ste, dragi sinovi, slobodan narod, vi nemate druge nagrade za vašu svetu borbu do svoje voljnosti (slobode), ali znate da je nagrada slobodnog junaka: odbrana slobode i milog otečestva, jer ko se za drugu nagradu bori, ono nije plemeniti junak, već najmljeni rob, čije viteštvo nema cijene, koji junačkoga ponosa i svoje slobode nema“. Potom Sveti blagoslovi vojnike i pokropi ih svetom vodicom, pa preporuči i sebe i njih milostivom Bogu „koji sve vidi i pravedno rukovodi“, tvrdo uveren da će pogledati i na pravdu njegovu. I zaista, Gospod ne izneveri njegova nadanja. Iako je agarjanska sila bila više nego trostruko veća, Bog dade pobedu Crnogorcima, kao nekad Izrailju protiv Amalika, na mestu zvanom Martinići (11. jula 1796. g.). Sam Bušatlija bi ranjen u boju, a ono malo njegove vojske što preostade od ljutoga mača, pobeže u velikome strahu u Podgoricu. Bojište krvavo bejaše ispunjeno mrtvih telesa agarjanskih, i mnoštvo plena i oružja. Pričali su potom neki hrišćani iz Crmnice, koji se behu namerili u turskoj vojsci, a to i sam Cetinjski svetitelj posvedočava u svom pismu kotorskom providuru, da „to je možemo reći čudo od samoga Gospoda Boga učinjeno, kojemu slavu i hvalu prinosimo.“
Znam da nemas kada Komlene,ali ponekad procitaj nesto o Svetom Petru Cetinjskom,onako reda radi ,prije nego uhpse Patrijarha ,ili mu napunite brasnjenik.nebi bilo zgorega,a ako ga i zatvorite nece biti prvi puta da se Vladika ili Patrjijarh zatvaraju ,ili da im se zbrani,tako je Jusuf Kalamperovic zabranio ulazak Filareu u Crnu Gori,i sto bi nice crkva,tako su Mlecani i Austrinci branili Mitropolitima sa Cetinja pohode na Primorje ,pa pogledaj danas Primordiale,mozda je to i resenja,jer svaki progon i zbrana radja nove nade i ojacava vjeru,srusli kapelu evo ih sada kao pecurki,poubijali svetenstvo,evo sada Mitropolit evo tri episkopa,prema tome ,ako mislite dobro nama samo hapsite,radili su to Turci Austrinci Italijani i naravno ILPARTIGIANO https://www.youtube.com/watch?v=fWxjfSIrSeY,ovi su bar zanli pjevati
Tako je svetitelj izobličio i samozvanog kaluđera i lažnog sveca Avakuma, koji je mutio u narodu i bunio ga, pa je zbog tog Avakuma opominjao hrišćane da se čuvaju od laži i obećanja njegovih i da ne budu bezumni i lakoverni. Stefana pak Vučetića, koga je sam svetitelj podigao na čin arhimandrita, pa ovaj, na krilima visokoumlja nošen, postao neblagodarni smutljivac narodni i kletvoprestupnik, lišava svešteničkog čina, obaveštavajući sav narod da se od više pomenutog rastriženika Vučetića uklanjaju kao od zlonaravnog smutljivca, koji ne misli drugo nego kako da sa lažima utvrdi svoju sreću, vrh nesreće i sramote svega naroda. Kada bi se opet dogodilo da se sukobe ljudi sveštenoga čina i monaškoga, savetovao im je kao dobri pastir da se klone toga jer, govorio im je bogomudri pastir: „kaluđer protiv popa, pop protiv kaluđera, stidno je čut“. Od kaluđera je tražio da se ne skitaju nego da žive u manastirima svojim, jer je znao da je često premeštanje iz mesta u mesto izvor svakoga zla za monaha.
Sv. Petar Cetinjski
Sveti Petar Cetinjski
Žitije, djelo, molitva
Biblioteka Ex Oriente Lux
Glavni i odgovorni urednik: Rajko Dragićević
Urednik biblioteke: Otac Jovan (Ćulibrk)
Sadržaj
Žitije svetog oca našeg Petra I, Mitropolita Cetinjskog i Čudotvorca
Zaveštanje i pouke Svetog Petra
Testament Svetog Petra
Pouke iz poslanica sv. Petra
Poučenje u stihovima
Propoved Vladike Svetog po Simi Matavulju
Molitva Svetom Petru Cetinjskom
Fusnote
Žitije svetog oca našeg
Petra Prvog
Mitropolita Cetinjskog i Čudotvorca
Svemogući Bog, Otac i Sin i Duh Sveti, daje svakom narodu proroke i apostole i svete ljude, da ga vode i rukovode putevima spasenja, i izvode iz tame neverja i zla na svetlost vere i bogopoznanja, da mu daruju razumnu nadu besmrtnog življenja u ljubavi Božjoj i zajednici Duha Svetoga. Zapalivši tako u ona drevna vremena i svećnjak Srpske Crkve i zasadivši blaženim ocima našim Simeonom i Savom, kao drvo maslinovo, i Srpski narod u duhovni raj Hristov, slao mu je anđele čuvare duše njegove i blagovesnike, da ga uče pokajanju i paze da se ne bi digao svećnjak njegov sa mesta njegova (sr. Otkr..2, 5) i da ne bi ponovo postao divlja maslina i besplodna smokva. Tako i u ova poslednja vremena, kada poče da se hladi ljubav i bogoljublje mnogih, i kada pohodi pravedni Gospod narod svoj zbog grehova njegovih čovekoljubivom kaznom svojom, predavši telo njegovo kao Jova u ruke neprijateljske, posla milostivi Bog narodu tom još jednog čudesnog apostola i proroka, mučenika i pustnjaka, zvanog Petra Prvog, Cetinjskog čudotvorca, tog uistini duhovnog kamena i tvrđave i prosvetitelja novog.
Ne zna se tačno godina rođenja ovog krstonosnog svetitelja Cetinjskog, ovog novog Mojsija, zakonodavca i mirotvorca. Najverovatnije je da se rodio septembra meseca 1748. leta Gospodnjeg[1]. Rodio se u mestu zvanom Njeguši, od pobožnih roditelja Marka Damjanova (Petrovića) i Marije (rođene Martinović). Njegov deda Damjan beše rođeni brat čuvenog mitropolita Crnogorskog Danila[2].
Prozrevši u desetogodišnjem dečaku bogomudrog pastira stada Hristova i narodnog vođu, tadašnji mitropolit Skenderijski i Crnogorski Sava, izabra ga između četiri sina svog sinovca Marka, za svoga naslednika. Prizvavši ga sebi reče mu: „Dođi, čedo, kod mene, blagodat Svevišnjega neka počine na tebi, kako bi mogao biti narodu svome na korist. Zajedno sa mnom otsada i narod naš polaže nadu na tebe. Preblagi Bog neka ti pomogne da budeš krin ukrašeni Crne Gore i svetilo naroda tvoga.“Tako ovaj mladi izabranik i budući čudotvorac, dođe u Cetinjski manastir da se uči knjizi. Budući obdaren osobitim darovima Božjim i trudoljubivošću, Petar je veoma brzo napredovao u nauci, uz pomoć tihog vladike Save i monaha Danila, koga mu ovaj odredi za učitelja. U 12 godini on bi obučen u anđelski lik monaškog čina, dobivši ime Petar (njegovo svetovno ime nije nam ostalo zapisano), a u sedamnaestoj godini bi rukopoložen za jerođakona.
U to vreme vladika Sava imađaše za pomoćnika mitropolita Vasilija, veoma darovitog i sposobnog muža, koji krenuvši po treći put (1765. g.) radi narodnih i crkvenih poslova u jednovernu i jednoplemenu Rusiju, povede sa sobom i mladog jerođakona Petra radi daljeg obrazovanja njegovog. No njegovo školovanje u Rusiji ne potraja dugo: 10. marta 1766. godine upokoji se u Petrogradu rečeni mitropolit Vasilije, što primora jerođakona Petra da se vrati u Crnu Goru. Otada on boravljaše sa mitropolitom Savom, koji ga rukopoloži za jeromonaha, davši mu uskoro i čin arhimandrita. Živeći tako u manastiru Stanjevićima i Cetinjskom manastiru uz tihog vladiku Savu, mladi arhimandrit uzrastaše duhovno, trudeći se neprestano na svom svestranom obrazovanju. Dok ga je snažna i energična ličnost mitropolita Vasilija nadahnula smelošću i odlučnošću, neiskusni za svetovne stvari i povučeni mitropolit Sava, i manastirski život, navodnjavali su njegovu mladu dušu nebeskom rosom molitvenosti, smirenja i posta. Njegov um od detinjstva beše upućen i utvrđen u celomudrenosti, koja beše koren njegove potonje svete smelosti pred Bogom i ljudima i njegovog bogonosnog zdravoumlja. Jednom probuđena žeđ za Bogom i za poznanjem tajni Njime stvorene prirode, u krilu koje je rastao, sve se više razbuktavala u duši mladog monaha. Sve je zanimalo ovu devstvenu dušu, od mladih nogu prinesenu na dar nebozemnom Devstveniku Hristu Bogočoveku. Interesovalo ga je bogoslovlje i prirodne nauke, istorija i geografija, učio je jezike i sakupljao medonosne knjige. Suočen od mladićstva sa surovom stvarnošću vremena u kome je živeo, vrlo rano postade svestan demonske sile zla, koje i spolja i iznutra preti čoveku i koje je razaralo organizam njegova naroda, shvativši, Bogom naučen, da se ono može pobediti samo ognjenom revnošću proroka i bezazlenošću goluba. Video je kako nad glavom pravoslavnog naroda ovih gora visi oštri agarjanski mač, kao nekad faraonov nad glavom izabranog naroda Jevrejskog; njegovom bogomudrom oku nije mogao izmaći ni onaj još opasniji neprijatelj, unutrašnji: plemenska zakrvljenost, krvna osveta, razni poroci koji su harali narodnu dušu, siromaštvo, otimačine, pomori, ubistva. Narod je tužio u svojoj nevolji, kao nekad prorok Jeremija: „Postasmo sirote, bez oca, matere naše kao udovice… Na vratu nam je jaram, i gone nas; umoreni nemamo odmora… Oci naši zgriješiše, i nema ih, a mi nosimo bezakonja njihova“ (Plač, 5, 2-5). Saveti smernoga Save, s kojim je Petar živeo, i mirotvorni sudovi glavara bili su nemoćni da pobede zlu krv i neslogu braće, koja se još više umnožila posle smrti odlučnog mitropolita Vasilija, potpomagana uz to i agarjanskim podmićivanjima.
U to smutno vreme pojavi se u Crnoj Gori neki čudni samozvanac car Šćepan Mali, koji se pretstavi namučenom i razbratimljenom narodu kao Božji poslanik, umiritelj, i kao ruski car Petar III Prostodušni narod, umoran od zla i nesloge, istinski primi ovu i do danas zagonetnu ličnost, kao izbavitelja. On stalno isticaš da ga je Božje nadahnuće dovelo u Crnu Goru. „Čujte Crnogorci, govoraše on, glas Gospoda Boga i slavu svetog Jerusalima, ja nisam ovde došao, no sam poslan od Boga čiji glas čuh: ustani, pođi, trudi se, i ja ću ti pomoći“ Turci, videći da njegova pojava unosi nemir u balkansku raju i bojeći se bune, tražahu na sve načine da ga ubiju. Na evropskim dvorovima se ras-pravljaše o njemu, a on, zadobivši poverenje naroda, tražaše od njega da živi u miru sa svima, mireći zavađene i proterujući lopove i ubice. Ovaj lažni car ljubljaše Pravo-slavlje, pa i pored svoga samozvanstva bi od koristi narodu. No da bi mogao da ima za sebe svetovnu vlast, on postavi za zamenika povučenog mitropolita Save njegovog sujetnog sestrića Arsenija Plamenca, koga narod ne ljubljaše. Kada pak ovaj čudni vladar bi ubijen od strane njegovog sluge, potplaćenog od Turaka (1773 g), ponovo se razbuktaše u narodu surovost i strast, a seme razdora donošaše strašne plodove.
U to teško vreme mladi arhimandrit Petar beše još nepoznat i nepriznat, a drugoga nikoga nije bilo da zavede mir i slogu u zemlji, među glavarima i narodom. Šćepan Mali beše ojačao svetovnu vlast guvernera iz kuće Radonjića a umanjio ugled vladičanskog doma Petrovića oko koga se dugo vremena okupljala crnogorska plemena. Videći te teške nevolje i opasnosti, kojima beše izložen narod, ovaj blagorodni Petar, pun ljubavi prema braći svojoj, odluči se da pomoću Božjom ugasi razbuktale spoljašnje i unutrašnje zle stihije, koje su pretile da unište slovesno stado Hristovo. Uzevši tako blagoslov od sedog mitropolita Save, krenu sa još nekoliko pratilaca po drugi put u Rusiju (1777. g.), da traži pomoć od jednoverne braće Rusa i da nađe u njihovom samodršcu moćnog zaštitnika za njegov mali i siroti narod. No njegovo dugo putovanje bi uzaludno. Carica ruska Ekaterina II ne htede da ga primi, a on i njegovi pratioci biše primorani da napuste Petrograd i da se vrate doma bez ikakvog uspeha u delu. Tako isto i moćna Bečka carevina, u koju na povratku svratiše tražeći zaštitu i pomoć, ostade gluva za njihove molbe.
Kada se godine 1781. upokoji stogodišnji mitropolit Sava, postavi se pitanje izbora njegovog naslednika. Iako je većina naroda bila za mladog arhimandrita Petra, ipak bi izabran dotadašnji Savin pomoćnik i sestrić Arsenije Plamenac, koga narod nije voleo. Trebalo je da se po Božjem promislu duša mladoga Petra još isproba, kao zlato u ognju, kako bi, kad za to dođe povoljan čas, što lepše zasijala svima željnim pravde i mira Božijeg.
Na kraju, i protiv svoje volje, primoran narodnim poverenjem i ljubavlju, snabdeven preporukama glavara i gubernatora Radonjića, krenu se ovaj budući svetitelj u Beč da od Austrijskog cara izmoli dozvolu da ga rukopoloži za arhijereja neki od pravoslavnih episkopa, koji su živeli u Austrijskoj državi. U međuvremenu umire i mitropolit Arsenije (1784. g.), tako da oči celog naroda biše okrenute arhimandritu Petru. Preporučen od glavara i guvernadura i celog naroda kao bogoljubiv i blagonaravan, on dobi dozvolu od austrijskog dvora da ga rukopoloži karlovački mitropolit Mojsije Putnik. No na putu od Beča za Sremske Karlovce dogodi se svetome još jedno iskušenje, ili „Božja poseta“, kako on to sam nazivaše. Dogodilo mu se, naime, da ispadne iz kola i slomi desnu ruku.[3] Kao da je lukavi time hteo da spreči da njegova desnica bude desnica koja nosi mir, slogu i blagoslov; ali to bi ipak uzalud. Posle šestomesečnog bolovanja, Bog svetome povrati zdravlje i on bi svečano rukopoložen trojicom episkopa u sabornom hramu u Sremskim Karlovcima, za arhijereja Crnogorskog, Skenderijskog i Primorskog (13. oktobra 1784. godine).
U svojoj prvoj arhipastirskoj pouci, novi arhijerej nazivaše sebe „nedostojnim slugom i robom Isusa Hrista“ ; izražavaše svoju radost zbog čina, a preko njega i njegova pastva, koja je saizvolela, kako govoraše pun smirenja, da i protiv njegove volje bude izabran za njegovog duhovnog arhipastira. Izražavao je dalje uverenje da neće izne-veriti nade svoje pastve već da će one biti ispunjene. On koji je došao dosta tužan i žalostan, govorio je, sada se vraća pun radosti, primivši rukopoloženje i videvši ustrojstvo tamošnjih Crkava Božjih. Obećavao je vraćajući se „u dane mu predele sudbine njegove“, da sve to u njegovom umu duboko zapisano propoveda i da potstiče svoj narod, „zajedno sa samim sobom“, na vršenje svih Bogom zadatih izuzetnih vrlina. Molio je na kraju mitropolita Mojsija i arhijereja da njegovu pastvu drže u milosti, ljubavi i nezaboravnom molitvenom sećanju, dajući i sam ovo obećanje: „A ja zajedno sa mojom pastvom, koja iako se daleko nalazi pri-tiskana od svuda različitim bijedama, u istinskom savezu vjere, ljubavi i nade s vama do kraja života potrudiću se prebiti i biću“.
Novi pak mitropolit crnogorski beše, kako nam saopštava jedan od prisutnih na njegovom rukopoloženju, čovek visokog stasa, finih crta lica, plavih očiju. Sjajna kosa i dugačka brada, povećavali su dostojanstvo njegovog zvanja, „a načinom ophođenja sa ljudima ličio je na pravog plemića“.
Dobivši gramatu o rukopoloženju od mitropolita Mojsija Putnika, u kojoj se kaže da je posvećen po želji crnogorskog naroda i njegovih predstavnika, novi arhijerej Hristov krenu ponovo, „zbog narodnijeh potreba“, preko Beča u Rusiju. Prvo ode, odazivajući se pozivu, kod svoga prijatelja srpskoga roda generala Zorića u mesto zvano Šklov. No, budući da ovoga ne nađe, produži u Petrograd. On beše još iz Beča pisao moćnom knezu Potemkinu da mu izradi prijem kod carice Ekaterine II, izražavajući spremnost da prolije poslednju kap krvi u službi jedno-verne braće. To beše onaj isti knez koji ga već jednom otpusti praznih ruku i bez pomoći. Tako i sada, po osionosti svojoj ili zavisti i na kletvu zlih ljudi, Potemkin naredi da blaženi bude proteran nasilno iz Petrograda, tri dana posle njegovog prispeća. Ovaj knez, pisaše kasnije sa tugom sveti Petar, kao da se trudio da u poštenim ljudima ugasi plamen ljubavi prema pravoslavnom narodu zemlje svoje. I zaista, i pored njegovih protesta, policija ga nasilno strpa u kola, i gonjahu ga dan i noć bez počinka, preko Polocka i Poločina, dokle ga ne proteraše preko granice, tobož zato što je varalica a ne arhijerej, – jer, kako može biti arhijerej bez dopuštenja ruskog Sinoda? govorili su njegovi gonitelji. „Zaista“, pisao je o tom nemilom postupku mitropolit Petar, „meni se čini čudnovatim i bezakonim kazniti čovjeka pa poslije ispitivati njegovo djelo“. I pitao se svetitelj, čudeći se: zar oni ne znaju da vlast ruskog Sinoda ne izlazi izvan granica Ruske države? – ostavljajući da pravednost njegovu presudi Bog i savest svakog čoveka, koji nije pomračen nepravdama. „Kao Hrist od Iroda do Pilata, tako je i mene zvijer zvijeru predavala na trzanje k većemu mome oskorbljenju i poruganju“, žalio se ovaj ne-zlobivi arhijerej, rastužen nepravdom uči-njenom njemu i njegovoj ni od koga sem Boga zaštićenoj pastvi. Čuvši carica ruska za ovo pozivaše ga da se vrati, ali on ne htede više nikada otići u Rusiju. Koliko pak beše nezlobiv i nezlopamtljiv pokazuje ljubav koju je gajio kod svoje pastve prema jednovernoj braći, nazivajući neprestano ruskog cara za svoga i svoga naroda zaštitnika. Čak u svom testamentu prokle svakoga onoga koji bi se „našao da pomisli odstupiti od pokroviteljstva i nade na jedinorodnu i jedinovjernu našu Rusiju“ ; koji bi to pokušao „da Bog Jaki da te od njega živoga mesa otpadalo i svako dobro vremenito i vječno odstupilo“.
Dok je Vladika još bio na putu i podnosio poniženja, kucajući na vrata gluvih, da bi pomogao svome narodu, dotle je Skadarski vezir Mahmud-paša Bušatlija, to oličenje zloga duha, pustošio zemlju njegovu a pastvu mu na krst golgotskog stradanja prikivao. Bezbožni paša beše počeo još od ranije da okiva narod u gvožđa i da ga seče, puneći skadarsku tamnicu sužnjima, a sve radi toga da bi ga zastrašio. Naučen uz to satanskom silom, neke od njih zavađaše između sebe, neke opet potkupljivaše, da bi ih lakše pokorio, budući da se spremaše da ognjem i mačem pregazi Crnu Goru. Na kraju udari sa 18.000 vojnika, većinom latinskih hrišćana Arbanasa, da pokori ili pobije one koji se behu zakleli na Cetinju, da će braniti „ognjišta, vjeru i nejač“. No, avaj, sili njegovoj oni ne mogaše odoljeti. On neke od njih poseče, neke zarobi, zemlju i svetinju Cetinjskog manastira popali. Na vratima silnik obesi jednog monaha, koji se tu beše zadesio, da bi zastrašio ostale, a sirotinju i nejač rastera po gorama. Oskrnavivši Cetinjsku svetinju, paša se spustio preko Njeguša pa na veru prevari, razori i opustoši i Paštroviće. Ko tada ne pogibe od ljutoga mača i ne bi zarobljen, taj je umirao od gladi, razdora i bolesti, a kad dođe zima mnogi pomreše i od hladnoće. Tada umre od gladi oko 700 ljudi, žena i dece. Mnogi življahu po kolibama na brzu ruku napravljenim i po pećinama, jeđahu koru od drveta i kuvahu travu žućenicu i korenje.
To je bila uteha i dobrodošlica mladome Vladici, koji je dolazio na zgarište i pustoš i donosio svojoj pastvi na mesto pomoći ljuto poniženje moćnika ovoga sveta. Došavši i videvši nevolju naroda ‘ voga, Sveti gorke suze prolivaše i uzdigaše kao prorok Jeremija na razvalinama Jerusalima. Stotine očajnika siđoše iz pećine da ga dočekaju na zgarištu razorenog Cetinjskog manastira. Svi su upirali oči u njega i tražili spas; a on gledaše u Boga, jedino utočište i njihovo i njegovo. Poljubivši nagoreli prag manastirski, Mitropolit blagoslovi narod, izvadi iz torbe samo ono što je imao: nekoliko dvopeka i dade deci, pa pozva glavare na dogovor. Jedino što beše doneo svome napaćenom narodu iz Evrope, bila je vreća krompira, koju dobi u Trstu da zasadi u Crnoj Gori. Ta blagoslovena biljka beše do tada nepoznata u ovim krajevima, a po tada, po zapisu Vuka Karadžića, mnoge spase da ne umru od gladi. Najteža rana na duši pastve njegove koja čekaše iscelitelja beše krvna osveta.
Razlozi za međusobno ubijanje i krvoprolića bili su često bezazleni. Sitne uvrede, pohare stoke, oštra reč, bili su dovoljni da raspire zlu krv i da puste u dejstvo Lamehov zakon: „Ubiću čovjeka za ranu svoju i mladića za masnicu svoju“ (1 Mojs. 4, 23). To je bilo dovoljno da se pokrene krvavo kolo osvete, uzimanje glave za glavu među bratstvima, selima, porodicama, plemenima. Iza svakog grma čekala je puška osvetnica da naplati nenaplaćenu ranu i neosvećenu glavu. Majke su krile tek prohodalu decu, jer je meta osvete bila svaka muška glava dotične porodice ili bratstva, a orač je orao njivu s puškom na ramenu. Bilo ih je koji su od osvete bežali u Tursku zemlju, neki se čak i turčili, gubeći dušu svoju.
Novodošavši svetitelj, znajući da je to koren i mnogih drugih zala, poče svoj pastirski rad sa prizivom na uzajamno praštanje, slogu i poslušnost. Pošto obnovi spaljeni Cetinjski manastir, krenuo je od nahije do nahije, od plemena do plemena, ulazio u svaku kuću i molio, preklinjao, savetovao, pretio prokletstvom, da bi izmirio stare mržnje i zbratimio, silom Hristove ljubavi, razbratimljeni narod, i iscelio demonskom neslogom zatrovane duše. Posećivao je sad jedno sad drugo zakrvljeno bratstvo i pleme, utvrđujući dan zajedničkog sastanka i izmirenja. Kad ne bi uspeo prvi put, ponovo se vraćao i ostajao među zavađenima sve dok se ne pomire. Osobito je za to koristio presveti i predragoceni dar milosti Božje: tajnu kumstva imenom Božjim i svetim Jovanom. Nekima je sam odlazio, nekima slao svoj krst po drugome, kao znak Božjeg i svoga prisustva, nekima opet pisao pisma i poslanice. Nije bio redak slučaj da stane među zakrvljena bratstva i plemena, sa krstom u ruci i raširenih ruku, da bi sprečio prolivanje krvi koja je svakog momenta mogla da počne ili je već bilo u toku. Zaklinjao bi tada zavađenu braću strašnim imenom Boga Svedržitelja i svetim Jovanom, suzama i preklinjanjima, a kad to ne bi pomagalo onda i prokletstvima.
Ko bi bio u stanju da nabroji čudna dela i raspeća ovoga novoga proroka i apostola, mučenika i podvižnika! On je uistinu dušu svoju položio za bližnjega svoga, po reči Gospodnjoj (sr. Jn, 15, 13). Zajedno sa apostolom je govorio svaki dan: „Ko oslabi, i ja da ne oslabim? Ko se sablazni, i ja da se ne raspalim? “ (2. Kor. 11, 29). A i ono drugo: „Slabima bio sam kao slab, da slabe pridobijem; svima sam bio sve, da kakogod spasem koga“ (1 Kor. 9, 22). Osobito se sveti brinuo o sirotinji. Tako čitamo iz njegovih poslanica kako brani nekog siromaha Petra Popadića da ga Uskoci ne „razure“, jer je on hranio ne samo svoju porodicu nego i siročad svoga brata. I sam još piše da je svagda branio sirotinju, stare i nejake, i to ništa manje one van Crne Gore od onih u Crnoj Gori. A kada je trebalo da nekoga izmiri, nije žalio truda ni vremena. Evo samo jednog primera za to: išao je 14 puta u toku jedne godine u Riječku nahiju da izmiri Ceklinjane i Dobrnjane. Hodio je na obadve strane, saopštava nam sam Sveti, i molio toliko, da bi se dosadilo već i najviša veselja hoditi. Ali opet, dodaje on, „kad pomislim, na onu ljubav koju sam iz moje mladosti s Riječkom nahijom imao, sve bih prve trude zaboravio, a nanovo započeo trud i muku postavljati, samo kad bih znao da će moji trudi kolikogođ zla ustaviti, koje bi bilo da nebude. I ništa više ne žalim, nego što je Riječka nahija sebe pod zakletvom postavila i zlo početak učinila i što će Bogu odgovarati za svoje kletvoprestuplenije i za hudi izgled (= primer) koji je ostalom narodu dala“. Kao što je potsećao Ceklinjane i Ljubotinjane: „Spomenite se, o Ceklinjani, da su Ljubotinjani vama braća, a vi Ljubotinjanima, i da njihovo zlo ne može vama nikakvoga dobra ni poštenja donijeti, ni vaše Ljubotinjanima“, -to isto je govorio i tome učio sva druga bratstva i plemena i sve ljude, tražeći čak da se ni Turcima zlo ne radi, jer su na svima zajednički praroditelji Adam i Eva, i svi smo deca Jednoga Oca. Svima je govorio da žive u miru i slozi među sobom, koliko do njih stoji. Lažnu svetost je izobličavao a klevetu progonio kao bogoprotivno zlo. Tako, kad je neko oklevetao devojku Obradovića iz mesta Kamenoga, da bi joj izgubio sreću i poštenje, Sveti piše u to mesto da su to bogomrske stvari, jer osuđuju bližnjega svoga i ubijaju poštenje, pa ih zaklinje: svaka takva bogoprotivna zborenja da prestanu. Trudio se još da iskoreni krađu i pljačku u narodu i svako samovoljstvo, ne štedeći, kako govoraše sam Svetitelj Cetinjski, ni života ni imanja svoga, neprestane i neopisane trude i troškove podnoseći, radeći za opšte-narodnu slogu i za opšte narodno dobro. Jedina uteha mu je bila i nagrada za to, ne blagodarnost onih kojima je činio dobro, nego što je ispunjavao dug „istinoga sina i ljubitelja otečestva“.
Kad bi sveti Petar čuo da je negde zavladala sloga i mir, gde je ranije harala mržnja i prolivala se bratska krv, srdačno je blagodario i zahvaljivao, kao da je njemu lično neko neizmerno dobro učinjeno, moleći se Bogu da takvima „i u naprijed bratsku slogu i mir i poslušanje za njihovo i svega naroda vječno dobro i blagopolučije“. Ove slučajeve je isticao vazda za primer drugima. Tako je svuda isticao primer Đura Tomova iz Donjeg Dola i blagosiljao njegove zemne ostatke. Njega beše ranio u svađi drugi Crnogorac. Rana je bila teška, i ako umre od nje, to će biti povod za krvavo kolo osvete. Kad su pak došli umirnici u kuću Đurovu i zapitali ga: „Umireš li od rane? “ – Đuro je odgovorio: „ne umirem od rane no od bolesti, tako mi puta na koji idem“. Tako je, mirno izdahnuvši, ovaj velikodušni čovek prekinuo kolo osvete i zaslužio blagoslov Boga i njegova svetitelja. Ako bi se opet našao neko neposlušan i ostao uporan u zlu i neposlušanju, takvoga je sveti Petar ostavljao pod najstrašnijim prokletstvom: „Da ga sila Božja nemilostivo porazi i da mu pogine svaka sreća i napredak i dom njegov da ostane pust“. Ili još strašnijim rečima: „Ko me ne posluša, Bog veliki neka skoli na njegovu kuću tešku bolest i prokletstvo i neka mu vazda snijeva i u svako jelo neka mu kaplje krv koju je prolio“. On nije imao druge sile i drugog oružja da prinudi na poslušanje, izvan Boga i svoje reči, molitve, saveta, kletve i zakletve. Zato pisaše austrijskim vlastima u Kotoru i Zadru, povodom njihovih žalbi na Crnogorce, ovako: „Vaše gospodstvo ima gradove, tamnice, sindžire i silu vojnu i pandure i svaku potrebnu jačinu i snagu i sa sviem tim ne možete zle i neposlušne ljude ustrašiti i privesti u poslušnost, premda oni ne žive dva dana hoda raspršeni po gorama kao Crnogorci, nego blizu po gradovima… A u mene ništa od takove sile i jakosti ne ima i mene ništa narod ne daje… Ja, ne imajući izvan pera i jezika jakosti nikakve, ne mogu prinuditi silom na poslušanje nikoga“. I ne samo što nije imao tamnice i sindžire, nego, čuvajući evanđelsku slobodu poverenih mu ljudi i znajući da je dobro delo samo onda dobro kad je dobrovoljno učinjeno, ne hoćaše nikome ni da zapoveda, nego je svakoga molio da, ako hoće, izvršava zakon Božji i ima njega za svoga dobroželatelja.
Kao što se trudio da narod izvede na put sloge i ljubavi, tako se prvenstveno brinuo za sveštenike i monahe, učeći ih i savetujući da žive po zakonu Božjem i budu primer drugima. Bogobojažljive i poslušne među njima blagosiljao je, a one koji su gazili zapovesti evanđelske izobličavao, ponekad i odsecao od zdravog tela Crkve, kao bolesni ud. Tako izobliči, kao drugi Jovan Krstitelj, nekog bogohulnog popa Gavrila, koji za mito venča za drugoga kćer Mata Markova pri živu mužu, a nekog Bijelića sa njegovom rođenom snahom; Gavrila svetitelj liši čina a hrišćanima zabrani pod pretnjom prokletstva, da ga niko ne sme zvati ni za kakav crkveni obred. Jer, pisaše on o tom bezakonom svešteniku Ceklinjanima, venčati snahu sa deverom, isto je kao da se venča sa njegovom rodnom sestrom, budući da je snaha, za rodnijem bratom venčana, kao rođena sestra. Zašto je sveti Jovan Krstitelj od prokleta cara Iroda posečen bio, ako ne zato što mu ne davaše da uzme ženu brata svojega Filipa? I tri puta je glava Jovanova u zemlju zakopavana bila i sva tri puta iz zemlje izlazila i svaki put isto govorila: Ne valja ti, bezakoni Irode, uzeti ženu brata tvojega Filipa! Sad promislite, napominjaše im na kraju sveti Petar, kakvo je bezakonje i kakva je strašna i nigde neproštena grehota uzeti snahu za ženu!
. On nije imao druge sile i drugog oružja da prinudi na poslušanje, izvan Boga i svoje reči, molitve, saveta, kletve i zakletve. Zato pisaše austrijskim vlastima u Kotoru i Zadru, povodom njihovih žalbi na Crnogorce, ovako: „Vaše gospodstvo ima gradove, tamnice, sindžire i silu vojnu i pandure i svaku potrebnu jačinu i snagu i sa sviem tim ne možete zle i neposlušne ljude ustrašiti i privesti u poslušnost, premda oni ne žive dva dana hoda raspršeni po gorama kao Crnogorci, nego blizu po gradovima… A u mene ništa od takove sile i jakosti ne ima i mene ništa narod ne daje… Ja, ne imajući izvan pera i jezika jakosti nikakve, ne mogu prinuditi silom na poslušanje nikoga“. I ne samo što nije imao tamnice i sindžire, nego, čuvajući evanđelsku slobodu poverenih mu ljudi i znajući da je dobro delo samo onda dobro kad je dobrovoljno učinjeno, ne hoćaše nikome ni da zapoveda, nego je svakoga molio da, ako hoće, izvršava zakon Božji i ima njega za svoga dobroželatelja.
Prije da ga neće puštiti nego da hoće. I nije zaslužio da ga se pusti.
neka je dobro doša među svoj narod
Njegov narod je preko Kule, u Metohiji i na Kosovu. Ali tamo slabo obrće.
Dobro dosao svjatejsi medju svoje Srbe!!!
Pitanje je oće li ga nakon onih izjava puštiti u Crnu Goru ?
Ispravno bi bilo reći da “patrijarh Srpski namjerava da posjeti Crnu Goru“, a hoće li je posjetiti, vidjećemo. Neka za svaki slučaj ponese ljekove i dobar brašnjenik, moglo bi mu se desiti da posjedi tamo i nađe se u nezgodnoj situaciji kao Miško Vukovič u Moskvi.
Neka komlene musliman si ka i ja. Pusti vladike iz bijelog svijeta na miru. Neka dodju u CG.