Prvi gerilac porobljene Evrope: Na braniku otadžbine – Dragoljub Draža Mihailović

Iskrivljenje istorije, kao i zamjena poznatih činjenica, ogleda se u prikazu „građanskih“ medija dana godišnjice smrti prvog gerilca porobljene Evrope, generala Draže Mihailovića.

Ipak, nećemo se baviti onima koji još pod utiskom „vrhova Zelengore“, „Otpisanih“, čiča Dražu nazivaju „ratnim zločincem“, već ćemo još jednom jezikom činjenica i istine reći ko je bio omiljeni srpski general u narodu poznat kao „čiča Draža“.

Ovo je još jedna priča o proslavljenom gerilcu koji je čuvao čast Kraljevine i pored zvanične kapitulacije poveo slobodarski narod u borbu za slobodu. U redovima kraljeve vojske u otadžbini rame uz rame su se borili Srbi pravoslavne, katoličke i muhamedanske vjere koji se nisu stavili u službu okupatorima i domaćim izdajnicima, a na čelo tih hrabrih i dostojanstvenih istinskih patriota bio je general Mihailović.

U prvoj polovini dvadesetog vijeka srpski narod je učestvovao u četiri velika rata, Prvi i Drugi balkanski rat, Prvi svjetski rat i Drugi svjetski rat. Ratovi u kojima se srpski narod borio za slobodu, za opstanak a jedan od rijetkih oficira koji je uzeo učešće u svim pomenutim ratovima je Dragoljub Draža Mihailović

Pored brojnih pokušaja godinama da se istorijska suština ove najznačajnije ličnosti otpora diskredituje, odlikovanja i priznanja koja je dobio od „saveznika“, neprebojan su „pancir“ za komunističke laži.

Pored odlikovanja koje je Draža Mihajlović dobio tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, 1948. godine američki predsednih Hari Truman posthumno ga je odlikovao ordenom Legije zasluga zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih iznad Jugoslavije. Bio je lični prijatelj sa vođom francuskog Pokreta otpora protiv nacističke okupacije general Šarlom de Golom.

De Gol je ignorisao Tita i to je smetalo „jugoslovenskom maršalu“. Tek poslednjih decenija se glasno govori da je to bilo zbog generala Draže Mihailovića.

Komisija za odlikovanja Pentagona odlučila je da generala Dragoljuba Mihailovića uvrsti u „Legiju zaslužnih“, nakon izveštaja istražne komisije Komiteta za pravedan sud Draži Mihailoviću.

Ova komisija, koja je okupljala najuglednije ljude SAD (šest senatora, osam kongresmena, pet guvernera…) otvorila je javna saslušanja u Advokatskoj komori njujorške opštine 13. maja. Saslušanja su trajala pet dana, paralelno s procesom koji su komunističke vlasti u Beogradu vodile protiv Draže Mihailovića.

Najveću pažnju Komisija je posvetila saradnji Mihailovića sa silama Osovine, jednoj od najtežih tačaka optužnice koji je Vojni sud u Beogradu prihvatio. Orden je, u maju 2005. godine uručen njegovoj ćerki Gordani na skromnoj ceremoniji održanoj u ambasadi SAD u Beogradu.

Odlikovanje nije uručeno sve do tada zato što je američki interes na Balkanu bila neutralna Jugoslavija pod Titovom upravom.

Operacija Halijard

Operacija „Halijard“ ili operacija „Vazdušni most“ bila je, kako rekosmo, najveća akcija spasavanja savezničkih snaga u Drugom svetskom ratu koja je, slučajno ili ne, izvedena na teritoriji naše zemlje. Tom prilikom je iz slobodarske i državotvorne Zapadne Srbije, konkretno sela Pranjani, evakuisano preko 500 američkih avijatičara koji su bili oboreni iznad naše zemlje. Kada su Nemci čuli za prizemljenje pilota, brže-bolje su se dali u potragu za njima, ali bezuspešno, budući da su ih „meštani ovog kraja“ uspešno sakrivali u svojim kućama, na svojim tavanima, u svojim krevetima. Baš zahvaljujući tome što je antifašistički nastrojeno „lokalno stanovništvo“ uspelo da prvo stigne do njih, mi danas možemo da pričamo o ovoj neverovatnoj operaciji spasavanja. Zahvaljujući tome što je „srpski narod“ hranio i prehranio američke pilote i krio ih od nasrtaja nacista, danas možemo sa ponosom da kažemo kako smo spasili 500 ljudskih života u toj krvavoj klanici naroda.

Tako su otprilike glasili jučerašnji medijski izveštaji iz sela koje tek odskora nije poznato samo po rakijadi, već i po ovoj spasilačkoj misiji. Hajde sada da vidimo ko su ti „meštani“? Ko čini to „lokalno stanovništvo“? Hajde da vidimo ko su ti „antifašisti“ o kojima se juče toliko pričalo. Hajde da se podsetimo, pošto naši mediji (u ogromnoj većini) juče nisu hteli time da nas „zamaraju“. A videćete i zašto.

Srbija može i treba da bude ponosna na svoju antifašističku tradiciju iako je zbog iste jako stradala i jako propatila. Srbi su narod koji ne trpi ropstvo pa smo, kad god je bilo potrebno, bili na pravoj strani istorije. Tako je bilo u Prvom, a tako je bilo i u Drugom svetskom ratu. Bili smo na strani istine, slobode i uvek protiv velikog zla koje je pretilo da zavlada svetom. I za to smo platili veliku, ponekad se čini čak i preveliku cenu. U Drugom svetskom ratu Srbija je imala dva antifašistička pokreta. Partizanski, pod vođstvom austrougarskog kaplara koji se u Prvom svetskom ratu borio u – ljudima u Zapadnoj Srbiji dobro poznatoj – „Vražjoj diviziji“, i onaj drugi, do skora zabranjeni. Onaj koji juče, kao po komandi, nije spomenut, osim u jednom navratu prilikom govora predsednika, koji je govorio o „vojsci u otadžbini“ ili „kraljevoj vojsci“ (što se može čuti ovde, na 50:12) ali uz prethodno pominjanje i partizanskih jedinica. Dakle, nema direktnog pominjanja ravnogorskog pokreta pod vođstvom solunskog heroja i nosioca Albanske spomenice – Dragoljuba Draže Mihailovića.

Za sva vremena

Od momenta kada su ga najpre otrovali „meskalinom“ na montiranom suđenju, a potom i ubili, postoji neka vrsta ideološke cenzure i jedna vrsta prećutnog dogovora da se o njemu uopšte ne priča, pa čak i onda kada je to prosto, istine radi, neophodno. Dragoljub Mihailović je, zbog višedecenijskog jednoumlja i komunističkog monopola nad istinom, jednostavno, prokazan za sva vremena.

Do skora se o misiji „Halijard“ gromoglasno ćutalo i priča o tome nije smela da izađe van Pranjana. Ona se krila u tajnim dosijeima, daleko od očiju javnosti i redova u istorijskim udžbenicima. Međutim, kako su stege komunizma vremenom popuštale, i kako se ipak radi o pilotima i dalje najmoćnije zemlje sveta, istina više nije mogla da se krije, pa je počela da izviruje iz dogmatsko-ideološkog mraka. Američki ambasadori su počeli redovno da pohode Pranjane i onda je prosto i država Srbija morala da prizna da se tamo ipak odigrao jedan hrabri, antifašistički čin. Ako biste pročitali bilo koju jučerašnju vest o obeležavanju tog čina, ne biste znali ko je za njega bio zaslužan. Sve to podseća na neku vrstu „prećutnog dogovora“: obeležavanje – da, pominjanje četnika – ne. A taj prećutni dogovor možemo pripisati nasleđu „bratstva i jedinstva“ koje je jednostavno zabranilo da se o njima govori. Međutim, kako se ispostavilo da „bratstvo i jedinstvo“ baš i ne funkcioniše i da ga više nema, red je da se o prokazanima kaže poneka reč i eventualno pruži objašnjenje za jučerašnju medijsku tišinu.

Ustanak u Kraljevini Jugoslaviji protiv Hitlerove nacističke soldateske pokrenuli su oni časni oficiri, pripadnici regularne kraljeve vojske, koji su odbili da se predaju okupatoru. Na njihovo čelo stavio se Dragoljub Mihailović, koji je odmah rešio da stupi u kontakt sa sinom Živojina Mišića – Aleksandrom Mišićem. Prirodno – potražio je svog ratnog druga i sina slavnog vojvode kako bi pokrenuli narodni ustanak. Mišić mu se pridružio u toj nameri da bi na nepokorenu Ravnu Goru stigli već 11. maja 1941. godine, čime ova visoravan postaje prvo ustaničko, antifašističko mesto u Srbiji. Upravo ti i takvi oficiri i vojnici, prokazani i oklevetani u Bulajićevim filmskim ostvarenjima, zaslužni su za to što je Loznica postala prvi oslobođeni grad u zgaženoj Evropi ali, što je u ovoj priči još bitnije, i za uspešno izvođenje operacije „Halijard“ u smiraj leta 1944. Za nju su zaslužni ravnogorci, odnosno četnici. A to juče nismo mogli da čujemo, niti da pročitamo. Zbog čega?

Pa, lakše je, jer nije tako jednostavno iskočiti iz „šina komunističkog jednoumlja“.

U ovom ratu cilj Draže Mihailovića je bio da sačuva srpski narod od biološkog nestanka, da se odlučujući otpor okupatoru pruži onoga trenutka kada se saveznici fokusiraju na Jugoslaviju.

Mihailović gubi podršku „saveznika“ koji su napravili politički sporazum sa ovom drugom anti-srpskom stranom koju je predvodio Josip Broz. Ipak i pored svega Draža Mihailović je vjerovao u konačnu pobjedu srpskog naroda, i zbog toga ne odlazi u inostranstvo iako je mogao da iskoristi pomoć jugoslovenske vlade u Londonu već ostaje u otadžbinu.

General Mihailović je uhapšen 13. marta 1946. godine u selu Repušići u blizini Višegrada. Na montiranom sudskom procesu general Mihailović je osuđen na smrt, i strijeljan je 17. jula 1946. godine.
Do današnjeg dana nije poznato gdje se nalazi grob jednog od najodlikovanijih srpskih oficira u njenoj istoriji.

Slava generalu Mihailoviću istinskom borcu za slobodu srpskog naroda.

Pročitajte JOŠ:

Ravnogorski pokret iz Grblja poručio DPS-u: Kada da pričate o đeneralu Draži, morate ponovo prelistati istorijske čitanke