Pucanj iz objektiva

Piše: Slaviša Pavlović

Oko sokolovo ili Srpski izviđač sa Drine, jedna je od najpoznatijih fotografija Prvog svetskog rata. U veoma kratkom periodu obišla je čitav svet, pojavila se čak i u japanskim medijima 1914. godine, gde su tamošnji psiholozi napravili kompletnu studiju o psihofizičkom stanju vojnika. Čovek sa fotografije je srpski ratnik, izviđač, Dragutin Matić iz sela Kaletinca kod Gadžinog hana, koji je tek pet decenija kasnije saznao da je jedan od najpoznatijih vojnika Prvog svetskog rata, kada je prvi put video sebe na već poznatoj fotografiji.

Danas, ovo remek delo fotografije s početka veka, nezvanični je simbol srpske vojske, otpora tiraninu i spremnosti da se bori za slobodu.

Po priči Dragutina Matića, čiji je zadatak bio da osmatra kretanje neprijateljskih trupa na Drini, fotografiju je napravio jedan vojnik koga su svi zvali Rušnjak. On nije znao šta se kasnije dogodilo sa „ratnim slikarom,“ niti je razmišljao o tome, sve dok nije video svoj lik pedeset godina kasnije.

Ali, ko je bio slikar sa nadimkom Rušnjak?

Samson Černov, ruski fotograf, sigurno je jedan od najpoznatijih ratnih reportera u istoriji. Njegove fotografije, od kojih je najpoznatija Oko sokolovo, obišle su svet, postale obavezni deo u proučavanju istorije. Rođen je 1887. godine u Rusiji. Već 1904. godine, postao je dobrovoljac u Rusko-japanskom ratu (1904-1905).

U Srbiju je došao 1912. godine, da izveštava o Prvom balkanskom ratu, za ruske listove Novoje vremja i Ruskoe slovo, a u tom periodu postao je i dopisnik francuskog Ilustrasiona. Vrlo brzo napravio je dva kratka filma „Jedrene posle zauzeća“ i „Bitka na Bregalnici,“ da bi se početkom Prvog svetskog rata priključio srpskoj vojsci i učestvovao u izveštavanju sa fronta, uglavnom donoseći priče o austrougarskim zločinima u Mačvi i Podrinju.

Pošto je srpska vojska, u tom periodu, osnovala posebno odeljenje „ratnih slikara“ koji su se bavili prikupljanjem dokaza o zločinima i stvaranjem istorijske građe za buduća pokolenja, Vrhovna komanda priključuje Samsona Černova odabranom timu Đoke Bogdanovića, vlasnika bioskopa Kasina, kako bi na frontu napravili fotografije o agresiji na Srbiju. Upravo u narednim danima nastala je čuvena fotografija, zahvaljujući kojoj će se ruski fotograf zauvek upisati u istoriju Prvog svetskog rata.

Interesantno da je tim ratnih slikara bio pod kontrolom dobro poznatog obaveštajca Dragutina Dimitrijevća Apisa, vođe organizacije „Ujedinjenje ili smrt.“ Po njihovim obaveštajnim informacijama, Černov, o kome se danas ne zna mnogo, u Rusiji je imao suprugu i decu.
Hrabar i požrtvovan, sa izuzetnim talentom, koji je uočljiv gotovo na svakoj fotografiji, Černov se upuštao u mnoge ratne avanture, i poput švajcarskog kriminologa Arčibalda Rajsa, u svet poslao vredne dokaze o napadu na jednu malu i ponosnu zemlju.

Kada je 1915. godine general Makenzen osvojio Beograd, ovaj hrabri fotograf nije napustio Srbiju, već je odlučio da deli sudbinu srpske vojske. Tokom povlačenja preko Albanije i Grčke, Černov pravi fotografije koje će po objavljivanju zaprepastiti svet. Snimci povlačenja, poginulih i smrznutih vojnika, razrušenih i spaljenih kuća, postale su veliko i snažno medijsko oružje saveznika. Fotografije „U izgnanstvu“, „Kralj Petar na bojištu“, „Povlačenje srpske vojske preko Morave“, „Granice ljudske izdržljivosti“, videle su mnoge buduće generacije, koje nisu imale priliku da čuju za ovog hrabrog reportera.

Kada je srpska vojska stigla na Krf, tadašnja Vlada je odlučila da organizuje izložbe fotografija i svedočenja širom slobodnog sveta, kako bi dobila savezničku podršku za nastavak borbe.

Fotografije Samsona Černova, kao i srpskog fotografa Riste Marjanovića bile su najbolje svedočenje o patnjama i propasti jedne države. Diplomatski, kako je to uvek i radio, predsednik Vlade Nikola Pašić donosi odluku da pošalje Samsona Černova u Englesku, kako bi vesti sa srpskog fronta prenosio neko ko nije srpske nacionalnosti, da posetioce ne bi posumnjali u objektivnost.

Izložbu u Londonu otvorio je Mihail Mihailović Romanov, stric cara Nikolaja, gde je Černov više od sat vremena govorio o borbama srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Pažnja prisutne publike bila je velika, pa se izveštavanje o borbama na srpskom frontu nastavilo u mnogim svetskim medijima.

Jedan od tekstova u engleskim listovima glasio je:
„Englezi, ne treba da se plašite tih mračnih boja. Idite da vidite kako se jedan narod sjajno borio i kako se i mi moramo boriti da ne bismo dočekali sudbinu ovog slavnog, herojskog naroda.“

Po povratku iz Velike Britanije, odlučio je da promeni veru, s obzirom da je bio ruski Jevrejin, pa se krstio u pravoslavnoj crkvi i dobio ime Aleksandar, po srpskom prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću.
Već 1916. godine, kada je srpska vojska krenula u ponovnu ofanzivu, Černov nastavlja da fotografiše, učestvujući u borbama na frontu gde dobija čin kapetana srpske vojske, ali nažalost, naredne godine ostao je bez svoje otadžbine. Pošto su se političke prilike u Rusiji promenile, posle Oktobarske revolucije, Černov, kao belogardejac, nije više mogao da se vrati u svoju rodnu zemlju.

Ipak, Černova to nije omelo da nastavi sa radom. Osim fotografija, Samson je pisao članke, slao ih mnogim evropskim i američkim listovima, pa je 1918. godine otišao u Ameriku. Fascinirani njegovim snimcima, novinari prestižnog Njujork Tajmsa uradili su intervju sa „slavnim fotografom“, ali ovaj mladi čovek, proslavljen fotografijom, mnogo manje govori o sebi, a mnogo više o borbama jednog malog i ponosnog naroda, sa stalnim pozivom za pomoć. Tokom svog boravka u Americi, sve vreme je nosio uniformu srpske vojske, organizovao izložbe, poklanjao fotografije, obavljajući tako i diplomatski i misionarski posao na novom kontinentu.

U Americi je, tokom boravka, upoznao i mladu glumicu, sa kojom se nešto kasnije venčao i vratio u Evropu. Pošto je imao francusko državljanstvo, odlučio je, da sa suprugom nastavi život u Francuskoj, gde je 1920. godine kupio vilu u Bijaricu. Preminuo je 1929. godine, u 43-oj godini života.
Danas se o Aleksandru Samsonu Černovu vrlo malo zna, čak postoji malo podataka o njegovom životu posle Prvog svetskog rata. Kao i mnogi velikani, koji su Srbiji pomogli da ostvari veliku pobedu u svojoj istoriji, tako je i on potpuno zaboravljen od strane države Srbije, a na našu sramotu, u udžbenicima istorije nema imena Aleksandra Samsona Černova, kao ni ulice, bulevara ili trga koji nose njegovo ime, iako je svojim radom zasigurno zaslužio, jer su njegovi snimci najupečatljiviji dokaz o ispolinskoj borbi najtragičnije generacije u istoriji moderne Srbije.

Izvor: tamodaleko.co.rs