Психички лабилни и радно способни, ако ме разумијете…

Пише: Ина Пламенац

Вјерујем да партијско, рођачко, кумовско, експертско и запошљавање преко љубавника, не би био никакав проблем за све нас када би, осим тога, постојали још неки критеријуми за радна мјеста, као на примјер, да сте психички лабилни и радно способни.

Рецимо, велику, приватну компанију када запошљава раднике најмање интересује напуцани CV. Он јесте услов и први корак, али следећи је тест за процјену личности, па позив на разговор и представљање. Оно што никако не смијете урадити на том разговору јесте да на питање које су ваше слабости одговарате тако што слабости представљате као врлине, нпр. „јако обраћам пажњу на детаље и страшно сам посвећен/а послу, па то зна да ми буде слабост“.

Значи, не смијете да лажете и декламујете научене глупости, јер њих неће бити срамота од ваших лажи, само ће вас љубазно оладити. У тим компанијама разговор обављају људи који се баве нечим што се зове „људски ресурси“ и њихов посао је да процијене да ли сте ви, прије свега, способни за посао, за рад у колективу, и једино што их интересује јесте добробит компаније. Такође, врло битна ствар јесте препорука, што је тема с почетка овога текста. Препорука у смислу „тај и тај је вриједан, завршио је то и то, радио је ту и ту, могао би да обавља тај посао“, а не препорука типа „тај и тај је мученик“ или „тај и тај је страшан експер“, што за науку јесте велики плус, али за менаџерско мјесто, које захтијева одлучност и одговорност за кризе и лоше процјене, а оне морају да се дешавају, јер је то саставни дио посла и живота, то је апсолутно безначајно.

Дакле, када чекам километарски ред у пошти, нећу за то критиковати и тражити смјену радница на шалтеру, од којих је једна спора, а друга лупа печате на мелеон папира и не занима је ред, јер она је добила налог за тај посао и не мисли о другом.

Тражићу смијену шефа, који би требало да зна колики му је ред испред поште и да можда у том реду има љекара, које чекају пацијенти, или мајки које чекају дјеца, а дјеца треба да имају онлине наставу, немају интернет и гладни су јер мајке чекају ред у пошти. Учитељица се затим нервира јер мисли да је дјеца кулирају, онда виче на мужа који ради као шеф у општини, па дође нервозан на посао, испуцава пасијанс до 12 поподне, а од 12 малтретира раднице у кадровском. Онда оне морају да иду на боловање, јер су под стресом, и ви опет чекате километарске редове, али испред општине.

Ту добијете упалу бешике, па морате у дом здравља, али нема ко да вас прими јер љекар чека ред у пошти. Видите, брига мене има ли шеф у пошти диплому Менаџера телекомуникација са Универзитета у Италији, ако он не умије да викне оној са шалтера што лупа печате да се окане печатирања, док јој не прође гужва, јер пола државе стоји и чека у том реду.

Ако ме разумијете.

(Преузето са Фејсбука)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: