Prvo lagao o biografiji svoga prađeda, a sada lažira stavove Dobrice Ćosića!

Nakon što je lažirao biografiju svoga prađeda (o čemu smo ekskluzivno informisali javnost), poslanik DPS-a u Skupštini Crne Gore Oskar Huter, pokušao je da zloupotrijebi i pisca Dobricu Ćosića.

Naime, prilikom nedavnog sajma vina u kineskoj provinciji Guangdžou, na jedinstvenom izložbenom prostoru koji je, prema našim izvorima, brendirala kineska kompanija, inače, distributer vina iz Srbije i Crne Gore, našle su se zajedno fotografije iz obje države.

To je rasplamsalo strasti Oskara Hutera koji je na društvenoj mreži H objavio fotografiju „spornog“ štanda, poručujući da i srpski turizam počiva na lažima.

Objava je ilustrovana falsifikovanim komentarom srpskog pisca Dobrice Ćosića koji govori „o srpskim lažima“ – tom prepoznatljivom drugosrbijanskom i fašističkom krilaticom koja je, zanemarujući činjenicu da je riječ o neautentičnom prenošenju Ćosićevih riječi, sve ovo vrijeme služila kao municijama u rukama protivsrpskih krugova širom Balkana.

Pa tako, Huter „citira“ Ćosića:

„Lažemo da bismo sebe obmanjivali, da bismo utešili drugoga; lažemo iz samilosti, lažemo iz stida, da bismo ohrabrili, da bismo sakrili svoju bedu, lažemo za poštenje. Lažemo za slobodu. Laž je oblik srpskog patriotizma i potvrda naše urođene inteligencije Mi lažemo kreativno, maštovito, inventivno…”

Neinovativni starodosjelilac sa Cetinja, Oskar Huter, pokušao je da proturi ovu antisrpsku podvalu, ne shvatajući da u javnom mnjenju postoje ljudi koji znaju da ovo nije Ćosićeva analiza duha srpskog naroda, već dio iz njegovog romana „Deobe” (1961).

Riječ je o romanu koji govori o srpskom, četničko-partizanskom sukobu, o metafori o podjela u istoriji i tradiciji srpskog naroda.

I njen neokrnjeni, integralni, originalni i autentični segment koji zloupotrebljavaju razni Huteri, glasi ovako:

„Ropstvo, to jest: to su ubitačne istine. Zato se laž izvikuje i šapuće. Svima i svačemu. Laže okupator, lažu izdajnici, lažu i borci za slobodu. Lažemo da bismo sebe obmanjivali, da bismo utešili druge, mi lažemo iz saosećanja, ne plašimo se, da bismo sakrili svoju i tuđu bedu. Lažemo zbog svoje urođene inteligencije mašta od mnogih romanopisaca. Laž je nužnost, biološka, psihološka, politička. Za ovu laž, običan idiot ima više mašte nego mnogi romanopisci ovih dana — to je apokalipsa laži.

Moja iskrenost je pobuna protiv ropstva. Najljudskiji protest do sada. Moj život je toliko neizvestan da ima smisla da se mučim nekakvim dnevnikom, zapisujući ga. Ali nemam više sa kim da pričam o svemu. Okupacija je uzela mog prijatelja. Čak je i prijateljstvo među ljudima ropstvo proglasilo isključivo miroljubivim pojmom, uništavajući ga kao takvog, a ja sa tugom saznajem: prijateljstvo je i atribut slobode“.

Ovo široko nepoznavanje opusa Dobrice Ćosića i njegovih stavova o srpskom narodu, kao i svih falsifikata koje su mu poturali razni Huteri, završićemo stavovima koje je Ćosić iznio u svojoj knjizi „Promene“ (1992).

Pa tako, Ćosić na strani 91 o srpskoj istoriji kaže:

Biće da nema naroda čija se prošlost toliko i tako osporava; na poricanju srpskog naroda i njegove prošlosti, zasnivaju se nacije i države; čitav srednji vek smo izgubili; pravoslavna kultura se ideološki obezvređuje, a kulturnu baštinu na teritoriji republike Makedonije preuzeli su nam Makedonci i proglasili svojom. Iz devetnaestog veka priznaju se bune protiv Turaka, od ličnosti – Karađorđe, Vuk i Svetozar Marković, poriče se građanska kultura i građanska etapa; poriču se balkanski ratovi protiv Turske i Bugarske; ideološki se redukuje i svetski rat; generalno se osporava prva Jugoslavija. Politika razbijanja srpskog naroda započeta Kominterninom ideologijom i politikom, nastavlja se do dana današnjeg.“

I, na samom kraju, pogledajmo u kom kontekstu je pominjao postojbinu Oskara Hutera, zločinačku Bečku monarhiju…

„U celini gledano, srpski identitet se najizrazitije uspostavlja pravoslavljem i borilaštvom za njegovu odbranu, odnosno za svoju slobodu. Vera, sloboda, država, stapa se u jedno kod Srba, i to već od sredine trinaestog veka. Rano nastala svest o identitetu uzrokovana je geopolitičkim položajem srpskog naroda, njegovim bivstvovanjem na graničnim prostorima evropske i hrišćanske civilizacije, i, potom, dve imperije – osmanlijske i austro-ugarske. Srbi su bili primorani na samosvest ili uništenje; na odbranu identiteta ali asimilaciju; na ostajanje u veri po svaku cenu ili na preveravanje. U toj muci i alternativi opstajanja, satkala se celokupna njihova duhovnost i oblikovao se nacionalni etos…“.

Dakle, pošto su nas Huterovi preci navikli na borbu koja je imala za cilj opstanak naše viševjekovne svijesti, i kako nas je ta ista borba oblikovala, vidimo da i danas imamo iste neprijatelje kao i naši preci – a to su duhovni, ideološki, a u konkretnom slučaju i njihovi biološki potomci poput Oskara Hutera koji se, očigledno, neće smiriti dok u potpunosti ne potčine srpsku vjersku i nacionalnu svijest.

Pročitajte još:

(IN4S ISTRAŽUJE) Kako je Oskar Huter lažirao biografiju svoga prađeda!